13.6.2008
Pobediše Hrvati, a ti Zvezdo ale, ale!
Uhvatilo me ovo evropsko prvenstvo, pa nemam previše vremena da se bakćem s domaćom (nekvalifikovanom) fudbalskom boranijom. U Žurnalu ih sklonili sa prvih strana, i sad čitam redom, do desete, onda preskočim pa predjem na uspešne tenisere tamo negde pozadi. Takav je život. Mogu Ana, Jelena i Nole (od ponedeljka su tim redosledom, prva, druga i treći) da dube na trepavici. Na naslovnici ih uglave negde izmedju neuspeha ostalih sportista i fenomenalnog a poslovično lažnog transfera levog beka iz Prčilovice makar u Mančester Junajted ako ne u Zvezdu ili Partizan.
A desilo se u medjuvremenu svašta. Zvezda ostala bez trenera. Janković ostao bez Zvezde. Tata Bobi ima sina, ali mu sin nema posao. Zato ima temu za Sportsku galaksiju. I za sve ostale koji hoće da ga slušaju.
Čitam po novinama, izigran ovaj, izigran onaj, Zvezda opet zamazuje oči, rade jedno a pričaju drugo... Napljuvaše se novinari našeg najtrofejnijeg kluba, kao da nikad tamo nisu popili sok i kafu, neki i viski, a neki i pojeli po koji giros na poslednjem debaklu u Solunu. Prednjače pojedini, vidim, u prvi red se progurao jedan do sada dva puta neuspešni pučista, glavni smenjivač PR kalifa umesto kalifa. Ne volim ni ja najbolje na svetu Milana Boškovića onako raširenog po televizijama od nemila do nedraga, pa prenosi uspešne, neuspešne i ostale u pauzi izmedju sopstvenih teniskih mečeva, mada mu je omiljeni partner Bajević otišao pa se sada snalazi na drugoj strani, a sve dok pati za bivšom devojkom bez koje se nikada ne bi pojavio na udarnim stranama žute štampe sa sve slikom, konfekcijskim brojem i mobilnim telefonom.
Napričali se novinari u Zvezdi sa onima za stolom, sve ih pitali svašta nešto, posebno svašta a manje nešto, a nisu ni shvatili da su em dobili packe, em i besplatnu lekciju iz Osnova menadžmenta u sportu, što bi znali da su završili neku školu, nedajbože onu za novinare, koju nisu ni u prolazu videli mada znaju da postoji, ali su baš oduvek hteli da besplatno idu na utakmice i pokazuju pres legitimaciju svima koji hoće da gledaju. Odgovarali im oni tamo bogati u odelima naučeni u pauzi izmedju sticanja novca i ručkova da preveslaju svakog i svakog bez razlike, pa kako neće jednog jadnog trenera, nekoliko miliona navijača i šačicu fudbalera. Napravili neku crvenu knjigu kojom mašu, baš bih volela da zavirim u nju, da vidim šta su planirali to u naredne četiri godine za najtrofejniji moj klub, nego je niko nije ni slikao a kamo li spomenuo u sutrašnjim izveštajima, pa ono što novine ne napišu i ne postoji, a što napišu sigurno je tako, što znači da niko ne veruje nikome. Što i da veruje kada se čovek ne drži za reč pošto imamo kratko pamćenje i znamo samo ono što se nama svidja. Kažu u narodu, uhvatio se ko Švaba tra-la-la, ili rekli ste imamo trenera, šta ga sad menjate i to kada nije uzeo duplu krunu, a nije uzeo ni kup ni šampionat, ali će vam uzeti pare spominjane u dvogodišnjem ugovoru. A i igrači su mu se, kažu u čaršiji, tukli i svadjali, a i igrali nerešeno usred sezone, kad mu vreme nije sa sve manjkom bodova, a i vijali ženske preskačući ogradu hotela pa noću, ko uostalom vija ženske danju, a i ko još sedi u karantinu, rekoše Englezi pa svi skupa odoše u noćni klub direkt posle utakmice na redaljku sa „lakim“ ženskama i trošenje moje petogdišnje zarade što neki ne steknu za života a nisu bežali sa časova.
Nego, pobediše Hrvati Nemce.
|
