zavisnik

Srećan rođendan Mazzapsycho !!!

Danas nam je divan dan,  diiiivan dan, najvećem namTjoru među mačkama rođendaaaan...

Sve najbolje... za najbolju !!!

Carla

... mrko sam je odmerila. Rekla je da se zove Carla i da mrzi kada je zovu Carlita. Ne brini, ja ti neću tepati, rekoj joj tad zlovoljno. Bila je peta u stanu koji je bio mali i za nas četiri. Nije joj se dopalo tamo gde je do tada stanovala, i Allison ju je pokupila i dovela kod nas. Allison je imala običaj da sakuplja kučiće, mačiće i izgubljene duše... i da ih onako umetnički rasejana i neorganizovana uvaljuje meni na čuvanje.

   Carla je imala dva sanduka i nekoliko kofera odeće i raznih džidžabidža. Došla je iz Equadora. Nije došla... nju je u stvari deportovao otac, jedan od najvećih izvoznika banana, da je nauči da živi van staklenog zvona. Cela koncepcija osamostaljivanja je u startu bila osuđena na propast jer joj je dao mesečni džeparac od hiljadu dolara. Ta, za nas tada nepojmljivo velika suma njoj je bila granica bede jer su njene potrebe bile izuzetno velike. Život u hacijendi na obali okeana koju čuvaju naoružani stražari ostavlja ozbiljne posledice.

   (Ovo je onaj rehabilitovan post, koji je morao da se vrati. Upadljivo snobovski detalji koji su one sa labavijom lamelom naterali da mi ostavljaju pakosne komentare i pp biće izostavljeni. Pošto ovce na planini čuvale nismo, a ono što radile jesmo izaziva već pomenute komentare, ostaćete uskraćeni za  NY bahanalije. Ko je onomad davno pročitao, nek' mu je sasrećom.)

   (P.S. ovo "nek' ti je sasrećom" je patentirala The Mazza, koja će se čim se vrati sa seminara pozvati na copyrights, pa da i to prebrinemo.)

   Carlu sam najpre naučila da pere sudove, odeću, posteljinu, kupatilo, podove, auto... Ne kažem da je to ikada više radila, jer je nekako uvek uspevala da se izvuče praveći više štete nego koristi, ali je naučila principe samopreživljavanja u civilizaciji.

   Slušala je neku besmislenu muziku koja je zvučala kao podloga soft pornića, uvek joj je bilo hladno, obasipala je Allison i mene neverovatnim količinama suza, južnjačke patetike, hirova, lucidnosti, besa, veselja i bila strašno zaljubljena u Jorgea, koji je, onako po prirodi neveran i švalerast, za vreme njenih studija u US uspeo da kresne pola Guayaquila. Nekoliko puta na dan se molila Bogu, nekoliko sati dnevno je provodila na telefonu, nekoliko puta godišnje kompletno obnavljala garderobu i šminku, i nikada, ali nikada nije učila. Ozbiljnije projekte smo joj po inerciji odrađivale Allison i ja, a za sve ostalo je nekako uspevala da se provuče zahvaljujući neospornoj inteligenciji i srećnim okolnostima. Bila nam je beskrajno draga, uprkos tome što je bila razmažena kao kraljeva švalerka i zahtevna kao trogodišnje dete.

   Proleće 1999-te.  U Srbiji sam. Carlu nisam videla ni čula već nekoliko godina. Sedim na terasi svoje kuće sa nogama podignutim na ogradu i prelepim pogledom na suncem okupano brdo Straževicu koje upravo bombarduju. Paklena vrućina. Voždovački ološ odvrnuo Cecu do granice bola. Teraju inat razumu. Blenem u lančane eksplozije ravnodušno kao umobolnik. Ispred kuće mi se parkira džip interventne jedinice MUP-a. Kolutam očima dok mi govore da treba da pođem za njima. Stigao mi je neki paket. Sa ogromnim pečatom Vatikana. Zato je valjda i stigao, razmišljam, inače bi ga pojeo mrak. U stanici me pitaju znam li pošiljaoca. Plaše se da nije bezbedan. U grlu mi kamen. Ne mogu da progovorim. Klimam glavom i otvaram ga. U ogromnom paketu bila je neverovatna količina slatkiša, štampani transparent sa internom šalom, majica sa otisnutom mojom slikom na kojoj seckam papriku i natpisom: "Too hot to get a bomb" i zastava Ecuadora. Uzimam transparent, majicu, zastavu i par čokoladica, ostavljam zblanutu interventnu ekipu da se bori sa gomilom slatkiša koji neće ekspodirati i odlazim kući. Suze pronalaze put od mozga do oka, ali ne izlaze. Gutam ih. Tada je bilo besmisleno plakati.

