13.7.2008
Gospodja Z.
Gospodja Z. je bila hrabra žena. Kako drugačije nazvati sve što je preživela u životu, preturila preko glave, do kuraž.
Kada se nije upisala ni u jednu srednju školu nakon osmogodišnje, svi su mislili da će odmah da se uda, za prvog koji naidje, pa makar to bio i trinaest godina stariji Pera koji je ganjao još od sedmog razreda. Oduprla se tome, nije joj pasovao, bio je i pijanac, uostalom.
Z. je bila vredna. Na sebe je jako rano preuzela spremanje i kuvanje, od kako je majka umrla dok još nije bila ni tinejdžerka. Otac, skrhan tugom i sećanjima, izbegavao je da se pojavi u kući, sem da prespava, preobuče se, pojede. Mladja deca su jedno po jedno završavali škole i odlazili, a gospodja Z. je ostala sama. Još kada je otac i on umro, na nekom dalekom gradilištu... Sudbina se poigrala, morala je „pod stare dane“ da traži posao.
Znali su je u Mestu, kod mnogih gospoja je spremala stanove, pa je direktor škole zaposlio kao tetkicu. Tu je srela i S, domara, udovca koji je rano ostao bez žene, a kako nije bio imao dece, teško mu je bilo samom.
Imali su njih dvoje lep život. U njenoj porodičnoj kući su punih 14 godina proveli u smehu, sreći i veselju. Nisu ni oni imali dece, ali ih to nije sprečavalo da vode brigu o svoj drugoj u rodbini.
U Mestu su ih znali kao dobre ljude, pouzdane. Domara S. su svi zvali kada i kod kuće treba promeniti gumicu, popraviti sitno oko struje. Mnoge su nastavnice volele da sednu da popiju kafu sa gospodjom Z, izjadaju joj se, potraže savet zbog svadje sa mužem, nestašne dece. I uvek je imala pravu reč.
Nije izuzetak bila ni Cana, komšinica od preko puta, udata za vozača Stojana, jednog priprostog, bučnog čoveka. Kad je ostavio, otišavši sa pevaljkom iz one drumske kafane tamo kod krivine, 25 km od Mesta, Cana je odmah pretrčala kod gospodje Z. da se isplače i izjada. Slušala je gospodja Z, bilo joj žao Cane, pa je sve češće pozivala što na ručak, što na večeru, što na razgovor i kafu makar.
Kada su gospodja Z. i njen S. rešili da po prvi put u životu odu na odmor na more, koje im je unuka Smilja uplatila kad je dobila posao, Cana se rasplakala. Kaže, od sreće, ali i od tuge jer će biti dve nedelje bez njih! Bi žao gospodji Z, pa otkaza hotel i novcem koji je dobila uplati privatni smeštaj. Jednu veliku sobu za muža i nju, drugu malu za Canu.
I tako, odoše njih troje na more! Lepo je bilo prvih deset dana, nego jedanaestog Cani presede sunčanje a S. Zabole glava. Gospodja Z. je ostala u ležaljci na plaži i taj dan, pa i sledeći sama, a trećeg reši da i ona ode malo do sobe, makar da skuva kafu i posedi na terasi. Kad tamo... njen muž, onaj pouzdani i pošten S. nije odoleo ucveljenoj Cani! Oboje na krevetu u velikoj sobi nisu ni primetili kada je gospodja Z. tiho zatvorila vrata videvši šta je videla.
Ništa im nije rekla! Nije reagovala ni na Canin plač, ni na muževljevu prvo ćutnju, a onda i viku. Samo je tiho spakovala stvari, i već ujutro bila u svojoj kući. S. je došao po stvari posle mesec dana, uveče, valjda da ga niko ne vidi. Papire za razvod su brzo sredili.
U školi niko nije prigovarao kada je gospodja Z. otišla u prevremenu penziju. Jeste, faliće, ali neka, nek se odmori. A nju su ubijali zidovi prazne kuće. I unučići i praunučići su sve redje dolazili.
