Lilith

14/5/2008

Uzaludnost

Možda su mi se žičice izmešale u glavi pa varnice izleću sa svih strana ničim izazvano... a možda sam i jednostavno došla do stadijuma kada više nemam gde da pakujem zgomilana razočarenja i frustraciju...

Niti znam, niti me preterano zanima tačna dijagnoza... ionako ne znam šta bih radila sa njom...  ne ulazim u uspone jer ne bih da padam... držim svoju ravnu liniju na ekranu i ne odstupam ni milimetra... tako je jednostavnije, efikasnije i u perspektivi jeftinije...

Umorna sam od velikog broja ljudi koje poznajem i koje ne poznajem, ali sam mogla da ih upoznam... a najviše od onih koje sam upoznala da bi se ispostavilo da ih ne poznajem... što mi je neko vreme bio izvor neopisive zabave  na sopstveni (i poneki tudj) račun... ali mi je dosadilo...

I ovo ovde mi je dosadilo... nije da najavljujem drastične korake i odluke... niti da sam u minusu sa pažnjom pa mi treba... jok! Sada samo delim sa praznim prostorom na ekranu misli onako kako mi dolaze...

Do sada sam izbegavala da iznosim svoje mišljenje o kvalitetu i kvantitetu blogova verujući da ima nečeg u onoj staroj De gustibus...  pa ni sada neću da sudim. Svakom svoje. Samo (meni moje) mi se ni najmanje ne dopada kud smo, ovako kolektivno, krenuli...  nisam ljubitelj Pozorištanca Puž, Kolibrija niti BRAVO, HUPER-a i kako se već zovu ti tinejdžerski časopisi... toga imam u dovoljnoj meri i kod kuće... sasvim dovoljno da ne poželim da ga tražim po netu... uz to osećam izvesne kočnice u pisanju (opet ničim izazvano) u tako "mladalačkom okruženju" i ma kako i koliko objašnjavala sebi da je ovo slobodna zona, da se užasne stvari lako nalaze po netu, da svako ima pravo na svoje parče virtuelnosti... ne mogu da se otrgnem užasnom osećaju da "se ne može baš svašta pisati u situaciji kada je najveći broj posetilaca sajta maloletan"... da ne pominjem da sam prestala da čitam neke koje sam inače redovno pratila jer kada mi se otvori stranica pa me zapljusnu: OMG, Pozvao me je, Smorila sam se, Wooooow i sl. momentalno odustanem da ih iskopavam iz gomile i brže-bolje kliknem na crveni x u gornjem desnom delu ekrana. Ne mogu. Ne zameram i ne mislim da je loše (naprotiv) ali ne mogu... možda bi bilo bolje da postoji odvojena tinejdž strana, ne znam... ali je sasvim sigurno da u gomili raznoraznih maloletnih princeza, mi stare veštice teško nalazimo svoj put.

Uz to mi je prilično muka i od lokalnih analitičara politike. To već neću da objašnjavam. Parole. Uvrede. Pljuvanja. Sarkazmi koji izgledaju kao da su copy-paste iz prepotopskih izdanja "Ošišanog ježa" i slične bravure kojima bih i došla u iskušenje da se divim sa aspekta upornosti i zanesenosti sopstvenim analitičkim sposobnostima, da nisam operisana od bilo kakvog osećaja sem hronične već dosade i besciljnosti...

Čeznem da mi se pažnji nametne jedna raznobojna, lepljiva, gusta, sveprožimajuća životna perspektiva... makar jedna - da znam zašto sam i dalje tu...

Ponoviću - ne mislim da sudim, ne mislim da raspravljam, ne mislim da utičem, menjam, natežem ni razvlačim... samo... samo da izrazim savršeno subjektivno i neprozivajuće osećanje praznine i uzaludnosti koje me sve više obuzima na ovom mestu...

Možda je vreme da na listu razloga za "ukidanje" dodam još jedan...

12/5/2008

Getting Over ili Kako zaraditi ulaznicu za celodnevnu grizu savesti u tri poteza

T. je imala izvesnih problema koji su rezultirali potocima izlučevina suznih žlezda. Sem nje sličan problem je imao i S. … mi ostali smo se solidarisali… Kako se u Srbiji solidariše u navedenim situacijama? – organizuje se  kolektivno opijanje.

Odlučili smo da ne odstupamo od šablona... kad već funkcioniše.

T.je povela mene. S.je poveo M. J. je povela svoju snažniju polovinu i svoj genetski copy-paste u vidu mladjeg brata. Ja nisam povela nikoga.

Veče je počelo sasvim obično, mada ja više volim crno vino. Bilo je tu flaša po stolu, dranja na uvo, benda pored stola sa naručenim secivenskim naricaljkama...klasična „getting over” situacija... barem dok konobar nije zamenio tri prazne sa tri pune... onda...e...onda je polako počelo da se zapliće...

T.se borila sa sopstvenim telefonom i izvesnim brojem uskladištenim u njemu... S. Je bio rešen da se ne prepusti ničemu sem alkoholu... mi ostali smo manje ili više uspešno statirali... s obzirom da nisam imala razloga da ratujem sa sopstvenom mobilnom spravicom do tog stadijuma već sam uspela da pošaljem dve iste poruke na dva različita telefona i dobijem od njihovih vlasnika dva potpuno suprotna odgovora (sva sreća da nema šanse da uporedjuju beleške). Onda sam ustala i ustanovila da me imunost na C2H5OH nije napustila ni u ovako kriznoj situaciji, te da nema nikakve veze to što sam zaboravila da u organizam ubacim išta više od dva paradajza tog dana... i baš sam bila nekako ponosna na sopstvenu sposobnost samokontrole...

Sat vremena kasnije, S. je odlučio da mu je vreme da krene dalje sa svojim životom i to mi saopštio krajnje neuvidjavno u  momentu dok sam sabirala i oduzimala procente predstojećih izbornih koalicija... s obzirom da su se naše vizije načina na koji bi on mogao da „krene dalje” prilično razlikovale, posebno u pogledu identiteta „orudja za rad”. Novostečena alkoholna sigurnost u ispravnost odluke da se „krene dalje” u kombinaciji sa bosanskim sevdalinkama i činjenicom da sam bila jedino žensko za stolom koje je u datom trenutku bilo nezauzeto proveravanjem sopstvene tolerancije na alkohol  napravila je od S. popriličan problem, naročito ako se ima u vidu skučenost manevarskog prostora za evenutalno udaljavanje od žarišta. Mladji brat se ljubazno ponudio da odigra nikad prevazidjenu ulogu srpskog džentlmena i odstrani sve strane elemente iz mog lebensraum-a što sam ja dočekala kao pioniri Tita svojevremeno. Daklem, mladji se brat potrudio da postavi barikade izmedju moje malenkosti i popriličnog S. koji je onako obeznanjen delovao kao da ne zna da li bi se tukao ili... hmmmm, da...

