16.6.2008
Prva kosmička brzina
Juče u prodavnici, da platim račun od 152 dinara, dajem petstotinarku.
- Jel imate sitno?
Da imam, verovatno bih dala, baš ne shvatam tu potrebu za ponovnim pitanjem. Otvorim deo novčanika sa kovanicama, izvadim dva dinara.
- Je l’ vam znači nešto?
Gospodja zadužena za naplaćivanje uzima moju petstotinarku, otkuca na kasi, piše kusur mi je 348 dinara, prebira po kutiji s novcem, otvara fioku ispod kutije s novcem, a onda ’ladno uze da naplati nekom iza mene! Gledam u čudu, stojim (bez kese koju mi još nije dala), bez kusura (koji mi još nije dala, a ni uzela ona dva dinara), cupkam jer je seka parkirana na nepropisnom mestu, razmišljam o prolaznosti života i zakrivljenosti vasione a u svrhu „mantre strpljivosti“ koju ne znam, ali pali i preračunavanje prve i druge kosmičke brzine na drugu decimalu.
- A nemate sitno?
Moj prag tolerancije je previše visok, neću da planem, ali neću ni da joj dozvolim da proverava koliko mi je dugačak fitilj.
- Dajte vi meni lepo moj novac, pa ću ja naći ko ima da mi vrati kusur od 500 kad pazarim za 152 dinara!
Kasirka, najbolja učenica velikih odmora, udata u trećem srednje, kako sam joj odmah na licu mesta izmislila prilog biografiji, gleda preneraženo. Ja, sitni kupac, ljiga koja troši samo 152 dinara u radnji njenog brata od strica i strinine ujne, zar ja da se pobunim! A ona je tako važna jer nama, običnim smrtnicima, uzima s mukom zaradjen novac i zakida na meri, kusuru a državi na pdv-u.
I udjoh ja u nepropisno parkirani jugo, nasmejana od uveta do uveta, sa mojom novčanicom od 500 dinara, sve otresajući pogled koji je gospodja kasirka a podržana poslovodjom, tj. sinom od strinine ujne ostavila na mojim ledjima, za šta me zabole uvce!
Doduše, posle sam morala da pravim proju jer nismo imale dovoljno hleba u kući, ostao je ispred zabezeknute prodavačice.
|