   Moja Carla se udaje ovog leta. Zet nam je Peruanac. Pravi maTzan. Videću je ponovo nakon dvanaest godina. Pričaču vam posle kako izgleda južnoamerička svadba sa pevanjem i pucanjem. Znajući mladu, drugačija ne može biti.

A njoj ću pričati o vama.

Drago mi je da ste se upoznali.

sudar

nadam se da se nećemo sudariti glavama jureći poljupce.
biću tu, a ti budi ono što jesi. pričaj mi šta misliš. ne stidi se i ne sakrivaj ono što osećaš.
budi, budi ti... kao što znaš da kažeš...
svaki put je prvi put. ne znam odakle smo počeli, ni kuda idemo. kraja sigurno nema...
učimo da se prepuštamo ovim strujama. glupost je i pomisliti da ih možemo kontrolisati.
ležimo na ledjima, ležimo izukrštani i isprepleteni...
putujemo daleko...
sve dalje od očiju, sve bliže srcu.

smokin'

mislio sam da sačekam ime mandatara i da ostavim ovu zabelešku, ali.
baš je svejedno...

 
pitam se kako će se slagati sps i ds...
nacionalno pomirenje... toliko priželjkivano jedinstvo.
shvatam koliko duboko sam ganut, za malo da pustim suzu...
brinem da li će gospoda socijalisti pokazati gospodi demokratama neke stare fore džeparenja i da li će im tadićevci uzvratiti pokazivanjem novih, evropskih metoda lopovluka.
baš brinem.
nova vlada će imati 27 članova i dva nova ministarstva: za gradjevinu i prostorno planiranje, i za ljudska i manjinska prava. javlja mi se da će jednog dana, svaki gradjanin srbije biti ministar...

za tren pomislim kako je šteta što narodnjaci, radikali i dačićevci nisu uspeli da se dogovore, jer je to jedini način da se završi s' njima... najzad...
ali shvatim da sadašnjoj vlasti odgovara tako mediokritetska opozicija – dok postoji gori, nismo najgori! – kao da je grunfova kovanica...
zato ih i nisu zabranili petog oktobra. prazno opoziciono mesto bi bila šansa za neke ozbiljne i inteligentne ljude, mada opet, ovo je srbija pa se takvi guraju pod tepih.
najbolje ne rizikovati, a sa radikalima rizika nema...

budućnost je izvesna koliko i kvadratura tominih nekretnina.
brinem se i kako će moj imenjak preživeti gubitak funkcije. e moj vojo... moj vojo... pa zar večeru za veru?
...pre će biti da se čovek preračunao.
još sam hteo nešto da napišem o novoj vladi, pre nego što nas ivica sve po'apsi, ali neću. dovoljno su odvratni sami po sebi.

  trudim se da nadjem neku prigodnu,
                                                  groznu muzikicu...

pojačanje

u neidentifikovanom letećem objektu, koji je bio nevidljiv za zemljane, u orbiti plave planete, kapetanski entitet XRQ nalaktio se na komandni pult:
- ne možemo osvojiti zemlju... zemljani su prebrzi za nas.
njegov prijatelj, ali i potčinjeni ZD4, koji se takodje nalaktio na pult, posle osam dana odgovorio je:
- možemo uvek probati. zemljani nam ne mogu naneti veliku štetu.
XRQ se zamislio. dilema je bila da li da probaju sami ili sačekaju pojačanje. pobeda bi značila mnogo. sam savladati novi i nepoznat svet... unapredjenje u službi ali i trijumf srednjegalaktičke zajednice.
poraz, poraz bi bio ravan katastrofi. njegova karijera bi se srušila, ali bi i zemljani bili upoznati sa njihovim postojanjem, kao i namerama.
posle tri meseca pogledao je ZD4-a prodornim pogledom... gledao ga tako dva dana i rekao:
- možda da pozovemo pojačanje? mi smo ipak izvidjački brod... i tu funkciju nećemo menjati. ali ćemo budno posmatrati zemljane...
 ZD4 se odmah, posle tri dana, složio sa njim.
nakon neodredjenog vremena poziv je upućen.

*
dva ogromna razarača srednjegalaktičke zajednice stigla su na tačne kordinate, u tačno dogovoreno vreme...
ali sem njima prijateljskog broda ničega tu nije bilo.

daleko

kuda ideš čoveče?
- nikud.
gde si bio i šta si radio?
- nigde, i ništa nisam radio.
vraćaš se... odlaziš?
- da bih se vratio, morao bih, pre toga, negde da odem,
ja ne idem nikud.
negde si morao biti, možda se ne sećaš?
- nemam svoja sećanja.
a želja? sigurno ih imaš. gde bi želeo da budeš?
- daleko, to je jedino što znam.
da li si živ?
- to ne znam. ponekad osetim kako krv struji mojim žilama.
znači osećaš?
- da, osećam ponekad.
sme li se znati šta?
- osećam sneg i kišu na licu.
osećam da sam ti prijatelj.
ko te je stvorio?
- ti... i samo dok se okreneš,
prestaću da postojim.