Krajnje ljubazno mi je stavio ruku na struk, drugom mi sklonio kosu sa ramena da otkrije put do uha nad koje se naneo pričajući nešto... što od buke nisam čula ni u nagoveštaju... zamagljenosti slike doprinelo je unekoliko dimljenje iz svih pepeljara u okruženju...

I ne mogu baš da se setim kako ni zašto... ali se sećam da su odjednom njegove usne pronašle prečicu od uha do mojih usana i da mi je u tom trenutku svo ono silno belo vino jurnulo u krvotok... i da sam se podelila na dve ličnosti...jedna mu je govorila da je on „mladji brat J. (čega kapiram da je bio svestan i bez mog prosvetljujućeg govora) i da će me ona s pravom ubiti”, druga je bezočno i amoralno uživala u načinu na koji mu mirišu dlanovi, i pokretu kojim upliće prste u moju, specijalno za tu priliku ispeglanu, kosu... u tome što su  mu usne užasno meke i mirišu na to isto jebeno vino...

Do kraja večeri ne mogu da se setim koja je od ove dve odnela pobedu, sve mi se čini da su se smenjivale u zavisnosti od ritma nametnutog od strane benda, i nisam sasvim sigurna da li sam možda halucinirala ili sam zaista pala na najstariju moguću foru najmladjeg člana našeg malog ali odabranog društva... ali se zato sasvim sigurno sećam da sam pomislila da J.-in mladji brat ima nešto malo urodjenog šarma...

6/5/2008

Mimoilaznost

Primećujem da me prilično popustio comitia exhaustum (videti: SRNA) i da mnogo lakše gutam sranja na TV-u. Mislim, nije da neću na izbore i nije da neću da glasam za silne izdajničke struje koje vuku Srbiju, protiv njene volje i prirodno-istorijskih zakona, na suprotnu stranu od ovih istinoljubivo-patriotskih. Al’ činjenica je da mi je malo laknulo što znam da imam izlaz u slučaju najgoreg... ma i u slučaju najboljeg...u svakom slučaju... moj izlaz, izlaz za one koje volim a kojima ću, konačno, moći da budem ne samo kamen o vratu već i podrška koja nadilazi puku retoriku... a to je taaaaako osvežavajuće (i ne goji, prim.aut.)

Posle dužeg vremena, juče sam naterala sebe da se socijalizujem... i to s kim drugim do sa Njim... onim što je večni Drugi u svim hronologijama u mojoj glavi... onim što je večno prisutan u svim zapletima i raspletima a opet ostaje da figurira kao Čovek iz Senke...

Dok smo odrastali zajedno pod musavim ćebetom u Studenjaku imala sam čudan osećaj da, bez obzira na prirodu našeg odnosa, bez obzira na uvrežena stanovišta „ispravnih“, bez obzira na sva moja lutanja koja su češće vodila od njega no njemu... ništa izrečeno, uradjeno, zamišljeno – nije greh (u onoj duboko ličnoj ravni grešnosti pred samim sobom). Naprotiv, oduvek se činilo najprirodnijom stvari na svetu... višom nužnošću koja svoje visine doseže baš oslobodjenjem od bilo kakvog razmišljanja na zadatu temu...

On je jedan od onih koji me znaju u svim stanjima i izdanjima... jedan od onih koji su živi dokaz da strast ne mora biti prolazna i da je dovoljno da me okrzne dlanom, ovlaš... da me zapahne mirisom dok skida jaknu... pa da mi kolena klecnu... i baš zbog te nužnosti – nije bilo fer.

Juče smo satima sedeli... posle meseci mog odbijanja da ga vidim, da budem normalno ljudsko biće sa kontaktima u spoljnom svetu koji se ne svode na ritmična punjenja mog bankovnog računa. I gledam ga dok korača preko ulice i osmeh njegov koji me dočekuje, raširene ruke u koje me usisava... ne izlazi mi se iz tog zagrljaja, a on je sada ozbiljan čovek, u ozbiljnoj vezi, sa ozbiljnim namerama, još ozbiljnijim obavezama... ozbiljno, ukratko... ja sam ostala klinka kojoj nije do toga...

I miris njegov mi je opasno poznat i mami me da ga dotaknem jezikom... baš tamo odakle izvire... na prevoju vrata delimično maskiranom crnom jaknom... uzdržavam se, nije fer... a ja želim da budem fer prema njemu... trpeo je mnogo...godinama... i sada hoću da budem fer i da se ne igram ponovo...iako bi lako bilo skliznuti u neobaveznost i jednostavnost nekadašnje večnosti...

Ipak, to ne činim... nešto se promenilo... sedim kraj njega i slušam i govorim... i postojim na dve trake... sporovozne obe... jedna ga sluša pažljivo i osmehuje se, i ima potrebu da mu dodirne obraz sveže izguljen slabim brijačem... druga razmišlja o tome kako je fantastično imati ga u životu... takvog kakav jeste... zalutalog, pronadjenog, mislećeg i instinktivnog, odredjenog i neodredjenog vremenom i prostorom, površnog i dubokog... i tragično mimoilaznog... celog našeg života... mimoilaznog...

Mislim da ga nikad nisam poštovala i volela više no sinoć dok mi je u um nepogrešivo prodirala misao o našoj mimoilaznosti... Mislim da nikada nisam više želela da ga zamolim da mi oprosti sve gadne stvari koje je trpeo od mene... mislim da nikada zahvalnija nisam bila na tome što je tu...

2/5/2008

Bez lazne skromnosti!

E...sada je gotovo!

Necu da budem skromna!

Necu da se pretvaram da sam fina!

Necu da lazem!

Dobila sam doktorat na trecem univerzitetu sveta u mojoj oblasti istrazivanja... i trenutno mi je ceo svemir mali za vristanje kome bih da se predam!!!

p.s. Sada cela srpska politicka scena moze da se tera u tri lepe piiiiiiip materine!!!! Zbog njih za mene ovde nije bilo mesta!!!

29/4/2008

Chip and Dale

Savršeno jutro...uz kafu, kiselu, cigarete i Disney Channel...na kome zahvaljujem redom... od vlasnika, preko kreatora, tehničara... satelitskog signala i samog satelita, preko provajdera, radnika koji su mi instalirali aparate do izumitelja televizora, Elektrodistribucije sve sa daljinskim upravljačem (ne nužno ovim redom)!

Odbrojavam dane do još jednog Big and Important i pokušavam u medjuvremenu da nateram sopstvene ganglije da ne igraju čoček pod kožom – malčice je neprijatno kad pokušavam da se skoncentrišem na nešto inteligentnije od Čipa i Dejla.

