Predivan dan .

Celo moje Drustvo, i ja naravno sa njima uputili smo se danas na izlet, druzenje sa prijateljima iz susednog mesta. Ambijent vise nego lep, lovacki dom, visoko drvece da nam pravi hladovinu, drvene klupe i stolovi....mmmmmi na kraju lovacki paprikas. Bilo nas je stotinak. Nismo mi bili jedini gosti. Iz jos tri Opstine Drustva su dosla na "sportsko nadmetanje" i druzenje.

A sta da kazem o osecaju, kad si okruzen prijateljima , poznatim licima a u svemu tome "sva moja deca" srecna i zadovoljna. Ma jednom recju prava uzivancija. A onda stize SMS. "Dolazim , imam krem pantalone, majicu boja cokolade".

Uvek sam verovala da andjeli silaze sa neba , al ovaj moj andjeo dode pravo iz kola. Prilazi mi, odmah smo se prepoznale, iskren osmeh, poljubac, pa zatim razgovor... A oci, pa ne mogu ni da opisem Valjda je dovoljno reci "Oci andjela" .Ma priznajem, dotakle smo se i blogera, a sta da radimo kad smo obe blogerke.

Mnogo je dobro, kad znas "s kim imas posla".

Al vreme je brzo proslo i po mog andjela opet dodjose kola, neznam kako ona al ja sam bogatija za jedno novo prijateljstvo.

I kad dodje vreme "sportskog nadmetanja", pade kocka na mene da u ime ekipe osvetlam obraz. Ja , koja ima fobiju od lopte i svake vrste sporta, morala sam da se takmicim . (Decu smo postedeli zbog vrucine, a i naruckali su se paprikasa pa su bili pospani). Moj civilni vojnik i ja. Ostale cetiri ekipe su imeale isto po dva takmicara. Ljudi moji, ni ja nisam verovala, ali bila sam najbolja, i moja ekipa osvoji prvo mesto. Normalno imala sam podrsku iz "publike".

Da je vise ovakvih dana, gde bi mi bio kraj....

Pre dva dana moja ljubav ( a ko bi bio nego moj Miskic) i ja smo isli u N.Sad na neki kontrolni pregled. I posto imamo rodjake , ostali smo preko vikenda kod njih. Bilo nam je prelepo. Baka je htela da ugodi po svaku cenu i Misku i meni. I u svem tom ugadjanju, moj sin je prvi put pio kafu. I to neskafu. Kad ga je baka pitala jel hoce, prvo je pogledao u mene, podigao obrve, ocekujuci moje odobrenje. "Ma hajde moze, to nije ona gorka kafa...." rekoh mu ja. A on me pita : "Laki, od ove kafe nece porasti repic Misku?" 
"Nece duso, tu mozes slobodno da pijes". Eto sad vise nikad necu morati sama da pijem kafu, imam drustvo...i to kakvo drustvo.  Koliko srece, toliko i neke skrivene tuge u meni.....

HRISTOS VOSKRESE, srecanUskrs svim pravoslavnim blogerima. Nesto me tera da napisem ovaj post, mozda i ne bi trebalo ali zelim da imam negde zabelezeno do kad nam je u goste dolazio zeka.... Jucesnji dan kao i svaki pretpraznicni, uzurban, pripreme kolaca, spremanje kuce, i svih onih sitnica koje sam mogla uraditi juce da bih danas uzivala u Vaskrsu sa svojom porodicom. I u toj zurbi, jer mora se misliti na stotinu stvari ( kako napraviti sto jeftiniji kolac, i kako izbeci suvisne troskove i uklopiti se u oskudni budzet ) , zaboravim da imam u kuci bebu od 19 godina, koji je svih ovih godina brao travu za zeku i ostavljao mu sarena jaja pored svog kreveta. Sinoc pre spavanja, ulazim u sobu kod mog sina i vidim da je uredno nabrao travu i stavio nekoliko jaja. I? Sta da mu kazem. "Znas sine u stvari taj zeko ne postoji, i vise nece kod tebe dolaziti" Ili: " Nisi bio dobar, pa ti zeko nece doneti nista" A bio je dobar i uvek je dobar. Racunam, ujutru cu poraniti pre njega pa cu skoknuti do prodavnice i kupiti mu par sitnica kojima ce se obradovati. Ali uzbudjenje je bilo preveliko, jer moj sin se probudio oko 6 sati i zalosno konstatovao da mu zeko nista nije doneo. Ipak sam ja isla da "proverim" da slucajno nije bila kapija zakljucana, ili "da nije zeko mozda greskom ostavio poklone negde drugo". I dok sam ja krisom unosila "zekine" poklone u korpu sa travom i jajima, tata ga je u drugoj sobi zagovarao. Kako smo svi bili "Iznenadjeni" kad smo videli da je zeka ipak usao kroz prozor i ostavio poklone za Miska . Naravno da je dobio polone od zeke kad je dobar decko. NAJBOLJI NA SVETU

Bogatstvo je sirok pojam.....

Davno je davno bilo to, kad sam bila mala i slusala mog oca koji je nama trima govorio kako je on najbogatiji covek na svetu jer ima tri cerke. I jos je govorio : "Deca su najvece bogatstvo". Onda mi to uopste nije bilo jasno gledajuci nas kako smo siromasno ziveli.. Nas tri , jedna drugoj do uva, pa dok do mene (najmladje ) dodje haljinica ili pantalonice to vise ni na sta ne lici. A gde je sve ostalo sto prati jedno bogato detinjstvo......U to vreme u skolama se vodilo racuna o najsiromasnijima, i mada to uvek izazove setu kod mene kada razmisljam o tom periodu, beskrano sam zahvalna mojoj uciteljici koja je za mene uvek nalazila "polovne" cipelice, skolsku torbu,uniformu (tada se nosila), i obavezno besplatnu uzinu. Cisto da se ne razlikujem od ostale dece.

Danas kad sam majka, roditelj, shvatam sta je moj otac govorio.

Postoji jos jedna vrsta bogatstva koju sam ja stekla kroz zivot. I to je zaista NEPROCENJIVO  bogatstvo. Da li je neko rekao ili ne,  neznam .Mozda i jeste. Da je covek bogat onoliko koliko ima prijatelja. Mislim da je to istina. Ne da mislim nego znam.

Covek je drustveno bice i normalno je da ima poznanike, drugare, kolege, komsije..... i prijatelje.

