Lilith

Srećan rođendan Mazzapsycho !!!

Danas nam je divan dan,  diiiivan dan, najvećem namTjoru među mačkama rođendaaaan...

Sve najbolje... za najbolju !!!

***

Mislila sam da je medju nama bilo neceg sto bi moglo postati prijateljstvo. Jer, uvek si bio tu, u pravom trenutku. Kad god sam zastala na krivudavom putu sudbine, kada mi je postalo sasvim tesko i komplikovano slediti svoje teznje, kada bih neodlucno zurila u maglovitu buducnost ili tiho plakala u noci, uvek si znao da me utesis, ohrabris, obradujes. Mogla sam tako i celu noc da provedem u tvom narucju, samo da bih ti dozvolila da mi brises suze. A znao si to da radis, na nacin za koji niko, nikada znao nije. Osmehom. Poljupcem. I sve je bilo lakse, bolje, svet je odjednom bio tako prijatno i gostoljubivo mesto, a ne crna dolina potisnutih strahova i bolesnih ceznji za uspehom. I zelela sam da budemo prijatelji, oh, samo nebo zna koliko sam to zelela, i znam da si i ti isto zeleo, ali je to izgledalo prosto nemoguce tada, u tom trenutku kada nista nije bilo vazno osim nas dvoje, i uplasila sam se da bismo mogli da predjemo u crvenu zonu gde prijatelji postaju nesto vise... Bojala sam se i toga da je mozda zapravo to, a ne prijateljstvo, ono sto tako zarko zelim.

Znao si da mi je tesko otopiti srce. Znao si da nikada, nikada u svom zivotu nisam dozvolila da me neko ima celu, i dusu i telo odjednom, da me poznaje bolje od sebe i da dodje u priliku da sve to iskoristi na najpodliji nacin. Moja taktika je bila drugacija, ali se vremenom menjala, vise nije mogla biti kontrolisana, i svesno ili ne, postajala sam sve vise ledena, na ljubav neosetljiva.

Ali i sada tacno pamtim trenutak kada nam se desila ljubav. To je bilo onog dana kada sam te prvi put pogledala kao da je bila jos samo jedna noc u nizu, a ja ti sapatom otrkrivam najskrivenije i najbrizljivije cuvane tajne srca. I tada sam znala da me volis, mozda cak i vise nego sto sam ja tebe ikada mogla voleti. Medjutim, sve je stalo tu, i vreme i poljupci, i sareni vodopad neizgovorenih reci koje smo ipak cutali u srcima, prestalo, stagniralo, crvena nit se odjednom pokidala i vise nas nije vezivala... Otisao si. Otisla sam. Jos uvek ne znam zasto se sve dogodilo, kada je moglo biti tako divno, tako savrseno. Tamo negde nas je ipak cekalo neko novo nebo, nova jutra, nove noci, novi dodiri. Da li smo se uplasili prejakih emocija? Ili smo mislili da bismo opijeni ludom strascu mogli izgubiti onu bliskost koju smo ranije imali, kada sam osecala kako prozimas svaki deo mene samim pogledom? Ko zna...

A mogli smo biti makar prijatelji, da nema tuzne ironije kada se ljudi rastaju, zbog sitnica....

Morisonova smrt je možda lažna - smatra Manzarek

Rok legenda Džim Morison je možda živ i živi na Sejšelima, tvrdi njegov kolega iz benda Rej Manzarek. Klavijaturista Doorsa priznaje da je postao sumnjičav nakon što je Morison umro, pošto je zagonetni pevač ranije pominjao mogućnost lažiranja sopstvene smrti i odlaska u inostranstvo gde bi se krio.1971., godinu dana nakon pomenutog razgovora, Morison je nađen mrtav u Parizu, u svom apartmanu nakon srčanog udara zbog predoziranja drogom. Bizarne okolnosti tragičnog incidenta su dovodile do stalnih spekulacija o tome da li je rok ikona još uvek živa.