Ne volim kada me ljudi koji su po bilo kom osnovu važni za moje sadašnje i buduće stresove stave u neprijatnu situaciju. Posebno ne volim kada su isti stranci pa mi se snishodljivo obrate na iskvarenom srpskom jeziku i to pismenim putem....uvek me bace na teške muke – da li i ja da odgovorim na srpskom? A šta ako ne razumeju srpski baš toliko? Da li ih onda time vredjam? Da li je onda bolje uzvratiti njihovim jezikom da bi se uzvratila ljubaznost? A šta ako odgovorim njihovim jezikom a oni to protumače u stilu – Ne zanosi se da umeš da pričaš srpski, bolje se drži svog maternjeg jezika!?

Baš, baš ne volim kada mi to urade.

Uz to ne volim ni kada posle dva ili tri maila počnu da familijarizuju uvod i zaključak. Please, be less formal... je rečenica koju najviše mrzim... naročito kada mi je upućuje osoba koju u životu nisam videla, a sva moja saznanja o njenim aktivnostima se svode na pročitane radove i poneki intervju.

Ovaj momentalni B&I je uspeo da mi u devet sati komunikacije spakuje oba, što je dovelo do unekoliko neprijatne situacije u kojoj se izvinjava što me je uvredio nepravilnim korišćenjem mog jezika, a ja onda u narednih 8-10 mailova pokušavam da objasnim da sam bila „baaaaaš impresionirana njegovim poznavanjem istog“... Fuj!

Dakle, odbrojavam dane... ako to prodje kako treba mislim...ne, neću da mislim... da ne ureknem...  

Umesto toga pokušavam da se skoncentrišem i naučim sve ono što sam napisala... nervni problem s početka ovog pisanija to umnogome otežava čineći da se zapitam – da li sam zaista ja ovo napisala? Otkud mi to? Posledica svega navedenog je ta da mi mnogo bolje ide gledanje crtanih filmova i ispijanje litra kafe od čitanja sopstvenog proizvoda koji tek po nekim naznakama prepoznajem kao svoj...

Sat otkucava... a meni mišljenje uopšte ne ide kako bi trebalo!

22/4/2008

Ritual

Kod nas u kući svako pije kafu iz drugačije šolje... tata voli malu, belu porcelansku i grozi se toga da započne ritual ispijanja kafe a da pred njim nije uredno postavljen tanjirić, šoljica i minijaturna džezva koja sardži savršenu meru njegove jednokratne doze kofeina...

Mamina omiljena šolja je srednje veličine i nešto je elegantnije, krhkije izrade od tatine robustne minijature... ona po sebi ima plave cvetiće i bledu sivu borduru... u njoj kafa deluje umereno, domaćički, ne preterano ritualno... jednostavno kafa, u takvoj šoljici postaje baš ono što za mamu i jeste – smedja tečnost jakog ukusa na koju je navučena godinama i koju pije po navici... ne-meraklijski...

Moja omiljena šolja je najveća... megalomanska... crvena i duguljasta... odaje lažnu sliku o sebi – da sadrži više kafe no što to njena zapremina objektivno omogućuje... u njoj ima kafe preko celog dana... neretko i noću... ponekad je sumnjive čistoće a ponekad blista toliko da vredja oči i onda jedva čekam da joj oduzmem čednost što jačom kafom u kojoj ću uživati podjednako dok je vrela... kada počne da se hladi... u stanju mlake neutralnosti pa i onda kada bude samo frigidni napitak koji se tek u najavi seća svog prvobitnog stanja...

Volim tu različitost. Iako mi bude naporno da žongliram šoljama od kuhinje do sobe... iako ponekad poželim da sve porazbijam kada me tata vrati da pronadjem „njegovu“, makar je izvadila još neopranu iz mašine i sama dovršila proces čišćenja... ali... volim to...

Čudno je što sam tek danas shvatila da to ispijanje kafa u troje (dok je Princeza u svom svetu obaveza i zabave) poprima ritualski karakter, onako neosetno...

21/4/2008

Pred zoru...

Pred zoru nastupi najveća tišina... otkrila sam da je laž kada se kaže da je prekidaju golubovi, slavuji i druga umiljata krilata stvorenja... najavu dnevnog svetla pod mojim prozorima rade samo gavranovi... poslednjih dana sam se navikla na njih i više mi ne smeta toliko... privilegija je to... dočekivati zoru u poovskom stilu.

Juče sam izigravala Katicu da bi moja Princeza bezbedno stigla do slavljeničke lokacije i podelila svoje svetlo prisustvo sa običnim smrtnicima iz gimnazije... gledam je ponekad kao čudo... sve ona stiže i za sve ima vremena... neretko me natera da se duboko zamislim... kako je od ovakvih nas ona ispala takva... skoro pa savršena, ljubi je Katica...

Odem do keja i kao prozukla baba koja se još samo penzionom čeku raduje gledam one klince koji pune splavove... i nekako mi bude teško... a ne znam da li mi je teško od ljubomore što su još klinci i što se raduju pa i tako banalnim stvarima...ili zato što su mladi... zato što se socijalizuju... ili zbog načina na koji to čine...

Onda mi pogled pomute devojčice u životinjskim kostimima...zavijene u boje tigra, leoparda, zebre, žirafe... i bude mi muka... naročito kada se uz šetajući zoološki vrt prišljamči i neki postariji ofucani medved... i vidim... ništa se nije promenilo... od onih dana kada sam visila u Resavi, Festu... na Akademiji... i kada su me sablažnjavali splavovi baš kao i danas... kada sam eksperimentalno znala da odem jednom u šest meseci na jedno  od takvih mesta jer mi je to pružalo uvid u opšti moralni pad, a i na onom ličnom nivou mi davalo satisfakciju za sve što mi je falilo i što me je mučilo tih dana... baš ništa se nije promenilo...

I dalje se Kinezi podmeću kao Ralph Lauren sa ciljem obezbedjenja sredstava da se takva podmetanja završe... bar na neko vreme... i dalje su to štikle na kojima se spopliće... nespretno trčkara i izaziva sažaljenje...barem moje... i dalje su tu neki kojima iz džipova samo stomačina viri i onih nekoliko, na opasno ošišanih prosedih dlaka na glavi...

Možemo da pričamo o tome da će biti bolje, da jeste bolje...da samo što nije bolje... možemo i da govorimo o prirodnoj selekciji (ovih dana sam dovoljno surova za to)... ali ostaje činjenica da današnjim zoo vrtovima koji preko dana poprime potpuno ljudska, naivna obličja danas nedostaje barem jedna stvar koju su, u moje vreme besomučnog trošenja vremena i novca, imali... nada da neće ostati na tome... ne znam za njih... ali ja je više nemam...

5/4/2008

Servantesovska realnost

Ne mogu da odlučim da li sam poslednjih dana inkarnirani Don Kihot ili Rozinanta... i za jednu i za drugu tvrdnju nalazim argumente...i teško mi je da odaberem.

Definitivno mi nedostaje Sanco Pansa... pa se mislim da dam oglas ne bih li kojim slucajem ispunila sve kriterijume.

