13.7.2008
Gospodja Z.
Gospodja Z. je bila hrabra žena. Kako drugačije nazvati sve što je preživela u životu, preturila preko glave, do kuraž.
Kada se nije upisala ni u jednu srednju školu nakon osmogodišnje, svi su mislili da će odmah da se uda, za prvog koji naidje, pa makar to bio i trinaest godina stariji Pera koji je ganjao još od sedmog razreda. Oduprla se tome, nije joj pasovao, bio je i pijanac, uostalom.
Z. je bila vredna. Na sebe je jako rano preuzela spremanje i kuvanje, od kako je majka umrla dok još nije bila ni tinejdžerka. Otac, skrhan tugom i sećanjima, izbegavao je da se pojavi u kući, sem da prespava, preobuče se, pojede. Mladja deca su jedno po jedno završavali škole i odlazili, a gospodja Z. je ostala sama. Još kada je otac i on umro, na nekom dalekom gradilištu... Sudbina se poigrala, morala je „pod stare dane“ da traži posao.
Znali su je u Mestu, kod mnogih gospoja je spremala stanove, pa je direktor škole zaposlio kao tetkicu. Tu je srela i S, domara, udovca koji je rano ostao bez žene, a kako nije bio imao dece, teško mu je bilo samom.
Imali su njih dvoje lep život. U njenoj porodičnoj kući su punih 14 godina proveli u smehu, sreći i veselju. Nisu ni oni imali dece, ali ih to nije sprečavalo da vode brigu o svoj drugoj u rodbini.
U Mestu su ih znali kao dobre ljude, pouzdane. Domara S. su svi zvali kada i kod kuće treba promeniti gumicu, popraviti sitno oko struje. Mnoge su nastavnice volele da sednu da popiju kafu sa gospodjom Z, izjadaju joj se, potraže savet zbog svadje sa mužem, nestašne dece. I uvek je imala pravu reč.
Nije izuzetak bila ni Cana, komšinica od preko puta, udata za vozača Stojana, jednog priprostog, bučnog čoveka. Kad je ostavio, otišavši sa pevaljkom iz one drumske kafane tamo kod krivine, 25 km od Mesta, Cana je odmah pretrčala kod gospodje Z. da se isplače i izjada. Slušala je gospodja Z, bilo joj žao Cane, pa je sve češće pozivala što na ručak, što na večeru, što na razgovor i kafu makar.
Kada su gospodja Z. i njen S. rešili da po prvi put u životu odu na odmor na more, koje im je unuka Smilja uplatila kad je dobila posao, Cana se rasplakala. Kaže, od sreće, ali i od tuge jer će biti dve nedelje bez njih! Bi žao gospodji Z, pa otkaza hotel i novcem koji je dobila uplati privatni smeštaj. Jednu veliku sobu za muža i nju, drugu malu za Canu.
I tako, odoše njih troje na more! Lepo je bilo prvih deset dana, nego jedanaestog Cani presede sunčanje a S. Zabole glava. Gospodja Z. je ostala u ležaljci na plaži i taj dan, pa i sledeći sama, a trećeg reši da i ona ode malo do sobe, makar da skuva kafu i posedi na terasi. Kad tamo... njen muž, onaj pouzdani i pošten S. nije odoleo ucveljenoj Cani! Oboje na krevetu u velikoj sobi nisu ni primetili kada je gospodja Z. tiho zatvorila vrata videvši šta je videla.
Ništa im nije rekla! Nije reagovala ni na Canin plač, ni na muževljevu prvo ćutnju, a onda i viku. Samo je tiho spakovala stvari, i već ujutro bila u svojoj kući. S. je došao po stvari posle mesec dana, uveče, valjda da ga niko ne vidi. Papire za razvod su brzo sredili.
U školi niko nije prigovarao kada je gospodja Z. otišla u prevremenu penziju. Jeste, faliće, ali neka, nek se odmori. A nju su ubijali zidovi prazne kuće. I unučići i praunučići su sve redje dolazili.
Onda je opet počela da radi po kućama. Onako, da se zabavi, prihvatila je prvo da pomogne frizerki Brani povremeno, kad ne stigne na vreme da skuva deci, i da ih sačeka posle škole.
Kada je prvi put zabolela glava, pa onda i tu nešto ispod grudi, mislila je da je pritisak, umorna je, valjda i promena vremena... Lekar iz Mesta joj je dao nekoliko tableta, a ona je, mada nevoljno, skratila „radno vreme“ kod frizerke Brane. Pola dana, ne ceo, i to je to. A posle da se odmora, Brana je naredila.
Gospodja Z. je sve lošije i lošije izgledala. Ujutro je gušio kašalj koji nikako da prodje, uveče nije dugo mogla da zaspi od bolova ispod grudi. Konačno su je poslali u Beograd, a tada je, rekli su na onkološkom institutu, bilo prekasno za zračenje.
Umrla je jedne noći tiho, sama. Baš je bila prekinula razvor sa frizerkom Branom. - Dobro mi je, rekla je. - Zamisli Brano, dišem prvi put posle ovoliko meseci. Mora da je od trava! Ili onih lekova iz Švedske!
Na sahrani je bila cela škola, nastavnici, direktor. Frizerka Brana je tiho plakala. Porodica je, kažu u Mestu, dostojno ispratila gospodju Z.
Domar S. nije bio. Kažu da je Cana zapretila razvodom ako ode. To veče je bio pijan ispred prodavnice.
|