Poslednjih dvadesetak godina kao nikad su mi bili potrebni prijatelji. I imala sam ih.  Nekoliko.

Ne pijemo svaki dan kafu, ne cujemo se ponekad mesecima, ne vidimo se, a prodje i godina-dve, ali moji prijatelji su tu onog momenta kad mi zatrebaju. Da me saslusaju, shvate, daju podrsku, pomognu ako mogu.

Prijatelj je neko kome  ne zelim sve ni da kazem sta me boli i koliko mi je tesko, jer znam da cu i njemu  naneti bol i patnju.

Prijatelj je neko ko se nudi, ko te prosto tera da ti pomogne. Ko razmislja za tebe, i o tebi.

Prijatelj je neko ko ce tvoju tajnu odneti u grob.

Ja sam BOGATA zena, a ne plasim se pljacke jer moje bogatstvo nije u zlatu,dijamantima,parama - moje bogatstvo je u srcu i u mojoj dusi.                                                         

                                                                                                                                                 U mojim PRIJATELJIMA

                                                                                                                       

Hocu li ja ovo umeti da ispricam na dobar nacin neznam ali pokusacu. Sve u svemu istinit je dogadjaj, od juce iz mog bliskog okruzenja iliti komsiluka.Samo se nadam da medju komsijama nema blogera da mi nebi udarali repliku.
Glavni junak ove price je komsija M* deda od 70-ak godina. Tesko bi ga bilo definisati. Svajcarski penzioner, kaze sam da je pemziju dobio na ludilo, a jos su mu usput pale "balete" pune secera na glavu. Nesecam se tacno koliko "baleta" ali cini mi se nesto jako puno. I odavno on ovde "uziva" svoje penzionerske dane. Okruzio se sa malim  milionom pernatih ljubimaca, od morki,plovki,curki, pa preko patki,guski,kokosaka i valjda ima jos nesto u tom bogatom asortimanu.  U svemu tome jedno 10-12 koza sa sve momkom medju njima ( da se ne placa kad zatreba da jarac skoci) Neznam koliko vam je poznato ali nema goreg smrada od uspaljenog jarca. To nije sve, u kuci otprilike 10-ak macaka, svih uzrasta i boja, jos poneka oda oko kuce i po dvoristu, a o dzukcima ne bih ni da pricam, njih ima sigurno 7-8 komada.  Da se nadje, zlu ne trebalo. Kroz dvoriste se ne moze proci od smeca, djubra, raznoraznih rezervnih delova.......
Sve se jako brizljivo cuva za crne dane. A pemzija se rasporedjuje na dvoje "decice " (koji pritom ne pricaju jer se nekome od njih ucinilo da je onaj drugi dobio vise od taje ).

Elem, pored komsije M* zivi tik uz njegovu kucu komsija N* (a pritom je moj brat od rodjenog ujke). N* kuca je jednom recju savrsenstvo, dvoriste je kao park, od tuja, jela, breza, ruza, i engleske trave ne znate gde pre pogledati. Raj na zemlji. Iznad kuce ogroman vocnjak kajsija , uredjen savrseno. Ma takav je i komsija N* (ne zato smo mi je brat) nego je covek sav od akcije, jednostavno nema praznog hoda, mozak radi 300% na sat. Ima dva divna sina, vaspitana, obrazovana, i vrlo pristojna.

Ovo je bio "kratak" opis glavnih junaka ove price.

Juce popodne dok sam ja "kulirala" uz moju popodnevnu kaficu u dnevno sobi, cujem da dopiru neki glasovi iz pravca decije sobe. I malo mi nije jasno zasto je moj sin na TV pustio domacu seriju, i to jos tako neku kriminalisticku. Cujem kako neko vice " izadji kukavice, dodji ako smijes, ja sam lud 99% i kad te ubijem necu odgovatari za tebe" Jeb*** ti majku koja te oprasila, je* ti  svoju sestru, ti ces moju medju dirati e evo ti medja na, na, .." i cujem neke tupe udarce.
U tom momentu me zove sin da vidim sta se desava
Komsija M* opremljen sa asovom, kosom, udara po temelju N* kuce pa malo promasuje temelj i kopa po N* "engleskoj travi. Cela ulica jeci od njegove dreke, komsiluk izviruje kroz prozore, niko ne sme da mu pridje. Lepo rece covek da je lud 99%.
Posto je to odmah preko puta moje kuce, pogledam i vidim da N* uopste nije tu, kola mu nisu u garazi. A M* se uporno obraca nekom imaginarnom iza kuce.
Kad, odjednom s leve strane cujemo poznati zvuk N* kola. Stize N* na svoj prelaz , dovezao je komsinicu sa terapije, i ona polako izlazi iz kola a komsija M* kosu na rame , asov pod ruku , okrete se i krenu prema svojoj kuci. A N*, kao sto rekoh mozak mu radi 300% na sat, nema pauze nastavi dalje nekim svojim poslom i nema pojma da mu se M* samo minut ranije naj*    majke, i da ga je vec pod crnu zemlju stavio.
U medjuvremenu kod mene dolazi moja prijateljica na kafu, i dok sam ja prala soljice i dzezvu, cujem "umilni" glas mog komsije M* na vratima. Trazi mog muza. Ja mu iz kuhinje  kazem da nije tu, da je otisao negde. Medjutim on ulazi i pocinje pricu " A onaj tvoj N*********** " pa mu glas zadrhtao, al ja nisam dozvolila da nastavi.
Rekla sam mu "Komsija mene te price ne interesuju, i necu u mojoj kuci da se o tome prica" .

A ljudi moji kad on osu  paljbu " Da ti je* majku, ti ces meni da zabranis da pricam pa ja sam lud 90%  (gde se izgubi onih 9% sa ulice neznam, valjda ih istreso kod N*)  Jeb* ti pas majku, djubre jedno, ti ces meni zabraniti......" I ode.
Opet navali na onaj jadni temelj i na englesku travu, ni krive ni duzne.