Sanjam noćas da pričam sa tobom. I poznato mi okruženje, vetrom zamućena Temza, i hladnoća što se uvlači pod nokte i ono blago lelujanje Hispaniole... osećam ukus toplog nesa, bez šećera i pene... i onda ti u snu, mom snu, uradiš ono nešto na šta su mi ranije, na javi, klecala kolena a neka magla mi se prevlačila preko očiju... dakle, uradiš ono nešto...tek tako... kao usput, u razgovoru... i umesto da me preplavi topla slabost pripadanja... ja čujem sopstveni glas koji me opominje da sanjam, da nisi stvaran, da nije stvarno, da je loše, da je ponižavajuće sanjati te, da je vreme da se probudim i da ti nema mesta ni u realnosti ni u noćnim tlapnjama... ne prepuštam ti se ni u snu... doslovno... i to mi budjenje čini tužnim i snažnim... a mozak ponosnim što uspeva da održi kontrolu čak i dok sanjam... što me puni nadom da ću, ako se ikada materijalizuješ ponovo u mom vremenu, uspeti da održim zabranu i ne pokleknem pred omamljujućim iskušenjem tvoje blizine.

A na javi... moje vetrenjače stoje, i ma koliko jurišala i tražila snage u samoj sebi... ne mogu da se ne zapitam da li sam možda savršeno nenormalna i obolela od ono malo preostalih principa...

28/3/2008

Neizgovorivo

Postoje stvari koje ne mogu da priznam.

Zavučene duboko.

Poklopljene jezikom, kao čistom krpom preko prljavih sudova.

Postoje stvari koje ne izgovaram.

One uglavnom podrazumevaju korišćenje gomile veznika i nesposobnost da se izadje na svetlost a da se očima urokljivo ne trepne barem šest puta.

Ne tri.

Nemaju ime.

Ni opis.

Objašnjenje još manje.

Njima se ono Zlo u meni klanja.

Ne „Zlo“ kakvo se pripisuje dugim čekanjima na hladnoći koja se ne završe dolaskom, niti izneveravanjem nada…ne takva, banalna „zla“…

Ne ni onakvo kakvim me časte nedovršene priče i izbegnuti skandali.

Nije nasilno i nije crno i kitnjasto, veštački zlobno… svo bolesno od želje da bude originalno i drugačije od svih drugih „zala“… kao oni wannabe umetnici što šetaju gradom zelene kose, crvenih cipela i obraza ružičastih od fascinacije površnim Sopstvom…

Ni blizu…

Neizgovorivo ovo, moje… tamno je, gusto i lepljivo kao čokolada… lepi se za glasne žice kada ga pokušam izbaciti… uglavnom miruje negde, pozadi… sem kada ga prodrmam, nimalo nežno, najčešće tražeći nešto sasvim drugo.

Tada se ustalasa… teškim, usporenim valima…razmulja se po nedužnim primislima koje sam okačila kao ogradu… i onda se još dugo cedi u sporim, debelim kapima koje ne ostavljaju trag… ali se čiste godinama…

Opako je i gnusno.

A slatko.

Omamljivo.

Najčešće poklopljeno, oklopljeno, snagom volje odvojeno… da ne inficira… ne proždere mrvice pristojnosti koje još imam negde u malom mozgu.

I tako poklopljeno, oklopljeno, sputano, zauzdano… vreba u tišini… da zalutam u taj deo sebe i neoprezno kročim u njegove čokoladne, vrele plićake…

Korak jedan… vodi drugom… drugi… otimanju koje mi umusavi korake na duže vreme… i nekako uspori hod…

Kada ga gledam sa bezbedne udaljenosti – slepo je i mirno…zastakljeno… mirno, reklo bi se… veliko gorsko jezero zla u koloritnim umnim pejzažima.

Pridjem li bliže… lepo mu čujem disanje… i udare srca… dole negde u dubinama koje ne znam i neću da znam.

Bolesno od sebe samog.

Opako.

Umrtvljujuće privlačno.

Da se opustim, prepustim…

Utonem.

Zaronim.

Zato i nema ime. Zovem ga Ono. Ne zovem ga, zapravo. Mislim o njemu, tiho… ni u mislima ne izgovaram. Nemam reč za to.

Samo znam da postoji.

I da sam to ja.

21/3/2008

Ispovest suočene sa nedohvatljivim

Toliko sam umorna... tri sata je prošlo a meni odmora još nema na horizontu... nemam vremena... niti mi savest (ako se taj kljucajući glas moje podsvesti uopšte može nazvati savešću) dozvoljava da zaspim. Legnem ja, nije da ne pokušam... sklopim oči... ušuškam se, progutaju me ćebad... pokušam toplinom da kompenzujem nedostatak mira... uzalud... pred očima mi igraju reči...  napisane, i one koje još uvek čekaju da to budu... i čini mi se... tu su, na dohvat prstiju, na domak svesti... samo što se nisam setila, otkrila... pretočila u reči ono što mi se već mesecima razvija u glavi kao rezultat.

Setim se onda kako sam se smejala jednom čoveku, dobrih deset godina starijem od mene, kada mi je pre skoro godinu dana došao na "konsultacije"... sa željom da doda slova... pokušala sam da strpljivo prodjem sa njim ideju, koja je, realno, vredela pažnje... ali nisam uspevala da maknem dalje od preliminarnog naslova... čovek prakse je pokazivao hroničan nedostatak poznavanja bazične naučne metodologije... posle tri sata preganjanja, upitah ga, skoro drsko:"Pa, kako nameravate da uradite istraživanje i dodjete do nekih rezultata kada..."

"A, pa... ja već znam rezultate...", prekinuo me je sasvim ozbiljan.

Pomislih tada da me zeza, da mi se, onako opasno, poigrava sa živcima i vremenom... ali mi nije išlo uz profil "ozbiljnog čoveka" kakav mi je poslat sa fakulteta. Ko je još čuo da se istraživanje radi unazad...

Noćas sam shvatila koliko su uski moji pogledi bili tog dana... i na njega i na nauku...

Noćas kada znam šta želim, ali ne uspevam da oblikujem stazu do cilja na koji želim da stignem... a cilj mi je sasvim jasan... osvetljen u mraku mog očiglednog neznanja, stoji kao obelisk nesposobnosti...ceri se i izaziva... i vidim ga jasno... mogu da opišem svaki preliv svetlosti i tame na njemu... jedino što ne mogu... je da pronadjem put koji me do njega vodi... stojim u potpunom mraku, kao sa druge strane lavirinta... i pipam...

