Lilith
Ako bi neko bio ljubazan da mi kaže... Dokle?!
Pazi... nisam ti ja neki feminista, ili korektnije, feministkinja. I užasava me insistiranje na poženstvljavanju jezika, po svaku cenu. Kao da to garantuje poštovanje ičijih prava, pa i ženskih. Nonsens. Odbijam da se izjašnjavam kao psihološkinja, koje je, čuh, usvojeno, nisam sigurna koliko zvanično. Zvuči kao neki jevtin tinejdž časopis. Ima još nekoliko varijanti: psihologinja, psihologica, psihologuša... što dalje ideš, uvredljivije zvuči. Bar mom sluhu.
Deo moje životne ideologije i delanja, jeste zalaganje za poštovanje osnovnih ljudskih prava, na život, slobodu, dostojanstvo, osnovne ljudske vrednosti, a protiv diskriminacije bilo kog oblika, bez obzira na grupnu pripadnost. Na nedavno otkrivenoj televiziji sa ovih prostora (i nije neko čudesno otkriće, ali dobro sad) - reklama za Denim. Tip izlazi ispod tuša, cura u njegovoj raskopčanoj teksas košulji, koliko sam ispratila, prilazi joj s leđa i stavlja ruku na prsa, te ga ona zaustavi. Tekst koji prati sliku je sledeći: Denim – za muškarca koji ne mora da pita. Nikad.
Kao što to obično radim kad se čudim, raširim oči, proverim da li sam dobro čula, proverim još jednom... i zapitam se, dokle? Dokle će okolnosti ovde biti takve da se neguje ovakav oblik mačizma, da se stavlja u reklame, da se propagira kao poželjno, vrhunsko, neophodno, jedini način...?! Tekst reklame direktno aminuje ugrožavanje prava na slobodu. Ako sličan seksizam sretnem na ulici, u prodavnici, u autobusu, ne širim oči, samo se zgrozim svesna njegove prisutnosti. Ali na javnom mediju... koji to društveni kontekst odobrava ovakav stav? Neka je i jedna jedina reklama, ona je signal. Koji aktivira razne alarme. I ma koliko želeli i tvrdili da su se prilike ovde promenile u pravcu kojim se udaljujemo od mračnih balkanskih tačaka, to je samo jedna lepa iluzija, koje su po svojoj prirodi uvek iskrivljenja i laži. Zapravo smo poraženi. I iz dana u dan, to bivamo iznova. Između ostalog, i uverenjem da je apsolutna dominacija direktno određena rođenjem, u slučaju da je biće imalo sreće i jedan
Muvanje
Kako god da je bilo, nakon svirke prišao sam joj i ponudio da je vodim na burek.... Međutim, ništa od te romantike... Plavušica je kulturno odbila i krenula u nepoznatom pravcu... O jebem te mene, zar ti je to najpametnije bilo što si u tom trenutku mogao da izvališ...
- E neće moći tako, pomislih..
- Slušaj bre Karambo i ti Petre, ima da odete i da mi uberete negde buket cveća, pod hitno, - kažem ja ortacima...
- Dal si bre ti poludeo, gde da ti nađemo cveće u sred decembra ?
- Ma šta me briga što je decembar ima da mi ga stvorite...
- Izvini mladiću, kažem ja momku koji je sedeo do nje, moram sa ovom devojkom da popričam neke vrlo važne stvari, i umesto njoj, ja onako u speed-u, tresnem pravo njemu u ruke one plastikanere.... On me pogleda zbunjeno, uze cveće i izgubi se još pogubljeniji...
- Jesi za burek, znam jedno strašnoooo mestoooo !
- Ti si baš uporan ?
- Mislim da jesam....
Godinama kasnije, pričala je kako joj je taj burek preseo. Nije mi jasno zašto, burek je bio prste da položieš... :)
četrdeset dana Ivanu
Ja nju više ne prepoznajem , ostala je ljuštura od osobe . Ispijena , naborana sa upalim očima od neprekidnog plakanja . Jezivo je i pomisliti kakvu sam je ostavio pre no što ću otići na godišnji , jezivo u smislu kakvu sam je zatekao .A vest sam čuo pre no što ću se vratiti sa letovanja , vest je bila kratka , vest i nije bila , vest ........pre bi se reklo da je neko čekić okrenuo ka meni i onako kao da je negde visoko vezan na neku tačku samo ga pustio .