Ali  N* ne bi bio N* da nije hiperaktivan, za pet minuta opet se stvorio ispred svoje kuce. I prilazi mu komsija M* staje pored vrata kola i kaze :
M* - "Jebo ga ti, izadji, ne boj se, pa necu ti ja nista"
N* - "Pa sta je bilo dobri moj komsija, kakvi su to problemi?"
M* - "Ma ja sam N* lud 99%, ja sam bolestan covek a niko neceeeeee daaaaa miiiii pomogneeeee"
i rasplaka se M*, pade N* na grudi, ovaj ga zagrli poce da ga tesi : "Nemoj plakati komsija , pa ti i ja cemo sedeti ovde kod mene na terasi i piti rakiju od kaisije, pa nije dotle doslo da se ja i ti svadjamo....."
Sto ga N* vise tesi, to M* vise place.
Razidjose se posle nekih pola sata, a ja povredjena sto mi psova majku i kazem onako besna mom sinu :
 "Kad je lud 99% trebao bi da ide u ludnicu a ne da seta po ulici"
A na to ce moj sin "Mama , on izgleda seta sa onih 1%"

To nije prvi put da M* pravi takve scene u komsiluku i svi se nesto sklanjaju od njega, zaobilaze ga u sirokom luku, ali mi nije jasno dokle ce tako "ludovati". Dal treba necija glava da bude "pokosena" pa da se onda nesto preduzme.
Jedino opravdanje njegovog sina na sve ovo od juce je " Nemojte zameriti, malo je popio"
A sta bi bilo da je malo vise popio?

Velika dilema.
Ziveti sa nekim vise od dve decenije, i iz dana u dan sistematski i kontinuirano psihicki maltretirati tog nekog za koga tvrdis da ga volis, da ti je stalo do njega, delis postelju sa njim, strahove, povremene trenutke srece, intimu, a onda ga sutra opet ponizavas, omalovazavas, vredjas, i ubijas mu svako dostojanstvo i volju za zivot.
Ko je kriv? Onaj ko maltretira tako dugo ili onaj ko je maltretiran tako dugo"
Zaista velika dilema!

Vec se sva treem od ljutine i nervoze, ne mogu ovo mojo bandoglavo magare skinuti sa kompa , a imam zelju svima da objavim da su pozitivne vibracije bile uspesne. Zato ljudi ako vam je nesto hitno i bitno samo javite da se POZITIVNO VIBRIRA i uspeh je zagarantovan.
Odbor za socijalnu strategiju JEDNOGLASNO doneo odluku da poveri poslove Dnevnog boravka Drustvu za pomoc mentalno nedovoljno razvijenim osobama, a ja  posle 3,5 godine volontiranja dobijam posao i PLATU. Jako sam srecna.
HVALA VAM PRIJATELJI na vibracijama.

Kad bi sad neki doktor izmerio moj puls, pa pritisak, pa op[te psihofizicko stanje, mislio bi da sam na samrti. Ljudi ja svaki cas cekam vest, ovog momenta zaseda komisija-odbor da donesu odluku o mom stalnom zaposlenju. Nesmem ni da se nadam da cu nakon 3,5 godina mozda opet dobiti posao. Ako ima pravde i Boga  koji je video da ja od sveg srca volontiram vec 3,5 godine  i to sa puno volje i ljubavi. I sto je najvaznije sa puno rezultata.  

Pa red je valjda i pred Bogom i zakonom da dobijem i neku crkavicu za moj trud i rad.

 

Jos mi srce ludacki udara,cekam, a ne smen da skoknem po sampanjac da ne baksuziram.

 

Ajde molim vas ako neko sad cita saljite mi pozitivne vibracije...................................

 

 

2002. u ferbruaru umrla mi je majka. Ocevu smrt sam jako tesko podnela, ali bila sam mlada ,zivot me jednostavno terao da guram napred. Dobila sam posao u tatinoj firmi,pa upoznala momka,zaljubila se ,udala,rodila decu i nekako nisam imala vremena da se predajem tom bolu. A bio je veliki roditelj,pisala sam o njemu,i dan danas ga nisam sasvim prebolela. Najverovatnije nikada i necu.

Ali mama kad je otisla,kao da mi je neko ukrao.Budila sam se sa njom u smislima,zivela, i tonula u san sa njom u mislima. Prvi put sam osetila da dusa moze da boli. I zaista me je bolela.Ona mi je bila sve.Podrska,pomoc,oslonac,a najvaznije od scega bila je majka.

Mislila sam da ce Misko babinu smrt doziveti teze,ali uspela sam u svom bolu da mu objasnim koliko je on to mogao da shvati i prihvati da je tako moralo biti.A mi smo morali da nastavimo da zivimo bez nje. Mama je umrla u februaru, a u septembru iste godine ( to je onaj septembar kad Misku nisu dozvolili da nastavi skolovanje) suocavam se sa najstrasnijim iskustvom u mom zivotu.

19.09.2002. jedan sasvim obican dan,reklo bi se cak i lep.Stanje redovno, posao,kuca, deca, obaveze, i predvece uobicajena setnja do tetke.Miskic je posle "Principovca" uvek imao dobar apetit,pa i dan danas. To vece kod tetke, najeo se kao prasence grozdja. Prosto mu tetka nije mogla nadavati koliko je on mogao pojesti. Niko nije ni naslutio da nesto moze da se desi ili ne daj Boze da naskodi. Dolazak kuci,kupanje,i sa bratom u sobu na spavanje. Za mene najlepsi deo dana,kada uz TV bez pitanja,potpitanja,prigovora,odgovora mogu da se prepustim svojim mislima i sama sebi. U kuci sva vrata otvorena. Tata cvrsto spava mir i tisina u kuci,samo se tiho cuje TV. I onda......uspaniceni glas mog starijeg sina "mama,mama,dodji brzo,pali svetlo.....skacem iz fotelje, palim svetlo i skamenjena stojim. Vidim moje dete izobliceno u grcu. Oci prevrnute,jezik prevrnut,celo telo se trese,strasno krkljanje....dozivam ga, vristim,placem,tata se budi kaze "nije mu nista,nije mu nista",.....kako mu nije nista pa on umire.....brat mu daje vestacko disanje,masira srce, spustamo ga na pod....Prestaje srce da radi,disanje je stalo ,moj Misko dobija neku modru boju. Da li je sam bog usao u ruke moje sestre koja ga je podigla u sedeci polozaj, neznam,ali tada je iz Miska krenula lavina grozdja....sve je ispovracao i opet se onesvestio. Stigla je i hitna pomoc,komsije su zvale jer su culi moje zapomaganje. Ukljucena sirena,prva bolnica je na 20 km od nas. Jos jedan napad straha u kolima mi se ucinilo da ne dise,opet je doktor intervenisao, i na samom ulasku u bolnicu,otvara oci i kaze mi "Laki daj mi vode".  U bolnici,ukazana pomoc,data inekcija i uput za neurologa-specijalistu za epilepsiju.