Running shoes Day

   Obično ujutro iskočim iz kreveta, pljusnem tri puta hladnu vodu po licu, umiksam 2 narandže sa 5 kocki leda, otrčim između 4- 5km na traci, uđem  pod poluhladan tuš i ... tako krene dan. To potencirano prohladno... nema veze sa godišnjim dobom, više je mehanizam obuzdavanja nekih unutrašnjih vatri. Kontrola otapanja.

   Ponekad je potrebna motivacija za održavanje rutine. Mrzim je, ali poštujem njenu neophodnost. Savršen spoljašnji sklad. Borim se ponekad sa Haotičnom Ja koja u poslednje vreme progovara sve tiše. I sa sve manjim zahtevima. Odmerim Haotičnu sa prezrivim pogledom  ponekad. Lako se predala. Folirantkinja !

   Jutros mi je rekla da su nam đonovi patika tvrdi. Ne volim da se prepirem sa njom, u pauzi za ručak odosmo po nove patike. Fina radnjica, Mišković se ovde baš otvorio. Domaćinski.

   Desetak momaka trči okolo sa kutijama, zgodni, mladi i vrlo predusretljivi. Dvojica se stvoriše pored mene. Naravno, odaberem plavušana sa loknicama. Haotična se nije bunila. Objasnim mu šta mi treba. U roku od par sekundi stvorio se pored mene sa gomilom kutija. Rekoh mu da volim Nike, da ne volim Pumu, ali i da znam da su Reebok najbolje za trčanje. On podržava moje mišljenje. Znalački zagleda jednu kutiju, okom uvežbanog profesionalca i reče mi:

• "Evo, probajte ove. Lepe su a i na kutiji piše da su patike za trčanje."

   Ova informacija je prošla bez kontrole prvi nivo logike i isprobah patike. Dobre! Ima pravo kinac, prave running shoes.

• "Dajte mi, molim Vas, da pogledam šta to piše na kutiji" , rekoh mu u nadi da ću zapamtiti za ubuduće kako se obeležavaju patike za trčanje.

   On mi sa osmehom pruži kutiju, pogledam, na njoj krupnim slovima piše "ready for recucling" (spremno za reciklažu).

   Haotična u meni je već počela da pase itison da bi obuzdala smeh. Ja sam mu se samo osmehnula i  pružila karticu. Nisam mu ništa rekla. On jeste sladak, ali ja nisam Pigmalion.

   Dok vozim nazad na posao pogledam sa osmehom kutiju za reciklažu. I moje running shoes u njoj.

I neki film poče da se vrti po glavi... sasvim nepovezan sa ovom pričom...

...

sačekati povoljniju priliku znači odustati od ove ovakve,
nikakve, mada ipak prilike.
jer pojaviće se negde... nekada... bolja.
jednom se ionako sve izravna. jednom, svi ćemo doći na nulu.
neko će se umanjiti, neko uzvisiti.
čemu onda žurba?

uvek je dobro sačekati, strpeti se.
na taj način se, ne mali broj puta i uštedi.
sačekati znači ne potrošiti.
ne potroši se ni život tako.
samo... život ipak prodje...
i nepotrošen.  

kada krenete negde, sačekajte malo.
sačekajte sebe,
znate koliko ste spori i koliko vam vremena treba.
ne žurite.
ponesite sebe kao dobru garderobu, kao lepu frizuru.
nije lepo pojaviti se negde bez ...
budite sebi dobar drug ;)

evo i ja ću sačekati...
taman koliko da odzviždućem: 

Mali saveti za doterivanje Windowsa!

Dok sam uzaludno pokushavala da smislim najbolji spontani pochetak za ovaj post shvatila sam da sam gladna i da je iz rerne pre petnaest minuta izashla gibanica tako da sam ostala bez spontanog pochetka vec cu direktno da predjem na ozivljavanje ovog, malo je reci, diva medju blogovima (oduvek mi je skormnost bila najveca vrlina :D ) u nameri da vam osvetlim pute u korishcenju modernih, svima nam milih i nasushnih rachunarskih tehnologija. :D
No, da ne budemo vishe neozbiljni i da se meni gibanica ne ohladi (jer kazu da ne valja podgrevati burek, a to se valjda odnosi i na pitu, je l da?) da ja stavim ovde tachku pa da idem da jedem. :D
E, necu. :D :p
Evo vam preporuka za jedan program lichno testiran od strane autora posta. Probajte - ne moze da CHkodi, a moze da znachi.. Ovaj, ne - ne moze da znachi, a moze da pomogne.. A mozda i ne moze da pomogne, ali je zanimljivo. :D
Elem, u jednim novinama sam naishla na text o ovom zanimljivom programu, te sam isti i sama downloadovala i testirala ga i reshila da ga preporuchim i shirim narodnim masama, tj, kolegama blogerima. :)