...........a juče me pita što ja sa njom nepričam , što je izbegavam , što ........što me jebeno nepita ništa u vezi obećanja , što bar malo tog jebenog bola ne prevali na mene .....
Neće
Ona samo skrhana , savijenih ramena konstatuje kako je brzo prošlo četrdeset dana ...............Ivanu
I nastavlja da džogerom briše pod , ja izlazim iz prostorije . Nemogu da izdržim sliku , sećanje na taj dan kada mi je rekla ozarena da su ga primili na detoksinozaciju . Sliku kada stavlja prst na usne i spušta obrve , znak da samo ja znam priču , znak da tako i ostane
I šta sada , život ide dalje ?
Ne , jedan neće ići , jedan je ostao zakačen za "belo", i tako zakačen završio pre vremena svoju boravišnu vizu na ovome svetu .............
Ustvari hteo sam samo da kažem .............Ništa
sve ovo je ništa jer
zašto Ivane ostavi majku svoju
da na grobu tvom
svakog dana gubi boju
i u duši pravi lom
Ja je gledam svakog dana
Ona više nema sna
na srcu je smrtna rana
jer bolu nema dna
HOT lista!
Tropske vrutjine ne treba gasiti vodom i hladnim napicim.
Njet.
Treba dodati još!
HOT HOT HOT
CECAANAJK
P U T
Dugo sam planirala jedno putovanje u susednu državu, međutim, planovi su se izjalovili i ja ostajem tu gde sam. Žao mi je što neću moći da odem u City pub i prošetam Baščaršijom.Baš sam kao neko dete. Brojala sam:"Još toliko noći prespavam i onda idem na put"! Tamo je trebala da me čeka prijateljica iz Holandije sa porodicom. Spremila sam i poklone, koje ću da im uručim tek na zimu, na amsterdamskom aerodromu, mada sam bila radija da to uradim negde drugde!
Life goes on, a ja idem da se čvarim.
The End
Vratila sam se sa mora. Kresnula sam se sa Englezom. Ni u jednom trenutku nisam mislila na Njega. A Englez je bio mlađi i gladak, sa zelenim očima i smeđim pegama ispod njih, lagano i gotovo plašljivo mi je gurao glavu niže, put stomaka i južnije, i posle me dočekivao usnama, ljubio me po nosu, bradi vratu, tražeći u mrklom helenskom mraku moje pijane poljupce.
Dan pre toga kupila sam poklon. Guitar - the best guitar magazine in the world. Uz zamišljanje njegove face dok ga bude listao, i zamuckivanje i iznenađenje i bla bla bla bla. Koje jebeno sranje. Za deset dana mi je poslao samo jednu poruku, rođendansku, toliko uopštenu i trulu da sam bacila telefon na pod kao lošu knjigu kad ulovim prvu predvidljivost. Nema šanse da mi bude krivo što sam se kresnula s Englezom. A Englez je imao meke usne, i tanan dodir kad me je opipavao u mraku, po stomaku i niže, i na moje samo moje uvo govorio You're gorgeous... Onda sam svršila i poljubila ga u obraz, nasmejao se, imao je mladež na levoj strani vrata, i jedan mali na desnom obrazu (kao i ja).
U avionu sam gledala slike Engleza i kupila sam britansku zastavu da me pozdravlja kad se probudim, i nisam htela da mu se javim odmah jer mi je samo jednom pisao za deset dana, a ja čim sam videla Guitar the best guitar magazine in the world, odmah sam se setila njega i njegove kretenske gitare i kakve li ironije, ne, kakve li simbolike, juče sam ušla u galeriju SANU, a levo od vrata, na niskom postolju, crna, vitka i nesrećna kao ja sada, sa rukom preko očiju, leđa izvijenih u savršani luk tuge, gola i glatka stajala je, sedela je ona, i zvala se Ostavljena ili tako nešto. Prvi put sam čula za Đoku Jovanovića.