Taj dan moj se Misko ponovo rodio. I neznam kome sam sve zahvalna sto ponovo zivi. I Bogu, i mojoj sestri i sudbini..... Posle dve i po godine, ima je jos jedan napad, koji nije bio ni blizu onom prvom. Nije mi bilo svejedno,ali sam bila spremna,bila uz njega, nakon pola minute bio je svestan, pricao sa mnom i trazio vode.Vec skoro sest godina je pod terapijom,pratimo svaki njegov sumnjivi pokret,ponasanje,cuvamo ga a iznad svega VOLIMO GA.

Danas sam bila na nekom predavanju u Novom Sadu,i nesto sto sam cula podsetilo me je na jedan od najbolnijih trenutaka u mom zivotu. Bivsa ministarka za socijalnu politiku je u svom izlaganju naglasila da sva deca sa posebnim potrebama imaju pravo na skolovanje i to im niko ne sme osporiti. Spomenut je autizam,i umerena mentalna retardacija ,koji ne bi trebali biti obuhvaceni socijalnom zastitom (zbrinjavanjem ) vec specijalnim  obrazovanjem.

U firmi u kojoj sam radila petnaest godina bilo je nas cetvoro koji smo imali decu istog godista. Moj direktor, dve koleginice i ja. 1. septembar 1997.godine. Troje dece polazi u prvi razred,juce su svi bili na rasporedu da se vidi kod koje uciteljice ce deca ici,kupile se skolske torbe,sveske,olovke,bojice.....i sve se to prepricava, i ne moze se radost sakriti i sve to uz prvu jutarnju kafu. A u meni bura od tuge.Rekla sam jednom da je nedostatak tastature sto ne ostavlja trag suza,jer ja i sad placem kad se setim "prvih septembara". Ostavila sam kafu,nisam zelela da kvarim njihovu srecu, nisu oni krivi, u stvari niko nije kriv sto moj Milos ne moze da krene u prvi razred. Pobegla sam u moju kancelariju i tako gorko,gorko plakala. Jedno po jedno dolazili su kod mene i prosto mi se izvinjavali zbog price koju su vodili. Bilo mi je jako neprijatno jer kazem, nisam zelela da kvarim niciju srecu niti da je icim pomutim. Bilo je to tako nekoliko "septembara".
Nakon nekoliko neuspelih kategorizacija  na kojima komisija nije nasla za shodno da pruzi sansu detetu da pokusa da se skoluje Te 2001. godine u komisiji je bila doktorica,specijalista-neuropsihijatar. Kad smo usli na komisiju malo sam se nelagodno osecala,pod prodornim pogledom doktorice. Moj Miskic kao telence samo u mene gleda,ja u njega nadajuci se nekom cudu da ce bilo sta uciniti ili reci sto bi odobrovoljilo komisiju da daju saglasnost za upis u specijalnu skolu. Ostali clanovi komisije ozbiljni,strogi, a ona doktorica nas i dalje samo posmatra. Na kraju kad su svi dali svoj strucni sud, javila se i ona, i obratila se ostalima. "Ja u svojoj praksi nisam dozivela da vidim toliku ljubav koja se oseti u vazduhu izmedju majke i deteta, ja cu potpisati da je dete spremno za skolu pa makar samu sebe pobijala za nekoliko meseci. Treba mu dati sansu,".
 
I ja mog Milosa upisem u prvi razred kad je napunio 12 godina. Ranac,bukvar,sveske,olovke,bojice, gumica,.....i sve sto treba djaku prvaku.Prva tri meseca svaki dan do skole pratila ga je moja majka, i sacekivala ga na kraju casova.Pa onda korak po korak,pratila ga iz daljine,moje dete naucilo da prelazi  preko semafora (doduse imamo samo jedan u nasem malom gradu). Razred od cetiri djaka, uciteljica fina ali nije defektolog, tako da je moj Miskic provodio vise vremena u skolskom dvoristu nego u ucionici. Na njega bi se mogla primeniti ona pesmica " Nista vise ne nauci pacurlija ta, nego sto je i pre znala ga,ga,ga,ga,ga ", Tako i moja ljubav od silne skole jedino je naucio slovo A.  Ali mu se svidjalo da ide u skolu. Dosao je raspust,svi se raduju,jedino on tuguje. Pita svaki dan kad ce kraj raspusta. I to jedva docekasmo,odemo u knjizaru, kupimo novi bukvar jer nam se stari pohabao, nove sveske,pribor, patike,majice...Ma opremim djaka,sve po protokolu. Uzmem slobodan dan na poslu,jer treba ici po raspored. Kad me je uciteljica videla,primetim da krije pogled od mene. Nista mi nije jasno,a ona mi kaze da ostanem na kraju kad svi odu. Nisam mogla da verujem,kao da mi se ceo svet srusio,mislim na njega sto ceka kao ozebo sunca da krene u skolu, aman ljudi vec spakovao BUKVAR i sveske u ranac a ONA MI KAZE "Zao mi je ali pedagogica i psiholog su doneli odluku da on vise ne moze da dolazi u skolu,zato sto je prerastao,pa deca ga se plase kad ga vide koliki je , i znate primecen je kako se samozadovoljava u wc-u"  Ma moze meni da kaze ko hoce da sam ja hrabra majka,ali nisam ja sam samo plakala ,molila,odjurila kod pedagogice, i dalje plakala,preklinjala da mu to ne rade. Pa on se tako raduje skoli, i ne mogu da verujem da je ta zena koja je majka ostala neumoljiva na moj bol i patnju, na moje molitve. Bila je NEUMOLJIVA.
Danima nisam mogla doci sebi od tuge,opet svi idu u skolu samo moj Misko ne moze. Kako njemu to objasniti. Rekla sam mu da je uciteljica bolesna. I bila je tako" bolesna " dugo,dugo... da se on na kraju jako brinuo da ce mozda i umreti. Jednom prilikom sreli smo je u samoposluzi, i on se ponadao kad je video da ce sad krenuti u skolu.
 Jako je tesko naci prave reci za mnoga pitanja koja muce moje dete. Ne mogu mu reci istinu, nisam sigurna da bi i shvatio. I onda nadjem najbezbolniji nacin pa sa sitnim lazima ublazim istinu koju on prihvati kao takvu, jer to mu je rekla njegova mama koja ga voli najvise na svetu.