Glary Utilities 2.5.1 (program mozete preuzeti ovde)

U program Glary Utilities uključeni su, pre svega, alati za održavanje sistema kao što su alati za čišćenje registra računara, popravljanje nepostojećih prečica, provere programa koji se startuju računarom, čišćenje privremenih fajlova, uklanjanje spajvera i brisanja tragova korisnikovih akcija prilikom korišćenja računara kao što su npr. brisanje liste skoro korišćenih dokumenata te programa pokrenutih korišćenjem komande Run, zatim brisanje posećenih stranica, *******-a, unesenih šifri i korisničkih imena i td.

Ono mnogo zanimljivije u vezi sa ovim programom jeste doterivanje Windowsa, kao što je Startup Manager kojim se uklanjaju programi iz startup liste, te memory optimizer (meni najzanimljivija opcija) koja služi za optimizaciju RAM-a (ko ne zna šta to znači ne treba to ni da pokušava).

Još jedna zanmljiva opcija je Context Menu Manager pomoću koje se dodaju ili brišu opcije koje dobijamo desnim klikom miša na određene fajlove.

Takođe, program sadrži trajno brisanje, pronalazak duplikata ili praznih foldera, deljenje i spajanje fajlova, zaključavanje fajlova šifrom, pa čak i pronalazak i oporavak prethodno obrisanih fajlova.

Moram da primetim da je program i više nego lak za upotrebu i za sve one koji žele da imaju sva ova podešavanja na jednom mestu, umesto dosadašnjeg pojedinačnog štimovanja pomenutih stavki ovaj program će biti i više nego koristan, a možete naravno i da ga stavire u listu programa koji se startuju sa Windowsom.

Moja se kvazidijetalna gibanica ohladila, ali nema veze - zadovoljna sam što sam uradila neshto korisno za blog-zajednicu. :D

Pozdravljam vas do sledeceg posta!
I naravno ukoliko imate nekih pitanja - samo izvolite. :)

neka vajda

deplasirana priča

i tako
mislim o tome...
šta smo mi prema univerzumu... što bi rekao pred skok
jedan lalinski samoubica.

mislim kako je već deplasirano reći da je sve u ovom gradu... a što je bilo dobro
i što je ovaj grad činilo ovim, odnosno onim... nestalo.
otišlo, otputovalo, zbrisalo, pomrlo,
ili se zaglavilo.
nasukalo se na obalu evropske kanalizacije,
i tu u miru, pomrčini i smradu, ispušta svoju dušu.
još samo postoji svest o agoniji.
eh, moj beograde – što bi rekla ceca

mislim o tome...
na šta će ličiti nova vlada.
stari i novi ....... (upiši po želji), ujedinjeni pred masom praznih džepova.
i nekako mi ih dodje žao.
jer nije lako.
da se čovek obogati nisu više potrebni dani, par završenih poslova,
već nedelje i meseci, čitavi nizovi zakulisnih radnji i mahinacija...
nadam se da će se snaći i da će nas palma, limeni čovek, penzioner, vuk, strašilo, lav kukavica, ivica i ostala menadžerija, obradovati :D
uel... što bi rekla jedna prava dama, vejn... pardon! džejn kaunti...
a široke narodne mase potvrdile i složile se
oooogromnim aplauzom !!!
...

noć

gore u brdima gore vatre, dole u dolini je vlaga
noć provlači svoje crne prste kroz našu kosu.
noć diše svoj noćni vazduh i raste
pokazuje nam svu raskoš noćnog neba
šapuće svojim noćnim jezikom.
duži naše senke dok ne potonu u potpunu tamu.

ko dugo noću bdi, nauči ponešto o njoj
recimo kako da tiho tapka po kući a da ne probudi ukućane,
kako da otvori frižider a da to niko ne čuje.
mi smo deca noći i noćni grabljivci, naša lovišta su špazevi i ostave.
ližemo prste umočene u džem, ne paleći svetla
čula su nam oštra, već sasvim dobro vidimo u mraku
i mrak nam prija.

da, svaka noć je prava
prošle noći sam uhvatio malo DATAROCK-a...
bojim se da ću i ove noći na njih potrošiti par sati
( ne na način koji vam je prvo pao na pamet ;)                  

Komšijske krave, domaće hijene i kineske koze

   Danas pred kraj radnog vremena čujem da se zatvara odeljenje konkurentske firme. I pored toga što se centrale ne "mirišu", naša dva odeljenja u Srbiji su dobro sarađivala. Volela sam da se družim sa par ljudi iz tog tima, izlazili smo i kolektivno dok njihova direktorka nije počela da organizuje turnire u kuglanju. Ne čudi me da nisu mogli da održe nivo profitabilnosti, ta žena je imala previše vašarskih ideja u glavi. Mojra Orfej je malo dete za cirkus koji je napravila od te nekada pristojne firme.