Nauka je, barem ova moja, dvolična... sve može da bude, ali ne mora da znači... i najverovatnije nije sem pod odredjenim okolnostima koje se mogu ali ne moraju ponoviti...ikada više...  Za nju je potrebno biti zreo... ja zaista verujem da je potrebno biti zreo,sasvim odrasla jedinka, da bi se dosegli neki nivoi nauke... primera radi, ja se ne osećam doraslom i spremnom za ovo što sada radim... u sopstvenoj glavi ja sam još klinka koja se oduševljava predavanjima pojedinih profesora na faksu a u slobodno vreme razmišlja o tome šta je sve čeka kada jednog dana završi sve to... nikako se ne osećam kao mogući doktor nauka...ne sada, ne u dvadeset šest... uz sve dužno poštovanje mom Egu - ja definitivno nisam ni Tesla, ni Mileva Marić... i sve ovo počinje da me zamara... ne bih li bila srećnija da sam izabrala ma šta drugo!?

I sada znam da mogu da zvučim licemerno i da će mi se opet prebaciti da sam snob... ali, baš kao što nekoga muči nova isporuka "Smokija" u njegov str. ili neka nova tehnika šišanja u salonu... mene baš tako i toliko muči sopstvena nezrelost da na zadovoljavajući način dovršim ovu moju prijavu koja bi morala da osvane negde na Strandu najkasnije za dve nedelje...

20/3/2008

AlaphLamadKaph...reče Laodice

Noćas nisam ni najmanje fina...

Podvukao mi se mrak pod kožu i bocka... koncentracija sela u Orient Express i odlutala negde u pravcu Saladinove grobnice...

Utrljala kremu na kožu da me umiri nepoznat miris.

Sipala čašu vina...

Zapalila još jednu cigaretu.

A trebalo bi da pišem...

Ne mogu...

Noćas ne mogu da budem fina.

Ne noćas.

Ne dok osećam sopstvene prste na koži kao tvoje.

Ne dok mi u glavi besni šapat.

Zatvorih se noćas u Shahba-u da se sakrijem od njega. Da me prekriju rimski mozaici i da se pretvorim u Meliboeu, tamnooku, koja će zaboraviti na svoje poreklo i gonjena čistom telesnom žudnjom izliti sav gnev i svu želju svoju na zemlju...

Muti mi se pred očima... levo vidi opravdani bes i mrzi te silno... desnim te još volim... da mogu, odrekla bih ga se... iskopala ga... trepavicama kao koncem zašila kapke... ali ne mogu... ne noćas... noćas mi se levo stapa bezobrazno sa desnim... i traži da precizne redove teksta zamenim upletenom kožom.

I zato mu dozvoljavam... samo noćas dozvoljavam da te se seti... da dozove noć... onu kada si plešući pevao Elvisa, prolivao vino po mom vratu, jezikom ga drsko skupljao... kada si ruke koristio kao oružje protiv svake misli koja bi ti se mogla suprotstaviti, a prostor činio smešno svedenim i ograničenim tvojom voljom i tvojim pokretima. Onu noć kada sam zaboravila potpuno da nije beskrajna... i kada sam pustila da se vrti do besvesti ova ista pesma jer je bila tako dobra podloga tvom glasu.

Dozvoljavam desnom oku i da se seti ukusa tvoje nadlaktice pod zubima... i načina na koji si udahnuo celu tu noć u jednom trenutku dok sam se smejala ramenima tvojim nadamnom...

Jedino mu ne dozvoljavam da te poželi nazad...

Ne!

Toliko nije moćna ova beogradska noć... niti ijedna druga... toliko ne...

Levom sam oku izdala naredbu da prekine film onog trenutka kada izgubim svest o tome da sam posmatrač... a levoj ruci sam saopštila da kazni desnu ako posegne za bilo čim što nije čaša, cigareta, upaljač...

Da znaš da je dobro... ovako... dok desnu obrvu izvijam pod težinom tvojom... leva se opasno mršti i sve mi se čini... da je...toliko dobro... što Maaloula ne ume da govori noćas... i što te je vreme zatvorilo u Cyrhus... toliko dobro... što umem još samo da se setim... desnim okom, dakako...

14/3/2008

Odlazak... ili Kako srušiti idole

Ponekad bizarnost postane normala i onda je teško setiti se ili pojmiti kako je izgledalo pre... ili kako je uopšte moglo izgledati.

Verujem da ovo pravilo važi i na mikro i na makro nivou... te da nema velike razlike u individualnom i sistemskom pristupu.

Poslednjih dana sam umorna od zgražavanja, umorna od čitanja, slušanja... zato ugasim TV i pretvaram se da sam normalna i da je sve normalno i da ne živim u getu... da moj život nije odredjen voljom bezočnih i bezobzirnih...ili, još gore, zaslepljenih...

Ali ni to ne mogu dugo... trgnem se iz obamrlosti i vidim da je djavo odneo šalu i da polako prestaje da postoji svaka nada da može da bude bolje.

A blokirana sam sa svih strana... od jednih jer sam nespremna da pognem glavu i ćutim... od drugih jer...ma kao da je bitno... bitno je da sam blokirana i da ne mogu više da se pretvaram da je sve ok i da samo što se nije razrešilo...

Jer nije i neće... ne ovde...

Žalosno je shvatiti da ti u tvojoj zemlji nema mesta i da si suvišan, nepotreban... još je žalosnije kada vidiš da je tako SAMO u tvojoj zemlji i da neke druge, koje mogu da biraju više, koje imaju širu ponudu a manju potrebu...da te neke druge zemlje pružaju više od one u kojoj si rodjen i odrastao...zbog koje si se vratio da preneseš, podeliš, radiš za nju bez obzira na odricanja...samo u zamenu za preživljavanje...ništa raskošno, ništa previše... samo da možeš da živiš u nekom svom malom prostoru, da platiš račune i ne umreš od gladi... e, kada shvatiš da ni to ne možeš... i kada se suočiš sa činjenicom da si džaba rizikovaop, džaba se vraćao jer nisi imao gde da se vratiš... da si uzaludno gajio nade da možeš biti koristan malo široj zajednici... onda... onda ti pripadne muka kao meni...onda kažeš sebi kako si bio glup... i idealista...i idiot potpuni...što nisi kao i mnogi drugi išao trbuhom za kruhom... i znao makar za šta ako ne i za koga radiš...

Kada si svedok kradjama, podvalama, ucenama, uslovljavanjima najniže vrste... kada vidiš da je pojedinima šlic važniji od posla, da druge zanima samo kako da obmanu, potkradu... a kako treći ne žele inovacije jer je „sasvim dobro i ovako“... onda ti pozli, prozliš se, smuči ti se i tvoj život i sav tvoj rad...

I pitaš se... koji sam se krasni školovala, postizala rezultate, doškolovavala... usavršavala, pisala, radila... koji sam se moj dovela uopšte u ovu situaciju... ako je i za ideale – mnogo je...

Odričem se svake nacionalne svesti i savesti...odričem se želja da budem i ostanem... jedino što želim...jeste da ovu zemlju vidjam jednom godišnje – turistički!

12/3/2008

Prepreka

Posle deset dana neprekidnog zatvora u ova četiri zida kada su mi hranu, cigarete i ostale potrepštine dostavljale dobre duše oličene u predačkom paru, spremam se da izadjem na ulicu...