Sutra moram opet tamo.
Ono govno od fraze. Nemoj da se ljutiš ali... Uvek se naljutim. Uvek, uvek uvek, pa makar u inat toj frazi, u inat svim jebenim frazama ovog sveta koje od reči prave robu. Snižavaju vrednost.
Nemoj da se osetiš ostavljeno ili izigrano. Ma puši ga. Baš ću tako da se osećam. Baš baš. Umreću tako. To će mi biti epitaf. A i spomenik sam našla.
Kakvo sranje. Kakvo jebeno sranje. Nisam ga ni videla golog u mraku. Ni raskopčala ni sručila se na njegove grudi i pleća i stomak i sve drugo što mora da ima i što pokrije glupa gitara kada on kaže a sad nešto za moju desnu stranu, a ona se zacakli i zapeva Da li znaš za razlog zašto noću spavam sam...
Kakav kreten. Kakve su to poruke bile, i priče i maštanja. Osmeh mu je sijao nekim posebnim spektrom, nevidljivim ali osetnim. I njemu su usne meke. I meko š, i č, sačuvano na dnu nepca, provučeno između vojski, šlemova, nepriznatih granica i političkih entiteta, bosanskih ratova. Ta večita tragika ljudi s one strane Drine. Meni nepojmljiva i neodoljivo primamljiva. Trebalo je sto puta da se kresnem s Englezom. I da ne čitam gozbe i sokratove odbrane, da ne uzlećem mnogo i da ne odbijam tipove zbog tipa.
Sad znam. Ja reči volim u nekoj lepoj pesmi ili knjizi. Eseju, romanu priči. Volim ih kad podvlače delo. Samo tako. Same za sebe, ispaljene kao oruđe kaprica, trenutne opijenosti i lične koristi, postaju ništavne. Ljudi od velikih istina prave klišee, mame ribice kojima su reči najveće slast.
Nek se jebe. Sutra ću ići sa onim odvartnim licimerom dušanom koji ima ribu, ićiću s njim a muka mi je od njega, i od našeg takozvanog druženja, i hvala bogu da se nisam s njim kresnula inače me ni dunav ne oprao, sljuštila bih sebi kožu samo da se otarasim dušana i njemu sličnih, i svi moji tipovi su gadovi i seronje, ulizice i imbecili, koji se povremeno pojave u jako lepim oblicima, protežu se kao robovi na umoru, u polu mraku senke padaju po njima, i mirišu na afteršejvove i sveži afrodizijačni znoj, i samo neka ćute, neka im se ne čuje ni glas ni reč, neka ne govore da ne žele da me povrede jer toliko sranja neće ni pecnuti. Ali smrad koji se gomila polako postaje nepodnošljiv.
Sinoć na autobuskoj stanici Ciganka mi je proricala budnoćnost. Puno para troje dece. Da se pazim u ljubavi, nešto mi se mrsi, meša. Šta mi se meša? Razne ženske. Uzmi talisman da te štiti.
Poštujem Cigane. Plašim se njihovih kletvi. Al ne verujem im ništa što kažu. Samo ponekad kad ih vidim sa njihovim svetlim očima lepim licima i crnim zubima poželim da sam i ja tako... slobodna, što bi On rekao. Ima priča od branka ćopića kad se cigansko dete razboli i čerga se razlije po poljani pored bolnice, nestrpljiva i usplahirena. Svaki dan ga doziva, a kad se on pojavi na prozoru kreće pesma, muzika, igra, vriska. Tako se oni leče i zaceljuju.
Kupila sam belu haljinu na tezgi kod ciganke. Lepo mi stoji. On me je zvao da dođem kod njega, ja sam govorila ne koje znači da i zamišljala kako silazim iz autobusa u toj haljini a on me gleda. Mislila sam zvaće me stalno, do kraja života. Mislila sam, mislila. Kraj je uvek isti. Ponekad ne prikažu špicu, ali nje uvek ima. Ekran je crn, slova su bela. Color by tehnicolor.
Trofej
Dakle, kada sam ja bio mali i kada je sve oko mene bilo straaaašno velikoooo, većina mojih vršnjaka (a tu ne računam devojčice, mada su mogući izuzeci) su bar jednom bili u ulozi Brus Lija (Bruce Lee breee)...