Ne mogu danas nista da pisem. Samo zelim d kazem da bi svet bio mnogo,mnogo lepsi i sretniji da se ponovo uvede PROHIBICIJA. Pa i ja u tom svetu...........:(((((((((((((((((

Cela ta prica o "Principovcu" imala je za cilj, da se Milos upise u dnevni boravak u Novom Sadu. Moja dusebrizna tetka (pokoj joj dusi) je htela da ga uzme kod sebe i da ga svaki dan vodi u boravak. Mi zivimo u malom mestu i tada nismo imali ama bas nikakav oblik takvog tipa. Al da ne duzim. Mojoj tetki je u medjuvremenu iskrsla "sjajna prilika" da cuva i dodvori jednu babu od 80 godina koja nije imala nikoga, osim stana od 47m2. I normalno a sta bi drugo izabrala je babu. Tudjina sa kojim nije zivot prozivela,a u tom zivotu sve tragedije koje su je snasle ( a bilo ih je na zalost mnogo).A ja jesam zajedno sa njom propatila sve nedace koje su je snasle.
Ali, zivot ide dalje i sa tetkom i bez nje. Posle kise uvek dodje sunce, pa i meni . Cula sam od nekoga za profesora Bojanina na institutu za mentalno zdravlje i nekako dosla do njega. Na njegov predlog ( a imali smo kod koga ) stanovali smo u Beogradu po mesec dana godisnje, i tamo sam Milosa svaki dan odvodila u dnevni boravak. Napredak je jako sporo isao. Sve te tri godine koje smo dolazili nije znao da izgovori ni jednu jedinu rec. I uvek prisutna agresija,hiperaktivnost. Imao je fazu kad je namerno trcao pred automobile. Valjda mu je bilo interesantno da me gleda kako trcim za njim. A u Beogradu trebalo je imati cetvoro oci otvorene (doduse i imala sam kontaktna sociva)  Cvrst stisak rukice, ili kad se umori (iako je tada vec bio veliki) nogice opkoracim oko kuka, cvrsto ga privijem oko ledja i guze i idemo. Jedino sto je licilo na neki govor u tom periodu je bilo"konjo". Bio je odusevljen sa Konjem na terazijama (valjda je tamo ako me secanje sluzi)

Stanovali smo kod mog strica i strine na Medakovicu. On mali,nigde mira nema navikao na prostranstvo naseg dvorista, a u stanu skuceno. Posle rucka izvodila sam ga u setnju da rasteretim striku i strinu.A odmah iza zgrade centralno groblje. Milina bozija ,nema saobracaja nema sanse da mi se otrgne iz ruke i podleti pod auto.Jedina zanimacija nam je bila bacanje kestenja niz brdo (uvek smo dolazili u jesen). Malo je morbidno setati po groblju, ali tamo sam jedino nalazila mir. Milos i dan danas voli samnom da seta po groblju. Mozda ga to asocira na one nase setnje. Jedino mu je zao sto se ne seca spomenika Tome Zdravkovica,jer sam mu pricala da smo ja i on bili na grobu kod Tome. A jako voli da slusa njegovu muziku. Prvi put kad odemo u Beograd odvescu ga ponovo u setnju, i na Tomin grob. Prava mi je curkica, kad mu pricam o nekim stvarima koje smo radili zajedno dok je bio mali samo se smeska al mu valjda nije jasno gde je on bio u toj prici.

Sta god dans da ga pritam: "jesi ti mamina ljubav" on kaze "aha"
"jesi ti moja sreca"
"aha"
"jesi ti mamina curkica"
"aha"
Valjda mu je bitno samo da je mamina, pa nije vazno sta.

E pa ja sad odoh vec u danasnje doba, mogla bih da se vratim ,na Beograd.
Nije bas sve bilo sjajno u tom periodu, Milos je slabo napredovao,ja bila odvojena od porodice, od drugog deteta kome sam isto bila jako potrebna, a naisao period krize u zemlji,tako da smo prestali da dolazimo na duzi period. Samo na kontrole.
Profesor Bojanin mi je rekao "majko, zivce u dzep, i samo puno ljubavi i strpljenja. Nije vazno hoce li znati da cita i pise,vazno je da se socijalizuje, a to cete postici sa puno ljubavi u porodici" I bi tako.
Kad je napunio sedam godina, moj dete (nicim izazvano) kad smo mu za rucak dali parce pite odjednom rece "NECU PITE". To je bio sok.Moja mama,ja,muz,drugi sin, nismo verovali svojim usima. Sto puta smo ga taj dan ponudili sa pitom a on svaki put opet kaze "Necu pite". I od onda rec po rec,pa recenice, pa danas citava prica. I dan danas tesko prica,rodovi,padezi,prilozi,predlozi....sve je s"
brda s"dola ali to je najlepsa prica koju sam ja ikada cula u zivotu.