Zato što moram, naravno... i nisam baš srećna zbog toga... ali sam se, mrzovoljno spremila, našminkala, utegla u onu odeću koju sam skoro zaboravila da imam od kako sam se vratila, stala na štikle... jbg, kada već moram – barem da ne odstupam od šablona.

Raspukla mi se donja usna... po sredini... kao prezrela voćka... i boli, onako slatko, zatežuće, opominjuće boli... dugo ih nisam koristila nizašta... čak ni za konverzaciju...

Noćas sam otvorila širom terasu i pokušala da udahnem, duboko... i da se setim... kako izgleda biti živ...onako stvarno...živ... ne preživeo... kako izgleda koristiti usne za ispuštanje artikulisanih glasova... kako izgleda koristiti ih da njima obuhvatiš, dodirneš, okrzneš, izazoveš...

Sklopila oči... mirisao mi vazduh na nešto što mi se čini da sam nekada umela da prepoznam... dozvolila sebi da se setim, da posle nedelja i nedelja negativnih konotacija, držanja glave na visini monitora, posle nedelja u kojima sam svaku uspomenu (još jedna reč iz albuma kiča) odbijala kao da je kužna... i nisam mogla... prepreka neka, providna ali čvrsta i nepopustljiva isprečila se izmedju dva dela mene... i kao dete nalepih nos na nju u pokušaju da sagledam što više u prostoru koji se pružao iza... a iza je bila neka gomila ljudi, neki smeh, neko vino u nekim čašama, iza su bili neko dvoje isprepletani pod čaršavom... i njena kosa mi je opasno zaličila na moju... i na tren mi se čak učinilo da čujem njegov glas i da ga odnekud znam... ali nisam mogla da pridjem... da zavirim... da vidim koji se to ljudi tako glasno smeju, tako bezobzirno uživaju, tako hedonistički i potpuno prepuštaju samima sebi i življenju svake sekunde...

Ostala sam sa druge strane... mažući prstima tragove nosa i usana slepljenih sa preprekom...

Ne mogu da se setim kako izgleda...

8/3/2008

Osmomartovska seansa ili Kako prevesti BRE?

Zove jutros jedan od onih koje sam poznavala u prošlom životu...onom, dok sam još znala gde i zašto živim...al’ to nije bitno za ovu pripovest... Daklem, zove on...

Podesio glas na švalerski tonalitet...onaj kada ne znate dal’ govori il’ k’o mačka prede...usitnio, razvodnio, rastegao, razvukao... gnjavi one samoglasnike koji su u njegovom jeziku redji od jagoda u januaru...ovde, dakako. Troši minute, novce i moje živce nemilice...

Posle pet minuta od kako sam rekla „Halo“, shvatih da i dalje govori...recituje, bre... k’o s papira da čita... i bude mi smešno... lepo ga vidim, tamo, u sobi sa papirom A4 formata ispunjenim precizno odštampanim tekstom kako samo menja imena i zove redom sve žensko iz imenika... i još ga vidim kako sedi podvijenih nogu na krevetu il’ možda fotelji i onako usput, uz recitaciju, čačka nos...ili uvo... da mu brže prodje vreme dok stigne do kraja strane...

Posle još pet minuta sam zapalila cigaretu i počela da igram igricu na kompjuteru – Zuma, super stvar za ubijanje minuta koji vam se nikada više neće vratiti... telefon držim obrazom, desnom rukom klikćem, levom menjam kanale na TV-u... podela rada... još da ovaj ne davi...

Trže me tišina...

Nisam ni primetila kada je završio... (što i nije retka pojava)...i sada lepo čujem kako sa druge strane hvata vazduh – ponestalo valjda dok je uznosio glasom reči iz poslednjeg pasusa u neslućene visine ljudske inspiracije...

„Aha“, kažem rečito...

„Just AHA!?!?“, pita me onako muški netaktično, zabalavljeni (od priče dakako) junac.

„Of course not“, odgovaram još taktičnije „It would be more, but I haven’t managed to finish MY speach since you have finished yours sooooooo quickly“

„Hahaha“, čujem sa druge strane i polako počinje da mi igra u stomaku (ali ne od uživanja niti od uzbudjenja)...“I just love when you are ironic“

„Great... that was quite a relief... I was scared to death that you will get angry and that you will deny me the possibility to hear this speach again next year...“

„Hahahaha“, mali je vrlo kreativan izgleda...

Ipak, još uvek mi negde tinjaju ostaci Sindroma Majke Tereze (sad će o’ma da me proglase za izdajnicu osećam) pa ser ne upuštam u dalju diskusiju...a baš bih onako lepo da mu kažem:“Dobro, bre, prestani da kakiš i reci šta hoćeš pa da skratimo ovu psihoseansu na obe sekunde...“ Ali uporno ćutim... što da ne bude da sam baš zla, onako preko svake granice (mada nije da me potresa) a drugo (važnije) što ne znam kako da prevedem BRE a bez toga cela moja tirada ne bi imala smisla...

Već vidim čime ću da se zabavim narednih dana... memo to myself: pod obavezno naći prevod za BRE... zlu ne trebalo...

7/3/2008

Specifična zadala...

Kao prvo... okupiraju me markeri... svih boja i veličina...roze, plavi, narandžasti, zeleni, crveni... veliki, mali, tanki, debeli, okruglasti, četvrtasti...sveže otvoreni i oni već usahli od upotrebe... stoje zgurani, siročići, u beloj kantici na stolu  baš pod levom rukom... jedan obavezno medju zubima, dva u ruci... to, naravno, dok ne kucam...

Onda me okupiraju avionske karte... jedna posebno... što će sutra da poprimi novo značenje kada bude otkucana negde na Hitrou... mislim na trećem šalteru, terminal drugi... i još me uz to okupiraju dva kofera, oba crna, Carlton-ova dakako... verovatno popunjena do vrha... onako, da moraš sesti ne bi li se nekako zašnirali... u koja će se zgurati dva odela, deset košulja, CK One... i još neke stvari... medju kojima ovaj put neće biti crvene ženske cipele sa visokom tankom potpeticom, niti providni okovani koferčić pun svakojakih ženskih gadget-a...

Na kraju, ceo dan, pa i sada dok kuckam, mira mi ne daju ni oni najverniji pratioci... vrela crna bez šećera... čiji se snažan miris tako lagano umeša sa srebrnastim dimom Ronhill 100s... i večni okvir mog postojanja... danas specijalno „Road to Hell“ odvrnut do daske na zvučnicima poluskrivenim rasutim papirima...

Produži dalje... Srna, Wolfie, Giardia, Manu Chao, Lezzilebovich...

4/3/2008

Delfini i uvećanje penisa

Čudan naslov?!?!