   Bobanova kancelarija je preko puta moje. Zovem ga da dođe. Retko zatvaramo vrata i ne koristimo savremena sredstva komunikacije, uglavnom se dovikujemo ili gađamo. To zna da bude prilično neprijatno u ozbiljnim situacijama. Naime, Boban je navučen na porniće sa patuljcima. Više naučno i fenomenološki nego erotski. Dan kada je otkrio podvrstu sa kineskim patuljcima i danas svetkuje. Sećam se kako mi je u sred važnog sastanka iz svoje kancelarije dovikivao: "Brzo, brzo, dođi da vidiš kako mlate nožicama !". Dobro, hoću da kažem da ni mi nismo baš normalni u tim retkim trenucima kada dignemo glavu od posla. Sad dolazi kod mene u kancelariju gde se već sakupilo njih nekoliko i prilično nezainteresovano sluša komentare vezane za "crknuće komšijine krave".

   Milan zajedljivo kaže da je ONA sigurno znala za to ranije, jer je pre nekoliko dana obustavila sve intervijue za nova radna mesta, sigurno očekujući bogat priliv radne snage.

   Nina se slaže sa njim, prijateljica koja radi tamo je zamolila još pre dve nedelje da o tome nista ne priča jer većina njih pokušava da nađe neki drugi posao.

   ONA je provirila samo na trenutak. Prevarila sam se kada sam mislila da je toliko blazirana da je ni tuđa nesreća više ne može obradovati. Još uvek može ! Sa osmehom hijene cvrkuće nam sa vrata: "Piliiiići, već ste čuli da vam je pala cena, ha-ha-ha?". Uplašila sam se da će je ta duhovitost koštati nekoliko šavova, pa sam brže bolje posklanjala sve oštro, teško i potencijalno opasno iz videokruga.

   Katarina je rekla ono što nam je svima bilo na umu, ali su nas neka čudna mešavina straha i sujete sprečavali da to kažemo glasno. "Jbt, a šta bi bilo da se to nama dešava?"

   Nemanja joj je rekao da ne drami, i da su tolike firme propale pa niko nije umro zbog toga. Nemanja radi šesnaest sati dnevno. Ostalih osam sprema doktorat. Čini mi se da spava dva puta nedeljno. Da ova firma nestane... umro bi. Prvi.

   Sarah nas pažljivo sluša. I ništa ne razume. Prevešću joj kasnije, skraćenu verziju.

   Peđa računa koliko će pući oni koji su uzeli kola na lizing ako ne uspeju da plaćaju ratu. Putevi logike tog čoveka nikada mi nisu bili jasni. Fanatično preračunava do zadnjeg evra. Fascinira njegova sposobnost da u glavi množi trocifrene brojeve. Svi ga gledamo sa čuđenjem. Bože, čoveče, čime se ti baviš...?

   Srđan kaže da je čuo da su dobili fantastičan program i platu u narednih 8 meseci, i da on žali sto nije među njima, jer i onako za mesec dana odlazi na Kipar. Sevamo očima na njega. ONA još uvek nije obaveštena da nam se Srđa "udaje" sledećeg meseca. Hm, ili mi mislimo da nije, sa NJOM čovek nikada nije načisto. Mislim da je dalji potomak nekih afričkih diktatora.

   Spontano pogledasmo u Bobana koji sve vreme ćuti. I on se oseti prozvan da nesto kaže. Posle kratke tišine izusti: "Mislim, baš sam razmišljao o tome... jeste li svesni koliko bi moćno bilo da se sa kineskim patuljcima ubaci i koza !?!?!"

   Popadali smo sa stolica od smeha. On nas gleda začuđeno praveći se da ne razume čemu se smejemo. To nas već baca u histeriju. Svi se spontano razilaze glasno se smejući. Gledam ih kroz otvorena vrata. Za manje od dva minuta već rade, ozbiljno udubljeni gomile papira.

   Razmišljam. Nekada sam previše zahtevna prema svom životu. A treba biti zahvalan. Svom telu što te ne boli. Razumu koji uspeva da ide u korak sa jezikom. I Limunu koji odbija da uvene bez obzira na ekstremno nestabine vremenske uslove i česte zemljotrese.

   I Nemirki na nečem što me je obradovalo.

Pametnom dosta....

Đavo ima plave oči...

