Lajanje na zvezde

Misliš da sam drčna.
Misliš da na sve imam odgovor, onaj pravi. A ja baš mislim da pravi odgovor uvek dođe kasno. Kasno mi dođe od dupeta do glave prava reč. Upali se lampica, a u ušima mi zazuji, od besa: što ne rekoh to i to, tako i tako???
I znaš šta: uvek je to što kasno dođe daleko drčnije od onoga što je rečeno! Pa ti vidi sam ko je ovde lud, a ko zbunjen.

O da, umem da pričam o glupostima, a da prećutim bitne stvari. Umem i da slažem- onda kad sam primorana, saterana u ćošak, al' vala i iz ćejfa, tek onako. Nije li to ljudski? Naravno da jeste. Samo što ne ide uz šablon o ljudskosti da se tako nešto prizna.
Ma da si jedan, da se ne upitam ni sekund šta mi to fali. Nego me muči što gde god da se okrenem, vidim tvoje duplikate. Sve neke iskrene duše, svi se nešto beče na mene, zgražavaju, šatro ne razumeju. Jes' vala- šio mi ga Đuro.

Umem ja i da volim. Stvarno umem. Al' se nešto ni tu ne razumemo baš najbolje. Drugačije nam liste prioriteta. Drugačije shvatamo glagol voleti. Ja kad volem volem i nemam nameru da to sebi na čelu napišem. Nemam nameru da o tome razglabam. To je samo jedna činjenica na koju ne bih ništa da dodajem. To je činjenica koja me neće navesti na to da izgubim glavu ili da dobijem krila, ne daj Bože. Šanse nema da poletim. Pad bi mogao biti poguban. Zato nekad bez pravog razloga ujedam. Ujedam kad osetim strah, kad mi se učini da gubim tlo pod nogama i da počinjem da letim. Ujedam samo da bih se što pre osvestila, ne da bih tebe povredila.

Eto. I šta sad? Jesam li nadžak? Može biti. Ali veruj mi, ako sam nadžak, više sam na svoju štetu nego na tvoju ili bilo čiju. Svi misle da nadžak može sve da istrpi, pa gađaju iz svih raspoloživih oružja. Niko ne vidi šta se krije ispod kože. E pa ne dam da se vidi. Ponekad mi zafali jedno rame, neki nežni prsti, neka topla reč, ali se ne dam. Previše puta se desilo da rame počne da žulja, da prsti postanu grubi i da reči promene agregatno stanje. Ovo malo živaca i života što mi je ostalo neću da menjam za par trenutaka opsene.