21.3.2008
Jos nesto o mom tati
|
Ja sam treca cerka u mojoj porodici. Nisu mi se bas obradovali ni mama ni tata. Cak mi je mama pricala da je sve pokusavala ne bi li pobacila,jer je osecala da ce biti trece zensko.Ali oboje su se malo trgli kad sam se rodila jer sam rodjena sa "belegom" na ledjima (srecom nije na vidnom mestu), pa su valjda osecali neku grizu savesti zbog toga. Tata nas je sve tri podjednako voleo ali prema meni je nekako bio boleciv,bas zbog tog "belega" a i od ranog detinjstva nosim naocare (sada sociva).I nemam pojma sta mu je bilo bio je ubedjen da se ja nikada necu udati i da mene niko nece hteti zbog tih mojih mana. Da je poziveo malo duze bio bi suocen sa "pravom navalom" prosaca.Ali da se vratim ja na pricu. U prethodnom postu pisala sam o mom tati koji je bio zidar,vrhunski majstor svog zanata. Bila sam mala,zeljna svega.Zivelo se u siromastvu i nemastini.Ali u pravom smislu reci,hleba,masti i secera. Jednog dana tata mi kaze da ga sacekam sutra na autobuskoj stanici jer ce dobiti platu pa ce da mi kupi nesto. Normalno tu noc se nije ni spavalo kako treba,jer sutra je "veliki dan".Nisam mogla iscekati vreme kad je trebalo krenuti na stanicu. Stizem tamo malo pre vremena i vidim grupu ljudi koji uzbudjeno o necemu pricaju,pridjem malo blize i cujem; "pun autobus radnika se sudario,ima povredjenih,i poginulih........" Nije mi dugo trebalo da pocnem plakati,nisam sacekala da cujem i drugi deo price,pojurila sam kuci koliko me noge nose. Od suza nista nisam videla,neke zene su me usput pitale sta mi se desilo. Usput sam se okretala i videla neke siluete kroz suzama zamucene oci. Jedva sam stigla kuci.Mama i sestre u soku kad su me videle,nista im nije jasno,kroz jecanje i ridanje uspela sam da im kazem da je tata poginuo. A ONDA,toliko mio ( i dan danas ga ponekad cujem) zvuk,otvaranja kapije i obavezno otvaranje poklopca postanskog sanduceta......Tata je stigao. Mislim da nisam sposobna da opisem te emocije,kad sam shvatila da je on ZIV. Srecna,posramljena,zbunjena,....uletela sam u spavacu sobu mojih roditelja i podvukla se pod bracne krevete( oni starinski pa visoki da sam komotno usla pod njih). Smejem se a i dalje placem,pa kad se to sve izmesalo ne znam ni na sta je licilo. Jedva su me izvukli ispod kreveta,bilo me je sramota od tate,sto sam pomislila da je poginuo. To je prvi put u mom zivotu da sam plakala od srece. |
Komentari
21.3.2008 - 21:32
|
|
|
|
|
Poslao 21.3.2008 - 22:28
|
|
|
|
|
Poslao