U gift shopu Royal Academy of Arts kupujem poklon. Sebi. Ogrlicu od pink&blue stakla i akrila. Bezvredne stakliće sa potpisom. Nikada ne nosim ogrlice. Praviću se malo da je moja, a onda ću je pokloniti nekom. Standardni manevar kupoholičarki. Ni ove godine neću videti čuvenu Letnju izložbu. Počinje devetog juna. Šteta. Ovo mi je jedini slobodan dan u Londonu. Kada ideš na put poslovno onda se oni koji ga planiraju dobro potrude da si zauzet bar 20 sati dnevno da ti se ne bi dopalo. Ako ti se dopadne tražićeš da ideš i kada ne moraš. A to košta. Trebao mi je ovaj dan, a sad ne znam šta bih sa sobom. Besmisleno je tumarati sam po Londonu.

Zovem Glenna da proverim može li ranije na ručak. Ne može, ima par neodložnih sastanaka. Kaže mi da dođem kod njega pa da krenemo čim završi. Glenn je neuropsihijatar. Radio je kao CTA za veliku istraživačku kompaniju sa kojom je moja tadašnja firma sarađivala. Od tada se poznajemo. Više nego što bi bilo pristojno da priznam. Dugo je živeo na Islandu. Ima fenomenalnog klinca od 8 godina koji živi sa majkom u Škotskoj. Poslednje dve godine ima privatnu praksu centru Londona. Volim da pešačim po tom delu grada. Idem od Hyde Parka prema Harley St . Namerno zaobilazim široke ulice, volim da se petljam po belosvetskim sokacima. Zalutam gotovo uvek. Ovog puta krenem u pogrešnom pravcu i završim u Jermyn St. To je ulica u kojoj stari engleski krojači na čelu sa Charles Tyrwhittom šiju najbolje košulje na svetu. Jedna košta 1000 GBP. Isto koliko i solidan Yugo u Srbiji. Nepravda.

Glennova ordinacija liči na dobro opremljen hotelski penthouse. Čekaonica ne postoji jer se ovde ne čeka. Ovde dolaze oni što kod Tyrwhittona šiju košulje. Lepe prihvatljivu dijagnozu svojoj bahatosti. Glennova asistentkinja me uz tipično engleski osmeh sa merom uvodi u ordinaciju. Tri zida su pokrivena drvenim policama koje izgledaju kao da su uronile u zid. Gomile knjiga, poređane pažljivo da izgleda kao da su u laganom haosu. Četvrti zid je od stakla. Gleda na Westminster. Osmehuje mi se prilično uzdržano i pokazuje mi rukom na fotelju. Tek tad shvatih da u drugoj fotelji sedi pacijentkinja. Glenn me predstavlja kao svoju koleginicu i pita je da li bi joj smetalo da ostanem. Ona ravnodušno odmahuje glavom ne pogledavši me. Začuđena sam njegovim predstavljanjem, i tom očiglednom laži, i uopste njegovom odlukom da budem tu dok je sa pacijentom. Sedam u fotelju.

Gledam u njega, pa u nju. On, inače smiren i ozbiljan, u razgovoru sa njom postaje veseo, pričljiv, gotovo razdragan. U plavoj polo majici, bez mantila, košulje i kravate liči pre na razmaženog playboya koji se igra po tatinoj firmi nego na psihoterapeuta. Nema ni čuveni kauč. Pacijenti mu sede u ogromnim kožnim foteljama koje se od njegove razlikuju samo po visini. Ironično konstatujem u sebi da težim slučajevima verovatno podmetne tabure pod noge. Ona se jedva vidi iz fotelje. Žena, stara nekih 50 godina, obučena u teget- krem kostim, bez sumnje Chanelov, pažljivo našminkana, užasno mršava, sa potpuno mrtvim pogledom. Pogrbljena. Odaje utisak teškog bolesnika. Ne psihijatrijskog. Deluje kao da je ozbiljno fizički bolesna.Govori tiho, jedva je razumem.

• "Izgledate odlično Sheila. Po vašem hodu sam primetio pomak čim ste ušli. Vidim da ste počeli da se pridržavate našeg dogovora."
• "Mislim da lekovi pomažu, sama ne bih mogla da se izborim doktore." - prvi put izgovori nešto razumljivo.
• "Lekovi su tu da pomognu, ali se vidi da ste uložili dosta truda. Recite mi, šta ste radili protekle nedelje?" - pita je sa priličnim ushićenjem u glasu. Trgoh se. Mene nikada nije pitao kako mi je protekla nedelje. Ne sa tim entuzijazmom.

Sheila se uspravi u fotelji. Počinje da mu nabraja besmislice koje je radila tih dana. Prica glasno, razgovetno. Čak je kupila i jabuke u onoj bakalnici u kojoj on kupuje. Bio je u pravu, dobre su.