Onda je opet počela da radi po kućama. Onako, da se zabavi, prihvatila je prvo da pomogne frizerki Brani povremeno, kad ne stigne na vreme da skuva deci, i da ih sačeka posle škole.
Kada je prvi put zabolela glava, pa onda i tu nešto ispod grudi, mislila je da je pritisak, umorna je, valjda i promena vremena... Lekar iz Mesta joj je dao nekoliko tableta, a ona je, mada nevoljno, skratila „radno vreme“ kod frizerke Brane. Pola dana, ne ceo, i to je to. A posle da se odmora, Brana je naredila.
Gospodja Z. je sve lošije i lošije izgledala. Ujutro je gušio kašalj koji nikako da prodje, uveče nije dugo mogla da zaspi od bolova ispod grudi. Konačno su je poslali u Beograd, a tada je, rekli su na onkološkom institutu, bilo prekasno za zračenje.
Umrla je jedne noći tiho, sama. Baš je bila prekinula razvor sa frizerkom Branom. - Dobro mi je, rekla je. - Zamisli Brano, dišem prvi put posle ovoliko meseci. Mora da je od trava! Ili onih lekova iz Švedske!
Na sahrani je bila cela škola, nastavnici, direktor. Frizerka Brana je tiho plakala. Porodica je, kažu u Mestu, dostojno ispratila gospodju Z.
Domar S. nije bio. Kažu da je Cana zapretila razvodom ako ode. To veče je bio pijan ispred prodavnice.
|
|
Komentara (1) :: Permanent Link
|
21.6.2008
Nego šta sam, nego vredna!
Nego, sredjujem kujnu (trpezariju i tako to), pa ko velim da uradim malKo zavesica za razne delove. Izmerila ja sve, beli konac, valjda će ići čipkica na onaj isti žuto-beli kanafas, pa ispalo ovo:
Razne veličine moje "gradjevinske" majstorije uslovile i drugu veličinu, pa ispalo ovo:
Što bi rekla baba Milijana, tu iz "susedno selo", što otojč saranila i sedmog muža "neje ti ovo loša rabota, nego od tije ne rastu muškarci u krevet!"
PS Ako je neko baš za nešto ozbiljnije, volja mu. Nek luta ovamo!
|
|
Komentara (4) :: Permanent Link
|
19.6.2008
Stojan
Kada je Stojan objavio da se ženi, deda Miloje je puknuo iz lovačke puške. Za unuka prvenca ima svadba da bude najbolja. Pa neka je snajka Milica u drugom stanju, sakriće stomak belom haljinom. A i zli glasovi po selu će ućutatu. Nek sad kaže neko da je Stojan od zakona pobegao u zakon!
Oduvek je Stojan, kao najstarije muško dete u porodici, bio povlašćen. Kada je prvi put zbog neke sitne kradje bio priveden, deda Miloje je zapomagao i telefonirao sinu Zlatanu da se hitno vrati iz Francuske, gde je već godinama provodio više vremena nego u selu. Moralo se živeti, a ne iskače svaki čas iz rukava takva ponuda kakvu je dobio Zlatan da vozi šleper za stranu firmu, kojoj je komšijski rodja suvlasnik. Mama Stefanija je, kada su Stojana poslali u zatvor na mesec dana zbog tuče, samo kršila ruke i gledala u zemlju. Redovno mu je nosila u Padinsku skelu cigare i trpela uvrede koje je sipao na nju, kao da ga je ona gurnula u piće i kafane.
Školu Stojan nije završio. Stao je negde na pola prvog razreda gimnazije, onda su ga premestili u mašinsku, da bi na kraju preko veze uspeli da ga upišu i trogodišnju, na zanat za automehaničara. Završio ga je s teškom mukom i sa puno podmićivanja svakog i sviju. Ali naučio nije.
Svašta su pokušavali u porodici. Na kraju su išli i kod vračare. Pouzdano im je rekla da je neko iz sela bacio urok na njega i debelo im naplatila „skidanje“. Stojan je koliko tri dana posle toga završio u bolnici, zbog razbijene glave u kafanskoj tuči.