U mom lutanju da nadjem spas za moje deta nailazila sam na razne ljude,savete,preporuke Jedna od savetodavaca bila je i moja tetka,koja nije bila zadovoljna sa onim sto sam ucinila za svoje dete.Na njeno insistiranje dosla sam sa Miskom u Novi Sad,bila kod nje mesec dana i odvodila Miska svaki dan u dnevnu bolnicu,gde se sa njim radilo nekad 5 nekad 10 minuta. Realno nije ni moglo vise. Misko je u tom periodu bio strasno nerazumno,hiperaktivno dete. Imala sam utisak da svu tu nemoc govora izrazava kroz agresiju,vrisku,cupanje,....Ma bilo je haoticno ponasanje. Kad je tetki fitilj dogoreo do kraja,jer joj je bilo dosta i mene i mog deteta, u dogovoru sa doktoricom predlozeno mi je da odvedem Milosa u Principovac ali bez mene. Hteli su da ustanove moze li Milos da se socijalizuje i funkcionise u grupi.Na sve moje molbe i suze,doktorica je bila kategoricna , i zahtevaka da mora sam da ide na  dva meseca. Taj dan se ne moze zaboraviti. Imao je nepune cetiri godine. Nije znao da trazi nosu,nije znao sam da jede,nije znao ni jednu jedinu rec da izgovori. Moja kuma nas je odvezla u "Principovac".Samo su mi ga oteli iz ruke i odveli. I sad posle toliko godina mi odzvanja u glavi njegov plac.Nisu nam dozvoljavali da dodjemo dve nedelje, da ga ne bismo uznemiravali. Prvi put kad smo dosli ,zatekli smo ga sklupcanog u kreveticu, sa sklopljenim rukicama izmedju kolena. Nisam ja nikakav pisac,jer ja to ne mogu opisati,njegovu srecu kad me je video,taj grceviti zagrljaj.Ne moze se opisati njegova sreca.Rukice ne vadi iz torbe,samo vadi hranu i trpa u usta.A kad je doslo vreme da krenemo,opet isti scenario.Kad smo stigli kuci,zvala sam telefonom da pitam jel se smirio, a sestra mi kaze "Zaspao je ali se pre toga jako ispovracao. Zasto ga vi mama niste naucili da koristi kasiku". On je tamo gladovao. Sestre "nisu imale vremena" da ga hrane. Kasnije sam cula da su ga i vezali za krevetic.Nako n mesec dana otisli smo u posetu. Bila je nedelja. Sve isto, sreca,zagraljaj,nekontrolisano trpanje hrane...i onda se pojavi dezurni lekar koja ga je i primila u bolnicu. Kaze mi da je ona donela neko misljenje,i da Milos moze da se uklopi u grupu,pa da mi dodjemo sledece nedelje po njega. Ja je pitam da li bismo mi njega mogli povesti odmah, a ako treba po otpusnu listu cemo doci sledece nedelje. Doktorica se slozila.Ej covece, kad su oni doneli njegov sorcic, i njegovu majicu ( bela pa sa ziraficama i slonicima) kad je on to prepoznao, i ne moze niko da me ubedi da nije shvatio da on ide kuci,pa ne znam ni dan danas ko je od nas dvoje bio srecniji. Mesecima posle toga nije hteo ni na ulicu da izadje, iz straha da ga opet ne ostavim. Svesna sam da sam to uradila iz najbolje namere,da bih njemu pomogla, ali nikada sebi necu oprpstiti sto sam ga ostavila. Jedina mi je uteha sto je bio mali i nije zapamtio. Pokusavam ponekad da izvucem to iz njegovog secanja, ali izgleda da je zauvek izbledelo. Kod mene nije.

Ova prica pocinje pre 17 godina. Tada je moj Misko ima dve godine. Nije lako ni vratiti se toliko vremena unazad.,i prezivljavati ponovo sve ispocetka. Kad se misko rodio,vec sam imala jednog sina.Prelepo dete,napredno,veselo,pa nije bilo razloga nikakvoj sumnji da i Miskic nece biti takav. Kao dva andjela.Misko je napredovao ,poceo na vreme da hoda,da prica,prosto plenio svojom lepotom.Nikakvih znakova ometenosti. Kad je prestao da prica i onih desetak reci koje je kao beba znao nisam obracala paznju.Mislila sam malo je lenj,jer dobro znam da je govorio"mama,tata,baba,deda,keka,koka..." I onda zbog jedne prehlade odemo kod doktora, i njemu se ucini sumnjivo Miskovo ponasanje. Dao mi je uput da odvedem dete kod psihologa. Bila sam u soku.Nisam htela da verujem,ali sam ipak otisla,samo da dokazem doktooru da nije u pravu. Cak i kad mi je psiholog rekao da sa detetom nije nesto u redu, i dalje nisam verovala. I onda krece moja agonija.Pocinje ludilo,lutanje,hvatanje za slamku. Gde god sam cula nesto jurila sam .Vracare,bioenergeticari,manastiri,cudotvorni izvori vode....Cekala sam da se desi cudo. A lepo mi je u manastiru "Prohor Pcinjski" iguman rekao "Majko, cuda ne postoje.
Kad vratim film unazad srecna sam samo sto nisam podlegla pod uticaj raznih vracara koje su me ubedjivale da je na njega bacena crna magija. Grozim se od same pomisli na Crnu magiju, i ne zelim i necu to da prihvatim. Niti sam zelela da ja nekome uzvracam nekakvim magijama. I onda nakon dve godine lutanja, put me je naveo na Institut za mentalno zdravlje u Palmoticevoj ulici i na divnog coveka profesora Bojanina. Nije tu bilo velikih reci,neke mudrosti, ali je covek znao da me nauci kako da prihvatim istinu. A kad sam prihvatila istinu mnogo nam je lakse bilo i meni i Misku. Nije bilo vise onog nerealnog ocekivanja, nerealnih zahteva, uzaludnog nadanja. Od onda zivimo u harmoniji, ja svesna njegovih dostignuca, a on srecan pored mene. Nema tenzije,samo jako jako puno ljubavi. I verujte mi da sam mnogo puta cula od ljudi koji su upoznali Miska da se na njemu vidi da je voljeno dete.

Moj Miskic jako voli da se upoznaje sa ljudima.Bilo ko da poprica samnom,bio to slucajni prolaznik on hoce da se upozna,pa da i on neto kaze. Poznaje sve moje skolske drugove,drugove iz detinjstva,komsiluka, a u tim drugovima iz detinjstva i komsiluka postoji jedan covek i zove se Drago. Sa Dragom sam odrasla,stanovao je u susednom kvartu,i nismo se bas nesto dobro slagalai kao mali. Postojali su onda neki nasi deciji "klanovi",i bilo je tu nekada davno i teskih reci,i poneka tuca izmedju nas. Medjutim kad odrastes sve se to brise. Drago je krenuo nekim svojim pute,ozenio se ima dvoje dece i posle raspada firme,kao glava porodice,resio da se bavi privatnim biznisom. Razmislio sta je najunosnije,cega nema u nasem malom mestu a bez cega se ne moze i resi da otvori pogrebnu radnju,sve sa kompletnom uslugom. Mnogi su ga osudjivali,pricali kako je to proklet dinar, a ipak kad se nekom u porodici desi smrtni slucaj, zovu Dragu.
Moj Misko ga je upoznao pre sest godina,nazalost kad je moja majka umrla. I od tada Miskic je van sebe od srece kad vidi Dragu.Ovaj opet dobrog srca pa otkud god ide sa onim svojim zlokobnim kolima na kojima pise "Andjeo" mase mom Miskicu,a Miskic trci u kucu sav srecan da mi javi kako mu je Drago mahao.Misko zna sta to znaci kad neko umre i da se Drago pobrine oko sahrane.Jednom prilikom moje dete i ja smo gledali film sa Stivenom Segalom.I za divno cudo negde na pocetku filma Segal pada iz aviona i pogine. Misko se toliko uziveo u tu scenu i onda kao da ce da pomogne u tom teskom momentu kaze meni : "Laki , docice Drago po Stivena Segala".