Manzarek je rekao Britanskom Daily Mailu: „Često se pitam da li je njegova smrt bila razrađena predstava. Džim je bio nemirna duša koja uvek traži nešto drugo u životu, pa čak i nakon 6 godina uspeha – i ekscesa sa Doorsima mu nije bilo dovoljno. Godinu dana ranije, pokazao mi je brošuru za Sejšele i rekao: „Zar ovo ne bi bilo savršeno mesto da se pobegne ako svi veruju da si mrtav?“. Tada, nikad ne bih pomislio da je to moguće.“

Carla

... mrko sam je odmerila. Rekla je da se zove Carla i da mrzi kada je zovu Carlita. Ne brini, ja ti neću tepati, rekoj joj tad zlovoljno. Bila je peta u stanu koji je bio mali i za nas četiri. Nije joj se dopalo tamo gde je do tada stanovala, i Allison ju je pokupila i dovela kod nas. Allison je imala običaj da sakuplja kučiće, mačiće i izgubljene duše... i da ih onako umetnički rasejana i neorganizovana uvaljuje meni na čuvanje.

   Carla je imala dva sanduka i nekoliko kofera odeće i raznih džidžabidža. Došla je iz Equadora. Nije došla... nju je u stvari deportovao otac, jedan od najvećih izvoznika banana, da je nauči da živi van staklenog zvona. Cela koncepcija osamostaljivanja je u startu bila osuđena na propast jer joj je dao mesečni džeparac od hiljadu dolara. Ta, za nas tada nepojmljivo velika suma njoj je bila granica bede jer su njene potrebe bile izuzetno velike. Život u hacijendi na obali okeana koju čuvaju naoružani stražari ostavlja ozbiljne posledice.

   (Ovo je onaj rehabilitovan post, koji je morao da se vrati. Upadljivo snobovski detalji koji su one sa labavijom lamelom naterali da mi ostavljaju pakosne komentare i pp biće izostavljeni. Pošto ovce na planini čuvale nismo, a ono što radile jesmo izaziva već pomenute komentare, ostaćete uskraćeni za  NY bahanalije. Ko je onomad davno pročitao, nek' mu je sasrećom.)

   (P.S. ovo "nek' ti je sasrećom" je patentirala The Mazza, koja će se čim se vrati sa seminara pozvati na copyrights, pa da i to prebrinemo.)

   Carlu sam najpre naučila da pere sudove, odeću, posteljinu, kupatilo, podove, auto... Ne kažem da je to ikada više radila, jer je nekako uvek uspevala da se izvuče praveći više štete nego koristi, ali je naučila principe samopreživljavanja u civilizaciji.

   Slušala je neku besmislenu muziku koja je zvučala kao podloga soft pornića, uvek joj je bilo hladno, obasipala je Allison i mene neverovatnim količinama suza, južnjačke patetike, hirova, lucidnosti, besa, veselja i bila strašno zaljubljena u Jorgea, koji je, onako po prirodi neveran i švalerast, za vreme njenih studija u US uspeo da kresne pola Guayaquila. Nekoliko puta na dan se molila Bogu, nekoliko sati dnevno je provodila na telefonu, nekoliko puta godišnje kompletno obnavljala garderobu i šminku, i nikada, ali nikada nije učila. Ozbiljnije projekte smo joj po inerciji odrađivale Allison i ja, a za sve ostalo je nekako uspevala da se provuče zahvaljujući neospornoj inteligenciji i srećnim okolnostima. Bila nam je beskrajno draga, uprkos tome što je bila razmažena kao kraljeva švalerka i zahtevna kao trogodišnje dete.

   Proleće 1999-te.  U Srbiji sam. Carlu nisam videla ni čula već nekoliko godina. Sedim na terasi svoje kuće sa nogama podignutim na ogradu i prelepim pogledom na suncem okupano brdo Straževicu koje upravo bombarduju. Paklena vrućina. Voždovački ološ odvrnuo Cecu do granice bola. Teraju inat razumu. Blenem u lančane eksplozije ravnodušno kao umobolnik. Ispred kuće mi se parkira džip interventne jedinice MUP-a. Kolutam očima dok mi govore da treba da pođem za njima. Stigao mi je neki paket. Sa ogromnim pečatom Vatikana. Zato je valjda i stigao, razmišljam, inače bi ga pojeo mrak. U stanici me pitaju znam li pošiljaoca. Plaše se da nije bezbedan. U grlu mi kamen. Ne mogu da progovorim. Klimam glavom i otvaram ga. U ogromnom paketu bila je neverovatna količina slatkiša, štampani transparent sa internom šalom, majica sa otisnutom mojom slikom na kojoj seckam papriku i natpisom: "Too hot to get a bomb" i zastava Ecuadora. Uzimam transparent, majicu, zastavu i par čokoladica, ostavljam zblanutu interventnu ekipu da se bori sa gomilom slatkiša koji neće ekspodirati i odlazim kući. Suze pronalaze put od mozga do oka, ali ne izlaze. Gutam ih. Tada je bilo besmisleno plakati.