Jašta... i ne bio čudan kada je proizvod direktne interakcije mog, već poluobolelog mozga, i dve emisije na Exploreru u cirka sat i po.

Daklem, u prvom krugu – delfini... kažeš:“Donesi“, on donese... kažeš: „Odnesi“, on odnese... kažeš:“Odgovori“, on pritisne „Da“ ili „Ne“, bez ikakvih komplikacija... skače, pliva, okreće se... stalno deluje nasmejano, leči, komunicira, imitira, rešava jednostavnije probleme... jednom rečju – čudo.

U drugom krugu... kao što sam naslov kaže – uvećanje izvesnog produženja u podabdomenalnom i nadkoleničnom (u širem, vrlo širem smislu) predelu muškog tela. Uzrokovano: kompleksom, kompleksom, ponovo kompleksom....kompleksom, naravno... i u svakom desetom slučaju – realnom medicinskom potrebom.

Nova tehnologija pa novi i pristup. Paket aranžman: i miris i... pardon... i dužina i obim...

Jedino što se niko nije potrudio da kaže jadnim zamorčićima koji će se šetati sa konopcem za preskakanje u donjem vešu (btw... kakav li donji veš preporučuju za to – mora da ga posebno šiju) jeste da – to ne znači da će partnerkino (ili partnerovo, da budem politički korektna) zadovoljstvo da bude direktno proporcionalno. Uvećano, dakako. Niko im, mučenicima, ne reče da dok pogadjaju metu nikog nije briga da li pucaju iz CZ 99 ili AK-47 (ovo opet u skladu sa aktuelnom političkom atmosferom). Niti da većina nikada ne pogodi „metu“, barem ne u onom, orgazmičnom, smislu u kom je većina shvata. Nije da sam stručnjak – al’ nekako kontam da bi , kada bi većini žena orgazam bio merilo kvaliteta seksualnog odnosa – došlo do drastičnog pada u broju istih... a o padu nataliteta da ne govorim.

Nego da se vratim na heroje U.P.-a... opasno me podsetiše na one cure koje se slikaju po časopisima sa ekstremnim dodacima u prsnom delu... onim što više liče na vazdušne jastuke za spasavanje nego na bilo šta drugo...

I pošto sam se duhovno obogatila sa ovih sat i po prosvetljujućih uvida u prirodu muškaraca i delfina... shvatila sam da bih između prosečnog muškarca i prosečnog delfina – uvek pre izabrala da i sama postanem delfin!!! Taj barem ume da se okrene kada mu kažeš!

29/2/2008

Svet savršene tišine

Već danima pokušavam da sročim smislenu celinu koja bi, na papiru, mogla da predstavi koliko-toliko konzistentan pristup odredjenoj problematici. Prestala sam da spavam, jedem, čini mi se i da dišem... zahvatio me ludački nalet inata i delimične inspiracije pa sam se odrekla i ono par stvari koje su činile da se osećam kao čovek s vremena na vreme.

Najsmešnije je to što otkrivam da mi uopšte ne nedostaje spoljašnji svet sa svim svojim lepotama i porocima... racionalno posmatrano, ne mogu da se ne zapitam koliko je normalno uživati u apsolutnoj tišini neokrnjenoj ljudskim prisustvom, zabarikadiranosti u mekani svet reči i ideja bez kontakta sa onim što se nalazi iza prozora... i koliko je vremena čoveku potrebno da zastrani, ogluvi, otupi, izgubi sposobnost govora u takvoj situaciji...

A toliko je omamljivo, primamljivo...lagano i jednostavno... ne morati da izgovaraš, objašnjavaš, slušaš, iskazuješ, deliš, uzimaš, daješ... sloboda od osećaja da opterećuješ i da si opterećen... sloboda od glasova, izraza lica, gestova... sloboda, najsebičnija sloboda savršene tišine.

I što duže traje... sve manje me zanima kako će izgledati kada se jednom prekine, sve manje mi verovatno deluje da će se prekinuti i sve manje to želim...

Neverovatno je lako postati slobodan od potrebe za drugim ljudskim bićima... ili je lako ili sam sve vreme to nosila u sebi...

25/2/2008

Lastiš

Na stepeništu danas sretoh osobu koju sam nekada znala...

Imala sam tada desetak godina, ona možda dve više kada smo ispred zgrade neumorno pokazivale gimnastičke sposobnosti prolaznicima u onoj zabavi tako uobičajenoj za devojčice... ona i još jedna devojčica iz susednog ulaza bile su uvek najbolje kada se igrao lastiš... ja sam bila jedna od onih smotanijih koja je uvek bila bolja sa loptom nego sa tim tankim strunama zategnutim oko delova tela drugih devojčica... sve bi nekako i išlo dok ne bismo došle do vrhunca igre - kada bi lastiš stajao oko vrata ostavljajući tek minimalan prostor za egzibicije... to je zahtevalo preciznost i razgibanost koju ja nikada nisam imala... i ne jednom sam zavidljivo gledala sa strane u nju diveći se visini do koje može da podigne oblu preplanulu nogu...

Još uvek sam bila u srednjoj školi kada sam čula da se udala... nedugo zatim i postala majka... tada sam, zlobno, po prvi put osetila stvarnu sreću što do zamene mesta (koju sam u igri često priželjkivala) nikada nije došlo... ona duboka ljudska zloba koja se čaurila u nekim centrima korteksa mi je govorila da je sa njom svršeno a da ja tek počinjem... i to kako počinjem... neopterećena, nezauzeta, slobodna kao ptica...

Nije me dugo držalo... zaboravila sam je brzo kao i mnoge ljude koji su mi prolazili kroz život... i da je večeras nisam srela, verovatno je se nikada više ne bih ni setila... do večeras... kada smo ukrstile put na uskom stepeništu stare zgrade iz koje smo obe otišle odavno... sa njom dve minijaturne kopije majke... i osmeh na njenom licu...

Razmenismo reči. Pokazala je više ljubaznosti no mnogi koje sam u tom istom životu zadržala. Pitala kako i šta, gde... standardna pitanja posle decenijskog nesusretanja... počeh da izgovaram kao naučenu lekciju, pogleda koji se otimao njenom podmlatku...  i osetih grub udarac ispod struka...jedan od onih koje samo sam sebi možeš da zadaš...

Eto, ta davnašnja drugarica moja gleda me sa iskrenim, dobroćudnim osmehom... bez zlobe... bez zavisti... bez ičega sem onog iskrenog ljudskog interesovanja... sa rukama na ramenima svoje dece ona deluje tako ostvareno, tako srećno i kompletno da može dozvoliti sebi plemenitost kakvu ja njoj nikada nisam pokazala. Osetih se sitnom. Malom. Nedovršenom. Pred slikom (isuviše sam zla i dalje da bih to nazvala ičim drugim) jedne prostodušne čestitosti i one vrste sreće koja proističe iz samog života i sposobnosti da se ne želi više već bude zahvalan na onome što je već dato... nisam se mogla obuzdati da ponovo ne osetim da je podigla nogu više i spretnije od mene...