Nakon svake bioskopske projekcije nekog od njegovih filmova pretvarali bi smo se u strašne Kung Fu majstore, a tako velika količina utripovanih "Brusova" već na samom izlazu iz sale predstavljala je opštu opasnost po okolinu. Uz obavezno iijuuaaa aajjjeeeei isssaaa ssiiisssaa i tako karakterističnog dodira nosa palcem koji bi se potom liznuo vrhom jezika stežući se u pesnicu, gomila klinčurije činila bi jednu veliku divlju arenu u kojoj se nije znalo ko koga ...
Svega je tu bilo od pokreta a najmanje nešto što bi moglo da liči na neku borilačku veštinu, no to nije smetalo da se onako na ferku ispretučemo pa ko pretekne... A ko pretekne - znalo se, njegov je bio trofej, filmski poster, koji bi čika Bora odmah nakon projekcije menjao sa novom filmskom najavom na seoskoj zastakljenoj oglasnoj tabli.
- A je li momče, ti si noćas Brus Li, nego čiji ti ono beše?
I tako smešeći se, polupijan, čika Bora bi dodavao trofejni poster pobedniku, dok smo mi ostali, gubitnici, lagano šibali kući razmišljajući kako da se neprimetno uvučemo u krevet i sakrijemo pocepanu prašnjavu odeću od roditelja, a za masnice po licu - koga briga, deca su se opet igrala.
jedva nekako
Jedino rešenje za ovu sparinu ................klima i garderoba
a sutra još toplije
Ariva Ariva!
Andere ariva yiiiiiiiihaaaaaaa
Šta ćemo jesti.
Gladan sam.
Pusi ket Silvester ne foli ljuto.
He he he.
Neko je brz, a neko ima brzu kabezu.
Živela Južna Osetija! (South Ossetia)
Južno osetijci su veoma mali narod. Oko 70.000 duša.
Valjda će se sad smiriti Gruzijska dresirana zver.
Nadam se da će Gruzijom jednog dana hodati dobri i pametni Gruzijci.
Oš mušmula?
"Oćeš mušmula?", pitala bi me majka kad bih na sve odgovarao da neću, a naravno da bi mušmule već davno prošle, ni ukusa im se nisam sećao."Oću!"
"E, nema.
Znao sam i ja da nema, ali sam ih ipak hteo, sve iz inata. Ali, inat nikako nije dobar, pre ili kasnije ti se to javi samo.
Nekad davno, ćale bi nabrao divljih kupina kad bi se vraćao sa posla i doneo ih kući. One su bile nešto najslađe na svetu. Možda i nisu bile toliko slatke, ali detetu se tada to tako čini. Sve bi mi bale curele dok bih ih jeo. Nažalost, to je jedina pozitivna uspomena koju vezujem za ćaleta.
Sumrak i svitanje su mi najlepši delovi dana. Svojevremeno sam bio primoran da ustajem u 5, ali mi nije bilo žao, i uvek sam mislio kako jutro toliko magično izgleda da jednostavno žalim što svaki dan nisam gledao izlazak sunca.
"One ring to rule them all". Sf je uvek intrigantna tema, nečija fantazija, deo tvoje lične, tvoj lični svet koji gradiš u svojoj glavi, koliko toga tu ima, carstvo nad carstvima, svemir u svemiru.
Rekord 1399.9
Opasni Dave
Help Dangerous Dave mole surf! Click the "Play Game" button to start your mole sufing training. Once Dave rides near Brutal Bob, click your mouse button to make Bob whack Dave over the cliff! The further you surf the higher the score!
This game requires Flash Player 8 or later to play, please install it here:
Once installed, click here to reload the game.