   Moja Carla se udaje ovog leta. Zet nam je Peruanac. Pravi maTzan. Videću je ponovo nakon dvanaest godina. Pričaču vam posle kako izgleda južnoamerička svadba sa pevanjem i pucanjem. Znajući mladu, drugačija ne može biti.

A njoj ću pričati o vama.

Drago mi je da ste se upoznali.

House House House

SREĆAN ROĐENDAN!!!

Japan

V a p a j

Urednice Svemira!

Tvoje Kočije Vremena

Pokrile su Tragove,

Moje drage…

Pomogni Prijatelju

U nevolji!

Učini da mi Zvijezde

Osvijetle put

U tami Noći!

Ne drži me

U neizvjesnosti…

Ja…

Svemirko!

Nitko ne može

Izbrisati trag Ljubavi

Iz ljudskog Srca!

Kad bi meni

To uspjelo,

Ne bi bilo Svrhe

Moga postojanja!!!

Jer, Ja sam

Sama Ljubav…

Koja uvijek Prevagne!

Zato ne tuguj…

I, strpljiv budi!!!

Kockice Sudbine,

Već su poslagane!

Samo malo...

Poradi na svojoj ljubavi!

Ako si Optimista,

Tvojoj Sreći,

Neće biti kraja!!!

Svemirko

Orao sa zvezdom na čelu

Bol bolujem

Ako boluješ od kompleksa više vrijednosti, boluješ i od kompleksa niže vrijednosti.

Bol je dvostruka, a lijeka nema.

Drugi/e te ne vide u tvojoj boli, a a ti odbijas da ih poštedis njihove.

Maske su srasle, a baze istrule.

Sadness

Jos jedna noc lagano odlazi, ledena, neljubazna i puna kise,

jos jednom  me Mesec neumitno napusta,

ostavlja srce da setno uzdise.

Jos jedna ponoc satkana od ocaja, bolnih secanja i mirisa vlati,

ceznjivo kuca u mraku stari sat,

sta li nosi dan, ko li ce to znati?

Jos jedna noc, tek jedna u nizu, a opet je misli cuvaju i paze,

crna kapljica u okeanu suza,

jos jedna noc, a mnoge tek dolaze.

Jos jedna ponoc i trag u vremenu uklesan je zauvek izmedju cetiri zida,

taj talas u dusi sto nosi tvoj lik,

opet u meni nesto lomi i kida.

Jos jedna noc i ja te opet volim, stidljivo i strasno, ali na jedan tren,

jer ce nova zora doneti i suze

cuvane u secanju na tvoj pogled snen.

Jos jedna je ponoc, a meni nema mira, uzaludno zovem u pomoc miran san,

duboko u meni, istina je gorka,

oci ce mi sklopiti tek blistav i nov dan.

Ledena je ljubav tako duboka i crna, u vrtlogu tom tvoj pogled me prati,

sa kapima kise nestaje i nada,

jos jedna noc odlazi, nikad da se vrati......

Jedno sećanje na Letnju furku 1990

Sarajevo

Nikad nisam bio u Sarajevu. Takvo me vreme zakačilo, do 90. se moglo normalno ići svuda, a onda su počela užasna dešavanja koja su predugo trajala. Posle toga, pa mogu reći da mi je nelagodu stvarala pomisao da tamo odem sam na neki koncert, iako mi ne piše na čelu koje sam vere. Međutim, posle toliko godina, sa oduševljenjem sam prihvatio ponudu za ekskurziju sa kolegama. I nisam se pokajao.