Ja sam treca cerka u mojoj porodici. Nisu mi se bas obradovali ni mama ni tata. Cak mi je mama pricala da je sve pokusavala ne bi li pobacila,jer je osecala da ce biti trece zensko.Ali oboje su se malo trgli kad sam se rodila jer sam rodjena sa "belegom" na ledjima (srecom nije na vidnom mestu), pa su valjda osecali neku grizu savesti zbog toga. Tata nas je sve tri podjednako voleo ali prema meni je nekako bio boleciv,bas zbog tog "belega" a i od ranog detinjstva nosim naocare (sada sociva).I nemam pojma sta mu je bilo bio je ubedjen da se ja nikada necu udati i da mene niko nece hteti zbog tih mojih mana. Da je poziveo malo duze bio bi suocen sa "pravom navalom" prosaca.Ali da se vratim ja na pricu. U prethodnom postu pisala sam o mom tati koji je bio zidar,vrhunski majstor svog zanata. Bila sam mala,zeljna svega.Zivelo se u siromastvu i nemastini.Ali u pravom smislu reci,hleba,masti i secera. Jednog dana tata mi kaze da ga sacekam sutra na autobuskoj stanici jer ce dobiti platu pa ce da mi kupi nesto. Normalno tu noc se nije ni spavalo kako treba,jer sutra je "veliki dan".Nisam mogla iscekati vreme kad je trebalo krenuti na stanicu. Stizem tamo malo pre vremena i vidim grupu ljudi koji uzbudjeno o necemu pricaju,pridjem malo blize i cujem; "pun autobus radnika se sudario,ima povredjenih,i poginulih........" Nije mi dugo trebalo da pocnem plakati,nisam sacekala da cujem i drugi deo price,pojurila sam kuci koliko me noge nose. Od suza nista nisam videla,neke zene su me usput pitale sta mi se desilo. Usput sam se okretala i videla neke siluete  kroz suzama zamucene oci. Jedva sam stigla kuci.Mama i sestre u soku kad su me videle,nista im nije jasno,kroz jecanje i ridanje uspela sam da im kazem da je tata poginuo. A ONDA,toliko mio ( i dan danas ga ponekad cujem) zvuk,otvaranja kapije i obavezno otvaranje poklopca postanskog sanduceta......Tata je stigao. Mislim da nisam sposobna da opisem te emocije,kad sam shvatila da je on ZIV. Srecna,posramljena,zbunjena,....uletela sam u spavacu sobu mojih roditelja i podvukla se pod bracne krevete( oni starinski pa visoki da sam komotno usla pod njih). Smejem se a i dalje placem,pa kad se to sve izmesalo ne znam ni na sta je licilo. Jedva su me izvukli ispod kreveta,bilo me je sramota od tate,sto sam pomislila da je poginuo. To je prvi put u mom zivotu da sam plakala od srece.

Јуче је био рођендан мом тати. Нажалост пуне 24 године није међу живима. Сад већ не могу да се закунем да не прође ни један дан да га се не сетим увек по нечем лепом, али врло често ми је у мислима,и јако радо га се сећам и причам о њему.Кад год на неком дружењу се спомене тема детињства, или кад причам мојој деци о детињству,морам да кажем да сам имала предивно ,срећно ,пуно љубави детињство а опет са друге стране јако смо сиромашно живели и та немаштина увек превуче сенку преко све оне топлине коју смо ја и моје сстре добијале од наших родитења. Ово је једна кратка прича из мог детињства која у мени увек изазове помешане емоције.

Мој отац је био велики мајстор-зидар. Радио је у једној малој грађевинској фирми у нашем месту. Плате јадне бедне а посао тежак.Свако јутро одлазио је на посао бициклом,а мама му је спремала доручак и стављала у његову торбицу,све заједно са алатоом,чекић,мистрија,фангла....Торбица,стара,похабана,као оне некада што су се носиле у школу,са металном копчом. Тата је инсистирао да мама свако јутро скува два јаја.Проведе на послу осам сати,по свакаквом времену и киши и сунцу на прљавој грађевини.У пола три кад стиже кући на свом бициклу,све са торбицом на пак трегеру, ја и моја старија сестра се поломимо која ће пре доћи до торбице да видимо шта нам је тата донео. А знале смо да ту увек има једно кувано јаје за нас. И дан данас осећам укус куваног јаја из татине торбице. Никада, ништа слађе нисам појела и никада се ничему више нисам радовала него том куваном јајету.

Био је велики човек,велики родитењ, један од милион. Ни сва блага овог света не би ми могла надокнадити његову љубав.

Кад бисте само знали каква ме паника јуче ухватила, јер нисам успела да се улогујем. И даље незнам шта је било,дали је технике природе или ми се једноставно није дало, али нема везе, ево ме опет овде где ми јако прија. А имала сам баш потребу да пишем. И сад ћу написати једну причу која је пре пар година изашла у нашим локалним новинама, а ја сам као и увек била инспирисана да је напишем након неких немилих догађаја. Прича је истинита и зове се  ТРИ ПРИЈАТЕЉА