Kada je ocu Zlatanu prekipelo, uzeo je odmor, prvi put posle četiri godine, i došao kući da reši stvar. Nema druge, Stojan mora da pod čvrstu ruku. Preko ženinog ujaka, pa njegovog pašenog ubacio ga je na kurs za policajce. A Stojan, kavgadžija iz kafana, ženskaroš i pijanac odmah je sebe zamislio kako se vozi baš na motoru i patrolira selom!
Poslali su ga prvo da čuva ambasadu neke male zemlje za koju nikada nije čuo. Dobio je kućicu, motorolu, radno vreme po smenama, dežurstva. Najveća zabava mu je bila sedenje u hladu, i tek kada neko izadje iz zgrade, ustao bi da pozdravi, onako odsečno, šmekerski, kako je primetila prodavačica Milica iz susedne piljare. Reč po reč, razgovor po razgovor, i uskoro su Milica i Stojan zajedno odlazili s posla. Onda zajedno i dolazili.
I deda Miloje je mislio da je konačno sve rešeno. Svadba je bila velika, najveća u selu, svi su se sjatili da vide kako se konačno ugursuz skrasio. Otac Zlatan je muzici delio evre i šakom i kapom, a majka Stefanija je sumnjičavo vrtela glavom, pogledajuči snajkin stomak. Ma nije moguće da je to tek šesti mesec, a izgleda kao da je sedmi! A biće sin, vidi kako se trese kada igra! Uf, nos joj se krivi na desnu stranu kad se smeje, da neće ipak biti ćerka!
Milica je brzo prestala da radi, dogovorili su se u kući da iskristi porodiljsko bolovanje a da onda da otkaz. Ima uvek posla za vredne ruke na porodičnom imanju, a valjda će i još dece biti.
Još se svadbeni venac od prirodnog cveća iznad kapije nije ni osušio, a Stojan jedno veče nije došao kući. Javio se pred jutro da kaže da je kod kolege, dobio je sina pa su slavili. Došao je negde oko podne trećeg dana, majka Stefanija je snajku samo gurnula u sobu da ne vrišti na muža. Umorno mi je dete, kad se odmori...
Kad se odmorio, Stojan je pokupio svoje stvari i otišao! Uzalud ga je Milica vukla za ruku i pokušavala da je metne na svoj stomak, da čuje otkucaje nerodjenog deteta. Uzalud je Stefanija kukala, a onda bez glasa plakala. Deda Miloje je pokušao i štapom da zamahne, ali je Stojan samo lako odbio starčevu ruku. Otac Zlatan nije bio dostupan, negde je vozio.
Stojana nije bilo više od šest meseci. Milica se porodila koliko treće veče od njegovog odlaska. Ćerka je bila zdrava, lepa, ali ipak samo devojčica, rekao je Stojan kad su ga zvali da mu kažu. Posle se više nije ni javljao na telefon, kažu neki da je broj promenio. Video ga komšija iz susednog sokaka kako sedi u kafanu u onom petom selu, sve pevačica igrala oko njega i sedela mu u krilu. S njom je i otišao posle fajronta, dodao je drugi komšija, mada i nije bio tada u kafani, nego mu rekli u selu.
Kada se vratio kući, majka Stefanija je ponovo gurnuli Milicu u sobu kod ćerke, da joj ne jedi dete. Milica se te večeri pokunjeno pribila uz muža, zaspala uplakana na njegovom ramenu dajući mu svi svoju ljubav.
Stojan je nedelju dana sedeo ispred kuće u dvorištu, kaže, dobio je slobodno, starešina ga poslao da se odmori jer je bila tuča... Dalje ga nisu pitali, samo je deda odahnuo kada je video da još uvek ima značku i službeni pištolj. Kada su majka i žena oprale i pokrpale sve odeće što je doneo, a Boga mi po nešto i dokupile, da ih ne sramoti po selu, Stojan je ponovo otišao.
Milica je rodila dečačića devet meseci kasnije. Deda je puknuo te noći iz lovačke puške, da zna selo da se u familiji rodio naslednik. Stojan je saznao tek treći dan za sina, kada je došao na posao.