Vreme
Sanjala sam staru našu kuću i u njoj miris ( kog sad ne mogu da se setim ) spokoja. Sanjala sam staru fotelju u kojoj ja, sa svojih petnaest - šesnaest godina sedim, nogu podvijenih ispod sebe i gledem kroz prozor sa zelenim okvirom. U snu znam da sam na javi petnaest godina starija, ali ne marim, jer je letnji raspust i čekam nanu sa tetkama da mi dođe u posetu. I dolaze. Nana ( pokojna ) sa obe tetke, onako mlade kako ih se sećam iz tog perioda. Znam da sam nanu tako jako zagrlila, da sam osetila njene grudi kako pritiskaju moje, osetila sam njene kovrdže koje vire ispod marame kako mi dodiruju obraz. Nastavila sam da sedim u fotelji, toj staroj, gde sam provela mnogo dana, baš u tom položaju. Njih trih su sele naspram mene i pričale. Čavrljale smo kao nekad a nana se smejala. Grohotom. Ne sećam se takvog njenog smeha dok je bila živa.Imala sam petnaest - šesnaest godina noćas. Nebo je bilo plavo i visoko. Bilo je leto, jedno od onih leta kad se vazduh ljuljuška oko zelenog drveća. Spokoj i mir. Sigurnost koju pruža samo to doba, detinje.
Probudila sam se sa tim osećajem: želim da živim. I nisam nimalo tužna. Možda malo setna, ali srećna.
Vreme je prošlo, vreme je sadašnje. Biram sadašnjost i budućnost, a prošlost? Prošlost je uramljena u mom srcu i služi, da povremeno bacim pogled na te maslinaste oči, izboranu kožu i snagu kojom je odisala.
Déjà Vu
T o S m o M i . . .
Tko na ovom svijetu podnosi samoću
I hoda bez nade, snova, danju i noću?
Tko podnosi da bude žalostan, bijedan
I osjeća kao napušten nesretnik jedan?
Tko podnosi da nema bar svojeg druga
I tumara bezumno kao jednosmjerna pruga?
Tko podnosi da nema dragih prijatelja…
I bude praznog duha i bez pustih želja?
Tko podnosi da ga zaposjedne jad i tuga
I da mu put do cilja neprestano vijuga?
Tko podnosi da zbog banalne prepreke plače
I na svaku zapovijed kao sužanj skače?
Tko podnosi da ga umjesto uma, noge nose
I nada, snovi, osjećaji da mu se uvijek kose?
Taj nema nikakve šanse napustiti zlo na vrijeme
I skinuti sa sebe prošlost kao teško breme!
Svemirko 12. 08. 2008.
Jos nesto iz ugla Doktorke Savete...
Ponekad se desi da od nekoga saznate, na svoje zaprepašćenje, da ima nekih ljudi koji ne mogu da vas smisle jer ste bolji đak od njih. Ili da vas niko iz vašeg okruženja ne podnosi jer ste bolji đak od njih. U velikom broju slučajeva takva tvrdnja je obična glupost, mada se nekad dešava i da bude tačna.
Ako ste dobar đak, bolji od većine, može se desiti da vam se učini, ili čak i da vam neko to otvoreno kaže, da vas neki ili mnogi ne vole zbog uspeha u školi i dobrih ocena. Ne poričemo da je tačan onaj deo u kome se kaže da vas ne vole, samo što to u nemalom broju slučajeva ne bude stvarno zbog ocena. Možda se vi zbog boljih ocena ponašate kao da smatrate da ste iznad drugih? Niko ne voli da ga gledaju s visine - i smetaćete im jer ih gledate kao nižu vrstu, a ne zbog samih ocena.
A možda vi niste nadmeni i uobraženi, možda vas drugi greškom tako vide, kao što se dešava da stidljive osobe, zbog toga što su povučene, budu proglašene za uobražene iako to uopšte nisu. Tada bi trebalo da pokušate da budete otvoreniji, pristupačniji, da se ljubazno ponašate prema svima, da im ponudite pomoć (naravno, ne u "ja ću da podučim tebe bednog crva" stilu), pa da ti ljudi imaju šansu da vas bolje upoznaju i uvide da im je prvobitna procena bila pogrešna, da ste vi zapravo sasvim normalna osoba koja se puno trudi i puno uči kako bi imala tako dobre ocene, i ne mislite da ste zbog boljih ocena bolji i kao osoba, ili iznad drugih.