Polazak ujutru u sedam. Zafrkavali su me da ne čitam novine dok vozim, jer sam sedeo iznad vozača, na spratu, na mestu sa panoramnim pogledom, gde je utisak jedino kvarilo prljavo staklo, pa su mi posle i neke fotografije kroz staklo ispale mutne. Granicu smo brzo prešli, nisu nas dugo zadržali, već je službenik samo proverio naše lične karte. Prvi utisak je bilo pitanje: „Da li je moguće da su se ovde ljudi ubijali i da su se dešavale užasne stvari zarad jedne pogrešne politike, a sad opet žive jedni pored drugih. Zašto?“. Sve vreme mi je u ušima odzvanjala Milanova pesma: “Sarajevo, kristalna sjećanja...“ Stižemo u Dobrun, sa leve strane džamija, malo zatim sa desne crkva. Posećujemo je. Renovira se konak. Crkveni muzej me oduševljava bogatstvom, predmeti iz 16. i 17. veka, lep rad pravih majstora na krstovima, staro oružje, kubure i mačevi. Koleginica priča kako su za vreme poslednjeg rata komšije stajale u rovovima na 20 metara daljine, bacali jedni drugima cigare i pričali viceve. I pucali su takođe. Zašto? Zar se nisu mogli dogovoriti i podeliti se bez prlivanja krvi? Stižemo do Višegrada. Ćuprija na Drini je još uvek tu, lepa kao i kad ju je Andrić opisao. Obećavaju da ćemo sutradan prošetati njom. Put se nastavlja, mnogobrojni tueli, večinom neosvetljeni, pa neke hvata i jeza. Jezero ispod nas, neverovatne zelene boje, ali i prljavo, smeće pliva svud naokolo. Zaustavljamo se na Romaniji. „Ide Tito preko Romanije“, pevao sam kao klinac. Slikam šumu. Jedemo. Autobus mili naniže. Konačno se pojavljuje i Sarajevo, hotel Saraj na ulazu, bazeni ispod. Skrećemo pored biblioteke koja je spaljena u ratu. Milioni knjiga izgoreli. Prolazimo pored Baš Čaršije. Idemo ka Ilidži, da se prijavimo u hotel. Svuda se gradi. Ne zgradama su još uvek vidljive rupe od gelera, neke su srušene skroz, na njima grafiti. Na jednoj terasi bez ograde i bez polovine poda (umesto koga stoji limena ploča) stoji žena i prostire veš. Prijavljujemo se u hotel. Doček je srdačan, nema niti jednog gesta koji pokazuje neprijateljstvo ili netrpeljivost. Osoblje je ljubazno. Odlazimo peške ka Vrelu Bosne, a zatim se vozimo  kočijama. Ogromni platani prave izvanredan hlad. Prizor je baš za uživanje, bistra voda, zelena boja, patke i labudovi plivaju naokolo i približavaju se da osmotre nove posetioce. Prave lep kontrast. Slikam bez prestanka, odlazimo do izvorišta i rukom zahvatam vodu da pijem. Nameštamo aparat da nas automatski slika. Prvi put ne uspeva, drugi put je uspelo. Vraćamo se kočijama i nalazimo banku koja je radila do 7, dinare ne menjaju, evre da, ali je trebao lični dokument, pa s obzirom da su nam lične karte ostale na recepciji, kolega nas spašava sa vozačkom. Odlazimo do Baš Čaršije. Čuvena česma na početku. Simbol Čaršije. Kao i Begova džamija i sat kula. Uske uličice kao na moru prepune prodavnica sa suvenirima, najpopularniji su džezva sa 2 fildžana, kutijicom za šećer i poslužavnikom. Bilo je tu i suvenira pravljenih od municije za kalašnjikov, kao i različitih vrsta nargila. Odža poziva na molitvu sa minareta, vidimo mnoge kako ulaze u džamiju, izuvaju se i klanjaju. Ispred sede mlade devojke obučene u tradicionalnu nošnju. Odlazimo u ćevabdžinicu Željo 2, i naravno, naručujemo po 10 upola s lukom. Ćevapi su bili mnogo ukusni. Prste da poližeš. Konobar, šaljivdžija, reče nekim ženama da su kasno stigle i da zatvaraju, a kad ove pokunjene krenuše, on im reče da se samo šalio. Nigde na Baš Čaršiji ne služe alkohol. Zato smo prešli u susednu uličicu na Sarajevsko pivo. Kad konobar upita koleginicu hoće li malo il` vel`ko, ova mu se izbeči i reče:“ Vel`ko!”. Umalo da nam ode bus zbog nečije pogrešne informacije, pa bi do Ilidže morali taksijem. Hteli smo negde da idemo na živu muziku, ali ta kafanu “Bosna” nije radila, a dobili smo savet da ne idemo u jednu susednu.