Samo... ovaj put... više nismo deca kojima se praštaju sitne zlobe, ljubomore i zavisti... i u ime tog neopraštanja napisah...

Možda je vreme da pokušam da prihvatim sebe... sa svim zlobama i onim malo manje zlim stvarima koje me sačinjavaju. Možda je trenutak da kažem sebi šta to ne valja... zašto ne uspevam da nadjem mir... koji me to demoni gone i kuda... Možda bih uspela da postanem vredna sopstvenog oproštaja kada bih makar i na trenutak prestala da lažem sebe...

Zamena ne dolazi u obzir. Sreća je tako individualna stvar... ali je problem, zaista problem... kada sebe lažete dovoljno dugo da u jednom trenutku shvatite da ste zaboravili šta je zapravo ono što je za vas...

________________________________________________________________________________

Ne shvatajte ozbiljno... ponovo čitam Balzaka...

23/2/2008

Tarnerovi akvareli

Ako se može reći da su dogadjaji proteklih dana uneli ikakvu promenu u moj život (sem što još manje, ako je to uopšte moguće, izlazim iz kuće) onda je to rešenost da se jednom za svagda oprostim od raznoraznih iluzija koje su svojevremno podrazumevale podredjivanje ličnih interesa, onih banalnih i površnih poput ekonomske stabilnosti i normalnog života, višim interesima doprinosa zajednici.

Više nemam volju ni želju da doprinosim, a ni povoda da mislim da bi mi bilo dozvoljeno sve da i dalje imam sličnih poriva u sebi.

Zato sam danas sela da konačno završim jebenu prijavu za još jebeniji doktorat koji bi konačno trebalo da u moj pasoš udari oznaku trajniju od par meseci...

Igrala sam se hirurga sa sopstvenim životom i potrudila se da amputiram nepotrebnosti, sve one slatke suvišnosti koje su mogle da otežaju/olakšaju donošenje odluke... čini se da je ipak bila potrebna sva raspoloživa objektivnost da me natera da sednem, opet ugrejem stolicu i dovršim tih nekoliko preostalih pasusa...

Smešno mi bilo kada sam sklopila oči nad dimom cigarete koji mi se nekako upleo sa zračenjem ekrana... videla lepo sebe u nekoj prozračnoj svetloj atmosferi, samu i tihu u samodovoljnom prostoru. I lepršala mi slika kao zastava u glavi, ovaj put bez nacionalnih obeležja...

Još smešnije mi bilo kada sam shvatila da se na mom wannabe spisku od svih mogućih i nemogućih edukativnih centara ustoličio, i to tvrdoglavo, onaj jedan koji spaja prošlost i budućnost u sadašnjost... i koji je obeležen koracima izvesnim koji će narednih nedelja odšetati u pravcu afričkog kontinenta...

Jedina mi, sujetna, odbrana bila što sam u pastelnoj slici u glavi bila sama... mora da nema baš mnogo veze sa tim... hajde da na trenutak verujemo da nema i da sam digla ruke od prekookeanskih puteva zato što je daleko, što mi se ne svidja ustrojstvo i što me iritira metodologija a ne... da... nećemo da mislimo da... nikako...

Ne volim taj grad za koji ću moda vezati svoj život... daleko bih više volela da jutra provodim u Latinskoj četvrti nego na Strandu ali, jbg, kada su mi nudili da učim francuski – meni se to nije radilo... imala sam pametnija posla... nije ni važno... važno je da konačno imam u glavi neku, ma kakvu stazu... i da ne robujem više „državi koja me nije htela“... kao lošeg ljubavnika, kao nevernog partnera vreme je da je ostavim i potražim neki prostor u kome bih mogla da zadovoljim makar potrebe na mikro-nivou, kada su mi već one makro nedohvatne...

Jedini problem je što, duboko negde, još uvek osećam krivicu... i što nikada nisam volela akvarele... ni Tarnera...

21/2/2008

Dan

Volim da započinjem nove redove, da kvarim papir... trošim olovke... ne volim hemijske... palim se na penkala... lepše mi misli dodju ispisane njime... hemijska mi je nekako prostački instrument za prenos misli na obradjeno drvo...

Prozračan dan danas... tih i prozračan... barem na ovom mom olimpski visokom gnezdu iz kog se ne dam isterati... ima nečeg u onoj priči o magnolijama i bež boji... nije da nema... uvila sam se u nju...boju mislim... i stopila sa stolicom... čikam nekog da me makne makar i tri Premijera vikala na mene sa TV-a...

Lagan mi je dan... vazdušast... a u grudima mi zaselo nešto teško, pa zgusnuto a ne da se iskašljati... iskijati, takodje... zanimljivo stanje... kao da je samo koža granica izmedju dve praznine... one svetle i lagane... i tamne i teške... smešna stvar... tako tanka granica... lomljiva... a takve dve silne suprotnosti iste praznine...

Prekidač je definitivno na off... a ponestaje snage da ga prebacim na suprotnu stranu...

Danas nisam ljuta ni na njega ni na ostatak sveta... i nije mi problem da se suočim sa sopstvenim greškama... ni da mi nedostaje ljudskost, ona utešna prosečnost misli koje se vrte oko najstarije moguće teme jedinstva... izgubila sam the edge u tom nekom periodu, znam... i nije bilo zabavno čitati ni slušati šta imam da kažem... umetnička vrednost je otišla tih meseci u minus (pod pretpostavkom da je bila u plusu)... i nisam uspevala da nateram ironiju da izadje iz jazbine i prikaže se kao nerazdvojni deo moje ličnosti...

Sada je bolje... sa tog aspekta... lakše pišem... lakše izražavam misli i ono malo osećanja koja još uvek opstaju u pustari pod kožom... sada je zaista bolje... misli su mi oštrije, preciznije, manje zamagljene priželjkivanjima... mnogo je bolje...jeste...

Nisam onoliko površna, niti me je lako zadovoljiti... kao tada... kada sam bila smešno jednostavna sama sebi... kada sam bila u fazi muškatli, kada sam bila odvratno lepršava i lagana kao kora za Vasinu tortu koju čak i ne volim da jedem... Grozan period za Umne aktivnosti... užasan, podbacujući... krajnje odvratan period neopisive sreće...

Evo me sada, produktivnije od US Steel-a, ogorčenije od Oskara Vajlda, kreativnije od celog nadrealističnog pravca... barem u poredjenju sa predjašnjim stanjem...

Norah Jones mi ispunjava prostor... i tesno je... samo ona i ja i tesno je... svetlucaju mi tonovi kroz prozračnost dnevnu... miruje kafa u šolji od 2 dl... a ja se divim bezobzirno sopstvenom nepostojanju u izvan-realnosti... i mislim kako je samo dobro i produktivno ne biti srećan kao sa...