Devojčica i dečačić su dorasli do obdaništa. Milica i Stefanija redovno ide na njivu i u baštu, deda Miloje je bolestan. Kad god neko svrati, pita nosi li mu vesti od unuka. Otac Zlatan sve redje dolazi, kažu da u Parizu ima neku Kragujevčanku sa kojom živi. A i manje para šalje kući.
Za Stojana čuju u selu tek povremeno. Desi se i da svrati, doduše retko. Kad dodje, Milica opere sve što je doneo, složi odeću, a uveče čeka u spavaćoj sobi.
|
|
Komentara (0) :: Permanent Link
|
16.6.2008
Prva kosmička brzina
Juče u prodavnici, da platim račun od 152 dinara, dajem petstotinarku.
- Jel imate sitno?
Da imam, verovatno bih dala, baš ne shvatam tu potrebu za ponovnim pitanjem. Otvorim deo novčanika sa kovanicama, izvadim dva dinara.
- Je l’ vam znači nešto?
Gospodja zadužena za naplaćivanje uzima moju petstotinarku, otkuca na kasi, piše kusur mi je 348 dinara, prebira po kutiji s novcem, otvara fioku ispod kutije s novcem, a onda ’ladno uze da naplati nekom iza mene! Gledam u čudu, stojim (bez kese koju mi još nije dala), bez kusura (koji mi još nije dala, a ni uzela ona dva dinara), cupkam jer je seka parkirana na nepropisnom mestu, razmišljam o prolaznosti života i zakrivljenosti vasione a u svrhu „mantre strpljivosti“ koju ne znam, ali pali i preračunavanje prve i druge kosmičke brzine na drugu decimalu.
- A nemate sitno?
Moj prag tolerancije je previše visok, neću da planem, ali neću ni da joj dozvolim da proverava koliko mi je dugačak fitilj.
- Dajte vi meni lepo moj novac, pa ću ja naći ko ima da mi vrati kusur od 500 kad pazarim za 152 dinara!
Kasirka, najbolja učenica velikih odmora, udata u trećem srednje, kako sam joj odmah na licu mesta izmislila prilog biografiji, gleda preneraženo. Ja, sitni kupac, ljiga koja troši samo 152 dinara u radnji njenog brata od strica i strinine ujne, zar ja da se pobunim! A ona je tako važna jer nama, običnim smrtnicima, uzima s mukom zaradjen novac i zakida na meri, kusuru a državi na pdv-u.
I udjoh ja u nepropisno parkirani jugo, nasmejana od uveta do uveta, sa mojom novčanicom od 500 dinara, sve otresajući pogled koji je gospodja kasirka a podržana poslovodjom, tj. sinom od strinine ujne ostavila na mojim ledjima, za šta me zabole uvce!
Doduše, posle sam morala da pravim proju jer nismo imale dovoljno hleba u kući, ostao je ispred zabezeknute prodavačice.
|
|
Komentara (11) :: Permanent Link
|
13.6.2008
Pobediše Hrvati, a ti Zvezdo ale, ale!
Uhvatilo me ovo evropsko prvenstvo, pa nemam previše vremena da se bakćem s domaćom (nekvalifikovanom) fudbalskom boranijom. U Žurnalu ih sklonili sa prvih strana, i sad čitam redom, do desete, onda preskočim pa predjem na uspešne tenisere tamo negde pozadi. Takav je život. Mogu Ana, Jelena i Nole (od ponedeljka su tim redosledom, prva, druga i treći) da dube na trepavici. Na naslovnici ih uglave negde izmedju neuspeha ostalih sportista i fenomenalnog a poslovično lažnog transfera levog beka iz Prčilovice makar u Mančester Junajted ako ne u Zvezdu ili Partizan.
A desilo se u medjuvremenu svašta. Zvezda ostala bez trenera. Janković ostao bez Zvezde. Tata Bobi ima sina, ali mu sin nema posao. Zato ima temu za Sportsku galaksiju. I za sve ostale koji hoće da ga slušaju.