Sutradan, trebalo je da idemo u Zemaljski muzej, ali se iznenada većina predomislila, a pošto je trebalo da se vraća tramvajem i sam sam odustao. Umesto toga smo opet prošetali centrom, otišli do Večne vatre, prošli pored pijace Markale i katedrale. Na kraju uđosmo u vreli bus i krenusmo nazad. Na Ćupriju, nažalost, nismo svratili zarad kupovine ispred granice, No, ni to nije uspelo da pokvari celokupni utisak koji je zaista bio divan.

Potvrda

U z o r i t a

Uzorita

Uzorita Dušo!

Nudiš,

Širokogrudno

Svoje

Mudre,

I ine

Savjete!

Emocije…

A

Egoisti kucaju

Na otvorena

Vrata!!!

Svemirko

.

kod Vuje

Zbog jednog cveta

Поздрав деци

Поздрављам вас, српска децо,
Топлим жељама,
Расејане по далеким
Разним земљама.

Сви сте браћа једне крви,
Дика роду свом.
Примʼте поздрав листом, цветом,
Вашим Невеном.

Овај листак, овај цветак,
Овај српски глас,
Нек повикне, нек се вије
Око свију вас.

Од вас народ много чека,
Многи тешки рад,
Ја сам жељан неговати
Овај свети над.

Омилитʼ нам умно поље
Човечански сјај,
Омилитʼ нам на том пољу
Братски загрљај.

Биће збиље и поуке
Крепите се њом,
Биће хране духу вашем,
Срцу млађаном.

Биће песме и попевке,
Ширите им глас,
Биће игре, биће шале
За одмора час.

А ја молим Вишњег Бога,
Молʼте Га и ви!
Да на плодну њиву падне,
Што сејемо ми.

Свако семе жеље чисте,
Жеље поштене,
Да пролиста, да процвета,
Да не увене.

Да донесе данас, сутра,
Здрав и једар плод,
Да се њему обрадује
Цео српски род.

Чика Јова Змај

Summer sunrise

Ususkani u udobnu monotoniju prolazecih dana, obavijeni poslom i raznim obavezama, i ne primeti se lagana gradacija vreline u vazduhu, povecava se koncentracija komaraca na metru kubnom, i dok trepnes, stiglo je leto. Ta rec je oduvek bila sinonim za sve lepe stvari i desavanja, za neke nove leptirice u stomaku koji se stvore, koji i imaju i nemaju veze sa zaljubljivanjem. I tako, pozelim jednu letnju noc, samo za sebe, divnu i carobnu, kakve samo noci sa opisnim pridevom ''letnje'' mogu biti. Ne trazim puno, samo nesto sto ce me za trenutak prenuti iz sumorne svakodnevne realnosti, prepune neke cudne napetosti i iscekivanja, mirisa rasterivaca komaraca u sobi, prasnjave vreline jedne iste male prostorije, 4 zida i jedan maleni prozor, i iritirajuce zvonjave telefona, nepoznatih glasova i nepoznatih ljudi...

Ovog leta zelim nesto posebno, poput osecaja hladnih kapljica vode na vreloj kozi, dok lezis na travi i posmatras neobicne forme oblaka, a neka draga osoba te prska vodom iz malene flasice i smeje se tako da ti se cini da je to muzika lepsa od pesme slavuja u smiraj dana; prvog zalogaja omiljenog sladoleda, i radosno prepustanje carobnom slatko-hladnom ukusu; neopisivog osecaja kada shvatis da konacno imas nedelju-dve samo za sebe i tvoje najblize; kljucanje adrenalina u venama dok biras i pakujes odecu u mali crni kofer, jer putujes, ides negde da budes jos blize suncu, vodi, da udjes u samu srz leta i vrelih noci, promenis sredinu, dises cistiji vazduh, das danima neku novu dimenziju, bezbrizno povecas brzinu i odvrnes muziku do daske, jer konacno ides, ides, ides....

Da, to je moja letnja fantazija....

Budi nježan poput svile

Njegovanje krhkosti privilegija je jakih.

Krhki imaju samo jedan cilj: postati jakima.