• "Oh, draga, pa vidim Vam po obrazima da su bile dobre. Primetio sam da ste se popravili."- govori ubedljivo dok ja zapanjeno gledam. Da je kilogram lakša vetar bi je odneo. Ona već sedi u fotelji potpuno uspravno, osmehuje se na komplimente. Primećujem joj potpunu promenu u očima. Oživele su. S vremena na vreme me pogleda. Blago joj se osmehnem.
• "Da li se nešto popravilo u odnosu sa Neilom?" - pita je ozbiljno.
• "Ne možete da zamislite, doktore, koliko mu je razgovor sa Vama pomogao. Postao je drugi čovek. I što je najvažnije, počeo je da razume moju bolest. To mi mnogo znači."
• "Sheila, samo se pridržavajte našeg dogovora. Ne spavajte preko dana, hranite se zdravo, i ne odustajte od slikanja. Imate nesvakidašnji talenat." - govori joj dok je prati do vrata.

Ona ga gleda u ledenoplave oči, hipnotisana, potpuno očarana, uspravna, čak sa koketnim osmehom na usnama.

• "Oh, kada mi Vi to kažete, govori očima pokazjući na njegove grafike na zidovima, onda ću morati da poverujem."

Dok zatvara vrata leđima gleda me kvarno ispod obrva. Sa osmehom.

• "Magija, dragi, magija, spasao si jednu izgubljenu dušu", govorim mu poluironično uz aplauz. Klanja se teatralno kao klovn i glasno se smeje.
• "Kakva kučka, ne podnosim je !!! "- govori dok mu lice dobija izraz gađenja. "Školski primer pasivno agresivne osobe, limitiran um, nezainteresovana za bilo šta, umire od dosade od kada su joj deca otisla i svoje frustracije pokušava da deklariše kao oboljenje. Ja joj pomažem u tome."

Pitam ga za muža, tog Neila sa kojim je razgovarao. Stekla sam utisak da je bio loš prema njoj.

• "Muž joj je sudija, pristojan čovek, prezauzet, odgovoran. Umirao je od brige za njeno zdravlje, a njoj je to toliko prijalo da se izgladnjivala do besmisla da bi ga uverila da je zaista bolesna. Rekoh ti, opasna kučka."
• "Znači, svake nedelje dolazi po dozu kratkotrajnog entuzijazma? Po malo iluzije? Zar ne postoji način da joj trajno pomogneš?"
• "Zašto je to uopšte bitno, radoznala ?!?! Vodi me na ručak, gladan sam !!! "
• "Koliko si gladan ?"
• "Oooo, mnooooogo !!! "

nagual

priča

u ovoj priči radi se o tati. imao taj tata sina, prvenca. diku svoju, svoj ponos. taj sin se kasnije navukao, kao zmaj, pa je posle komune završio u budističkom manastiru. ili počeo, kako se uzme.
no,  za ovu priču je bitna i ćerka. tatina maza, tatina mezimica. ali ćerkica nije htela da uči. nije završila ni srednju, pa su se tatini snovi, da će neko naslediti njegovu zubarsku ordinaciju, srušili. ćerka se kasnije udala za rumenog seljaka, koji ju je onako histeričnu gledao kao malo vode na dlanu. sada izigrava gospodju negde u ...
mama je ipak stub porodice i ovo će biti priča o njoj.
mada neće, jer je od te iste porodice odavno digla ruke. ima ljubavnika koji je 20 godina mladji od nje, a izgleda kao da joj je unuk.
u stvari najbitnija je baka. baka koja se celog života žrtvovala i koju život baš i nije mazio, prvo zato što joj je poslao onakvog dedu... ali nećemo o njemu...
pričaćemo o komšiji, tačnije njegovom psu koji je lajao i lajao. noću i danju, sve dok ga grozne komšije nisu otrovale. no, on nije ispustio svoju plemenitu, pseću dušu. bolovao je par dana i preživeo. ali više nije lajao.
već je počeo da psuje. psovao je sasvim razgovetno, na sav svoj pseći glas. dolazili su ljudi da vide ovo čudo. smejali su se neprekidno, bili su srećni i ispsovani.
jednom prilikom je, svojim psovkama isprepadao jednog prevoznika peska toliko da je isti istovario na sred ulice.
jak vetar je u sledećih par sati razduvao sav pesak na sve strane sveta.
on je izgleda jedini, u celoj ovoj priči, znao šta radi.

počnimo ljubav ispočetka?

princ gluposti je ovladao energijom idiotizma.
njegov dalji razvoj je nesputan, ništa ga više ne može zaustaviti.
uloženi trud se najzad isplatio i uspeo je da bude najglasniji, onda kada nema šta da kaže,
a kao svaka glupa osoba ima svoje mišljenje o svakoj temi, mada nijednu ne razume.
spoznaja da pametniji popušta je pravo otkrovenje. ta žalosna istina utemeljiće vladavinu gluposti - nada se. jer glupost je beskrajna, najvitalnija ljudska osobina.
nemoguće je izreći toliko mudrosti, koliko se gluposti može prećutati.
pametni ne mogu razumeti da je i glupost za ljude. dakle... oni su još gluplji i pobeda je zagarantovana.

psssssssssst ;)

Vreme...