Nažalost, ima i onih koji vas zaista neće voleti baš zbog toga što imate bolje ocene. Šta tu možete da učinite? Ništa, osim ako vas direktno na neki način napadnu ili vam "smeštaju", tada bi trebalo da se branite. Ima onih kojima smeta svako ko je u nečemu uspešniji od njih, bilo da se radi o boljim ocenama, boljem izgledu, većoj spretnosti u sportovima... Mrzi ih da se sami pokrenu i naprave nešto od sebe, i ne mogu da smisle nikog ko nije lenština kao i oni. Lakše im je (a kome pa ne bi bilo?) da ne rade ništa i mrze ceo svet (i same sebe, samo što to često ni sebi ne priznaju) i da im svi drugi budu krivi. Kad s takvima imate posla, najbolje je potruditi se da s njima nemate posla, to jest držati se dalje od njih, jer oni ne žele vaše prijateljstvo, ne žele da vas upoznaju, žele samo da vas vide ponižene i neuspešne. Ignorišite takve, gledajte svoja posla, družite se s onima koji su vas vredni, i svaka čast na tome što se trudite i što ste uspešni!
Naravno,ovo se ne odnosi samo na decu,vec i na odrasle...:))
Guča 2008. III deo
Guča 2008.
Beton, beton samo beton....
Deo grada u kom trenutno živim je, nekada davno ( pre 7-8 godina ), bio deo gde su bile pretežno kuće i možda desetinu zgrada. E onda počinje urbanizacija grada, najgora moguća, pa se od tada do danas, moje naselje pretvorilo u sam beton. Do pre neki mesec nije bilo trotoara. U stvari, bilo je, ali su se tamo parkirali automobili, a mi, mučeni pešaci smo hodali putem.Naša je ulica bila neprometna, tj. služila je povremeno kao prečica između Futoškog puta i Bulevara Cara Lazara. Sećam se vremena kad nisam morala da gledam levo - desno kad prelazim ulicu, jer se nije moralo. Danas mi treba cirka deset minuta da pređem s jedne na drugu stranu. Od ove uličice napravi se mini bulevar, a ulica ne može biti uža.
Ne mogu da podižem dete na betonu. Ne mogu da šetam samo po betonu. Nema drveća. Samo nebo i beton a između fensi zgrade koje se tako kvalitetno napravljene, da se, iskreno rečeno, bojim da prolazim pored nekih.
Ima i parkića sa mini igralištima na kojima su ljuljaške otkačene, tobogani probušeni i slomljeni, klackalice izvrnute. Tu i tamo se naiđe na špric i iglu. Ne znam zašto, ali na tim igralištima ima najviše pasa lutalica koji su do sada bili "fini" sa našom decom, ali, sa njima se nikad ne zna.
Da me ne shvatite pogrešno, nije da sve vidim crno. Obožavam Novi Sad, ne znam da li bih mogla negde drugde da živim, ovako kako živim ovde, ali, želim da živim u delu grada gde urbanizacija ove nehumane vrste, ne može da se desi. Znam i koji je to deo grada. Tamo ću svoje malo pleme da preselim prvom prilikom. Odluka je pala.
Imam alergiju na polen, samo, nikako mi nije jasno gde ovde cvetaju biljke među ovim konkritom?
Elem, moj jutarnji ritual: pijem kafu i ne razmišljam, danas je poremećen i preinačen na: pijem kafu i previše razmišljam.
Idem da se isključim.
Guča 2008. II deo
{ Prethodna strana } { Page 2 of 167 } { Sledeća strana }
O meni
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
Linkovi
Kategorije
Poslednje napisano
ŽeljeJedan
Mesto
Ćutanje
Aerodrom...
Prijatelji
DomacicaSeven
kloe
Wolfie
Persefona
ficca
mirkoman
yozza
BIGMAMA
III
poglavica
Foxy
SRNA
Giardia
Milena
miriam
nenadjebiv
Dzo
gulanfer
Kombib
Kurt
JeJa
whoreofbabylon
elfish
mazzapsycho
Svemirko
kojak
Nemirko
Rea
Specificna
BubaErdeljan
Patetika
skyseeker
Tresnja
FemmeFatale
Anci
pahulja
mistichna
Blog Hosting