"НЕ ЗНАМ ЗАШТО АЛИ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ ЧЕСТО ИМАМ ПОТРЕБУ ДА СВОЈЕ МИСЛИ,ОСЕЋАЊА,ЗАПАЖАЊА СТАВИМ НА ПАПИР. КАО ДА ЋЕ МИ БИТИ ЛАКШЕ ДА ТО ПОДЕЛИМ СА ЈОШ НЕКИ,, БИЛО РАДОСТ,ТУГУ ИЛИ РАЗОЧАРЕЊЕ.УОВОЈ ПРИЧИ ИМА СВЕГА ПО МАЛО. ОВО ЈЕ ПРИЧА О ВЕЛИКОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ ТРИ МОМКА, МИЛАНА И ДВА МИЛОША.ТОСУ МОМЦИ ЧИЈА ЈЕ ДИЈАГНОЗА-УМЕРЕНА МЕНТАЛНА РЕТАРДАЦИЈА.јЕДАН ОД ЊИХ ЈЕ ИШАО У ШКОЛУ А ДВОЈИЦА НИСУ НИКАДА. НЕМАЈУ ШКОЛСКИХ ДРУГОВА, ГОДИШЊИЦА МАТУРЕ, ПРЕПУШТЕНИ СУ ПОРОДИЦИ И САМИ СЕБИ.И  ОНДА САСВИМ СЛУЧАЈНО, ПРВИ ПУТ ДОЛАЗЕ БОЈАЖЉИВО У ПРОСТОРИЈЕ ДРУШТВА ЗА ПОМОЋ МЕНТАЛНО НЕДОВОЉНО РАЗИЈЕНИМ ОСОБАМА ГДЕ СУ ИХ САЧЕКАЛИ ЉУДИ СА СРЦЕМ ВЕЋИМ НЕГО ПЛАНИНА И ПОСЛЕ ТОГА ЗА ЊИХ ЈЕ ВИКЕНД КАЗНА ЈЕР НЕМАЈУ ГДЕ ДА ОДУ. БРОЈЕ СЕ ДАНИ ОД ПЕТКА ДО ПОНЕДЕЉКА. ЗАМИСЛИТЕ СРЕЋУ И ПОНОС РОДИТЕЉА КАДА ОВИ МОМЦИ СЕДНУ У АУТОБУС САМИ И ХРАБРО СЕ УПУТЕ У СВОЈУ "ШКОЛУ" ДРУЖЕ СЕ СА СВОЈИМ ВРШЉАЦИМА,СТВАРАЈУ,ИГРАЈУ,РАДУЈУ СЕ ВОЛЕ СЕ ДЕЛЕ СА ДРУГАРИМА УЖИНУ.

ЦЕЛО ПОПОДНЕ ЈЕ АКЦИЈА И ВРЕМЕ ИМ СТРАШНО БРЗО ПРОЛАЗИ, И ТАДА НАЈОДГОВОРНИЈИ МИЛАН ПРЕУЗИМА НА СЕБЕ БРИГУ О ДВА МИЛОША. УЗИМА ИХ ОБОЈИЦУ ЗА РУКЕ И ВОДИ НА АУТОБУСКУ СТАНИЦУ.. ИАКО СУ ОБА МИЛОША КРУПНИЈИ И ЈАЧИ ОД ЊЕГА, И ПОНЕКАД ПОКУШАЈУ ДА МУ СЕ ИСТРГНУ ИЗ РУКЕ , ОН НЕ ПОПУШТА ЈЕР БОЖЕ МОЈ ТО СУ ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ И ОН СЕ ПЛАШИ ДА ИМ СЕ НЕШТО НЕ ДЕСИ АКО ИХ ИСПУСТИ ИЗ РУКЕ..  У ПУНОМ АУТОБУСУ ЂАКА-СРЕДЊОШКОЛАЦА МИЛАН И ДАЉЕ БРИЖНО ПРАТИ ГДЕ СУ МУ ДРУГАРИ, И ДА ЛИ ЋЕ ИЗАЋИ НА СВОЈО СТАНИЦИ, И ЧЕКА ЛИ ИХ НЕКО.

А САД ДОЛАЗИ НА РЕД ДРУГИ ДЕО ПРИЧЕ,ОНАЈ РУЖНИЈИ. ВРЛО ЧЕСТО НА АУТОБУСКОЈ СТАНИЦИ И У АУТОБУСУ,ТРИ ПРИЈАТЕЉА НАИЛАЗЕ НА ПОДСМЕХ И РУГАЊЕ ОД СРЕДЊОШКОЛАЦА, МАТУРАНАТА, БУДУЋИХ АКАДЕМСКИХ ГРАЂАНА. ПИТАМ СЕ ОТКУДА ПОТРЕБА ДА НА ТАКО НИЗАК ,НЕЗРЕО И СРАМАН НАЧИН НЕКИ "МАНГУПИ" ЖЕЛЕ ДА БУДУ ЈОШ ВЕЋИ "МАНГУПИ" И ОТКУД ИДЕЈА ТО СХВАТИТИ КАО ДОБАР ФАЗОН И ПРИКЉУЧИТИ СЕ СРАМНОМ КИКОТАЊУ. ТИ ВЕЛИКИ "МАНГУПИ" И ЊИХОВИ СЛЕДБЕНИЦИ НИКАДА НЕЋЕ ИМАТИ ПРИЈАТЕЉА КАО ШТО ЈЕ МИЛАН, ЈЕР МИЛАН И ЊЕГОВИ ДРУГАРИ ИМАЈУ ТОЛИКО ЧИСТУ ДУШУ ДА ЈЕ НИШТА НА СВЕТУ НЕ МОЖЕ ПОМУТИТИ.

СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН, И ТРИПРИЈАТЕЉА ЋЕ И ДАЉЕ ХРАБРО ПУТОВАТИ ДО СВОЈЕ ШКОЛЕ У СВОЈУ СИГУРНУ КУЋУ, ЈЕР ТАМО ИХ ЧЕКАЈУ ДРУГАРИ И ЉУДИ КОЈИ ИХ ВОЛЕ И РАЗУМЕЈУ, А ПОЈАВИЋЕ СЕ ВАЉДА И НЕКИ НОВИ КЛИНЦИ,КОЈИ ЋЕ ЗНАТИ ДА ЦЕНЕ ТАКВО ПРИЈАТЕЉСТВО. КО ЗНА МОЖДА СЕ НЕКО И УГЛЕДА НА ЊИХ.

НЕЋЕ ПОГРЕШИТИ!!!!!!

 

Нажалост овакве ствари се дешавају и данас, једино ми остаје велика дилема, да ли је добро и да ли је то мени утеха кад моје дете није свесно да се њему неко руга, он то не схвата,јер не увиђа разлику између њих и себе.Једина утеха ми је што он не пати због тога а ја ћу се већ некако снаћи,па сву моју тугу и патњу оставити овде на блогу и верујте ми биће ми много лакше.

Citam moj post od juce, pa bih nesto da dopunim. Samo me nemir i tuga,inspirisu da nesto napisem,ali nisam racunala na to kad su jako veliki nemiri kad pomislis da ti je svejedno hoces li se ujutru probuditi ili ne onda nestaje i inspiraija za sve. Odoh ja da spavam, pa mozda se i probudim ujutru. Mozda mi san donese resenje. Uvek sam bila kukavica.A odavno sam trebala doneti odluku. Ali plasim se. Moj Miskic je kao i obicno pred mene i pitam ga "Misko jesi zaspao" A on kaze "Aha". E pa ova kukavica zivi za njega i budi se zbog njega