...Vrisak od sreće kada joj se prišunjao s leđa. Neočekivano. Trebalo je da stigne tek za nekoliko sati. Gromki smeh, kao i svaki put kada je uhvati u poslu koji joj loše stoji. Krik lovca neandertalca na tek spremljenu vruću jagnjetinu sa sosom od nane. On obožava. Ona ne podnosi, sem kad sprema za njega.

Smešak bez zvuka. Kažiprst u vazduhu joj kaže: sačekaj ! Okreće je prema zidu. Mangupskim korakom vraća se ka ulaznima vratima. Kratkim naglim okretima provareva da li ona viri. Svaki put je uhvati u prevari. Opominje prstom, mršti lice dok mu se oči smeju. Unosi... drvo ! Pravo, veliko, limunovo drvo. Ona ga gleda u neverici. Drvo se savija ispod plafona, zauzima pola dnevne sobe. Moraće da živi napolju! On spušta drvo, grli je oko struka i povlači do prvih grana na kojima se žute zreli plodovi limuna. Jesu li Vas ikad ljubili pod limunovim drvetom my lady, pita je. Njoj ništa nije jasno. Odavno...

Na podu spavaće sobe otvoren crveni kofer. Njen. Primećuje ga dok raspakuje svoj.

- Putuješ?

- Aha, u ponedeljak.

- Na koliko?

- Kao i obično...

- Rekla si...

- Znam šta sam rekla, i znaš da se mnogo toga promenilo. Moram !

- Ne moraš nego hoćeš! Reci da hoćeš, sebe ne smeš da lažeš, mene ne moraš !

- Hoću ! Gušim se ovde, moram ! I to je samo mesec dana. Ne znam zašto je sad bitno, i o čemu se ovde uopšte radi !?!?!

- SAMO mesec dana ... ???!!!

Urlao je. Okrenula se i izašla iz sobe. Više ga nije čula. Zgrabio je cigarete i otišao do klupe u dvorištu. Ne vidi mu lice kroz prozor.

Ona gleda hipnostisano u dva kofera na podu. Gleda u onaj nesrećni limun koji kao krivac stoji na sred sobe. Počinje da je iritira. Pokušava da ga pomeri. Uspeva da ga, centimetar po centimetar izgura iz kuće. Pretežak je. Pomera ga bes. U normalnim okolnostima onaj ćup ne bi mogla da pomeri ni za pedalj.

Umiva lice hladnom vodom. Dok sedi na rubu kade oseća se kao posle oluje. U životu naučiš sa koje strane duva loš vetar. Jezvo je kada se pojavi iz neočekivanog pravca. I jezivo je kada bi sve dao da možeš da zaplačeš. Ne oseća ništa. Samo je zbunjena. Ništa joj nije jasno. Ponovo...

Poruka na mobilnom. MMS.

"Zato što je i par sati ponekad neizdrživo , jbg."

I slika... krađe vremena.

kumulus

on je u šuštanju noći prepoznao huk planete koja užasnom brzinom jezdi kosmičkim prostranstvima...
pao je na zemlju i uhvatio se za vlati trave, da ne bude oduvan sa iste i ne završi plutajući negde ka mesecu....
ona je baš prolazila kroz parkić, na čijem je igralištu on izvodio ovaj neobičan performans. videvši nešto ogromno i crno kako se valja nekoliko metara od nje, prvo se uplašila. zatim je nošena nekom čudnom radoznalošću prišla, polako i oprezno.
bio je svestan, čuo korake, znao je da mu neko prilazi... no, taj grozan osećaj da nebo želi da ga usisa lebdeo je fluidno u izmaglici iznad njega...
spasi me... – zavapio je promuklo.
spasi me.
ona se već našla iznad njega, stavila je njegovu glavu u svoje krilo, brisala mirišljavom maramicom krupne graške znoja sa njegovog čela.
spašću te, ne boj se. – tiho je govorila, pipajući u mraku po torbici, tražeći mobilni telefon. našla ga je i pozvala hitnu pomoć.

dugo je stajala na ulici, gledajući u pravcu kojim su odjurili.
no, nije mogla videti kako se posle nekoliko predjenih kilometara prvo prednji, a potom, polako i nekako stidljivo, podižu i zadnji točkovi. kako ceo automobil sa upaljenim rotacionim svetlom poleće. prvo nisko, preko krovova kuća, zatim sve više...
i leti.
visoko.
visoko... i nestaje u jednom ogromnom kumulusu.