Čitam po novinama, izigran ovaj, izigran onaj, Zvezda opet zamazuje oči, rade jedno a pričaju drugo... Napljuvaše se novinari našeg najtrofejnijeg kluba, kao da nikad tamo nisu popili sok i kafu, neki i viski, a neki i pojeli po koji giros na poslednjem debaklu u Solunu. Prednjače pojedini, vidim, u prvi red se progurao jedan do sada dva puta neuspešni pučista, glavni smenjivač PR kalifa umesto kalifa. Ne volim ni ja najbolje na svetu Milana Boškovića onako raširenog po televizijama od nemila do nedraga, pa prenosi uspešne, neuspešne i ostale u pauzi izmedju sopstvenih teniskih mečeva, mada mu je omiljeni partner Bajević otišao pa se sada snalazi na drugoj strani, a sve dok pati za bivšom devojkom bez koje se nikada ne bi pojavio na udarnim stranama žute štampe sa sve slikom, konfekcijskim brojem i mobilnim telefonom.
Napričali se novinari u Zvezdi sa onima za stolom, sve ih pitali svašta nešto, posebno svašta a manje nešto, a nisu ni shvatili da su em dobili packe, em i besplatnu lekciju iz Osnova menadžmenta u sportu, što bi znali da su završili neku školu, nedajbože onu za novinare, koju nisu ni u prolazu videli mada znaju da postoji, ali su baš oduvek hteli da besplatno idu na utakmice i pokazuju pres legitimaciju svima koji hoće da gledaju. Odgovarali im oni tamo bogati u odelima naučeni u pauzi izmedju sticanja novca i ručkova da preveslaju svakog i svakog bez razlike, pa kako neće jednog jadnog trenera, nekoliko miliona navijača i šačicu fudbalera. Napravili neku crvenu knjigu kojom mašu, baš bih volela da zavirim u nju, da vidim šta su planirali to u naredne četiri godine za najtrofejniji moj klub, nego je niko nije ni slikao a kamo li spomenuo u sutrašnjim izveštajima, pa ono što novine ne napišu i ne postoji, a što napišu sigurno je tako, što znači da niko ne veruje nikome. Što i da veruje kada se čovek ne drži za reč pošto imamo kratko pamćenje i znamo samo ono što se nama svidja. Kažu u narodu, uhvatio se ko Švaba tra-la-la, ili rekli ste imamo trenera, šta ga sad menjate i to kada nije uzeo duplu krunu, a nije uzeo ni kup ni šampionat, ali će vam uzeti pare spominjane u dvogodišnjem ugovoru. A i igrači su mu se, kažu u čaršiji, tukli i svadjali, a i igrali nerešeno usred sezone, kad mu vreme nije sa sve manjkom bodova, a i vijali ženske preskačući ogradu hotela pa noću, ko uostalom vija ženske danju, a i ko još sedi u karantinu, rekoše Englezi pa svi skupa odoše u noćni klub direkt posle utakmice na redaljku sa „lakim“ ženskama i trošenje moje petogdišnje zarade što neki ne steknu za života a nisu bežali sa časova.
Nego, pobediše Hrvati Nemce.
|
|
Komentara (11) :: Permanent Link
|
30.5.2008
Mala šuškava Indijka
Ne sećam joj se više imena, ali ona je bila malena Indijka, neodredjenih godine koje je prikrivala gracioznošću, urodjenim skladom pokreta i nadasve sarijem. Kažu da je ta vrsta ženske odeće posebna, da utiče na svaku ženu kada ga obuče. Gospodja čijeg se imena ne sećam, ali pamtim da mi je i tada bilo prilično teško izgovoriti tu količinu suglasnika na istom mestu, imala je sari za svaku priliku: od onih teških, zimskih, do svečanih, važdušastih. I svaki je, objasnio mi je njen muž, baš pravi: može se proturiti kroz burmu! Zamislite 5 metara svile koji mora proći kroz venčani prsten!
Muž joj je bio trgovac svilom, na veliko, dovozio je brodovima i putovao po Evropi, prodajući Francuzima, Italijanima, a šta preostane nama ostalima. Ženi je uvek birao najbolje, pa je gospodja bila poznata u beogradskim novinarskim krugovima u to vreme kao mala šuškava ženica. Svaki njen korak je pratio umilni, senzualni svileni šum, koji je privlačio pažnji i žena i muškaraca.
Gospodja je imala porok: volela je domaću, našu rakiju, i to više nego bi se njenom suprugu svidelo. Lako i brzo je naučila u beogradskim novinarskim krugovima da ispija šljivovicu, jabukovaču, viljemovku... Posle prve bi joj se zacaklile oči, a nadalje je sari šuštao sve više i više.
Gospodin je bio poslovan čovek, zauzet i uvek u žurbi. Bogat nije bio jer je mnogo novaca slao svojoj i ženinoj mnogobrojnoj porodici u Indiju. Svoje dece nisu imali, nažalost, ali su izdržavali i vodili brigu o školovanju mnogobrojne iz familije.
Gospodja je volela naše, srpske narodne priče, običaje, istoriju. Znala je mnogo, učila stalno. Ali, volela je i da otkriva drugima svoju Indiju. Posebno uz šljivovicu, njoj omiljenu, kada bi joj se jezik razvezao i na drugačiji, nekad šaljiviji, a nekad više ironičan način.
U to vreme, mnogo je buke u evropskim medijima bilo oko Indije. Jedna starica napravila je „sati“ kada joj je muž umro. Britanci su varvarski običaj samospaljivanja udovice zabranaili početkom 19. veka u Indiji, ali ostalo je previše zaostalih i zabačenih sela u koje još uvek nije stigla civilizacija a tradicija i dalje uzima danak.
Ovaj običaj je dobio ime, zvanično, po boginji Sati, zaštitnici bračne sreće i dugovečnosti. Sati je bila supruga Šivi, jednom od vrhovnih hindu bogova, ali njenom ocu Šiva nije bio po volji. Očajna Sati se spalila u znak protesta zbog neslaganja svoje porodice. Romeo i Julija na hindu način.
Mala šuškava Gospodja pričala je drugačiju priču.
Oduvek su postojali verski ratovi, valjda, na ovoj našoj planetici. Oduvek su verovanja u ovo ili ono nagonila ljude da, kada nemaju druge argumente, uzmu oružje u ruke i pokušaju da istrebe one suprotnog mišljenja.
Muslimani i pripadnici hindu vere su ratove vodili stalno, najviše valjda negde na teritoriji današnjeg Pakistana. Nekad su to bili mali sukobi, kasnije i mnogo veći. U to staro vreme, u rati se išlo sa sve porodicom, bogatstvom. Na polju, oružje i krv, iza svake strane žene, deca i šatori.
Bitka bi počela. Iza muslimana, čador sa haremom. Iza indusa, jedna žena i deca, mnogobrojna posluga. Običaj ratovanja je bio jednostavan: pobednik nosi sve. Indus bi dobio mnogo roblja, posluge. Musliman bi, da ponizi do kraja pobedjenog, Indijku slao u harem.
Nije to moglo tako, nisu htele žene da to prihvate. Nisu dale svoje dostojanstvo, niti dostojanstvo poginulog supruga. Prvo bi upalile vatre. Kroz rupice na čadorima bi gledale, pa ako im suprug pogine na bojnom polju, bacale bi se žive da ne dospeju u harem.
Mala šuškava Gospodja nije više ovde. Postala je jedan od direktora u novinskoj kući u Indiji. Gospodin i dalje prodaje svilu u Evropi. Kuća u Del’iju je uvek puna dece, rodbine, čak i kad oni nisu tamo. Kažu, najbogatiji su na svetu, jer njih imaju.
|
|
Komentara (0) :: Permanent Link
|
|
O blogu
Samo kratki osvrt
« July 2008 »
| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |
Kategorije postova
Blog Prijatelji
• ljubomir
• NeMresBilivit
• Ljubasta
• Sljivka
Ostali linkovi
Blog Hosting
|
