Poklonu se u zube ne gleda, ali...
Mama (čitaj: maratonac), sa dušom u nosu, stiže na vreme na roditeljski sastanak.
Prvi prizor: susret sa učiteljicom starijeg sina. Mladi gospodin je super u obrazovnom delu, ali u vaspitnom..hm..učiteljica ne zna šta da radi s’njim! Jbg, predlažem da mu na polugodištu da smanjenu ocenu iz vladanja. Mada mislim da malo preteruju ovi naši prosvetari – za svaku glupost šalju decu kod pedagoga. Bože, kad se samo setim šta smo sve mi radili dok smo bili u osnovnoj školi, koliko je tu svađa bilo, pa tuča, pa poneka psovka. Ali učitelji su kulirali, nije bilo pedagoga, psihologa i njima sličnih. I eto mi smo odrasli. Nad nama nisu stražarili za vreme svakog odmora, nije bilo nikakvih satelita koju su sve čuli i sve videli, radili smo šta smo hteli/smeli/znali. A ovoj našoj deci non-stop neko diše za vratom. Umesto da ih puste da poooolaaakooo odrastaju, uz sve one nestašluke primerene njihovom uzrastu.
Drugi prizor: susret sa vaspitno-problematičnim sinom. Dete nosi u rukama neku kutiju, spolja oblepljenu ukrasnim papirom. Dobili su paketiće. „O, vidi, vidi, prosvetari se setili pa od lokalnih bizmismena pokupili priloge i daju klincima paketiće“, bila je prva misao koja mi se javila. Dete kaže: „Ne, mama, to je poklon iz Engleske! I znaš, imaju unutra neke bombone koje ja neću jesti jer su se možda pokvarile dok su stigle čak odande!“
Treći prizor: ulazim na roditeljski sastanak kod učiteljice mlađeg mi sina, zbog kog sam mrtva gladna/smrznuta/umorna i došla u školu. Bla, bla, truć, truć, ništa posebno, ali svi su jako sretni što su dobili paketiće od humanitarne organizacije iz Engleske.
Četvrti prizor: stižem kući, otvaramo paketiće (ustanovila sam da su u pitanju kutije od obuće), i ja počinjem da besnim! Unutra je po par igračkica, sveščica, flomasteri i drvene bojice, peškirići, kapa, šal i rukavice, sapun, pasta i četkica za zube i pakovanje papirnih maramica! I to „paloma“! Pi**a im mat**ina ostrvska, oni će mojoj deci da šalju palomine maramice?! I sapun?! I četkicu za zube?! I sve to u kutiji od obuće!
Peti prizor: deca spavaju, ja pijem kafu i gledam u pakovanje maramica..i mrzim ceo svet..i mirim se sa činjenicom da tamo neko Srbiju vidi kao siromašnu, prljavu, jadnu i bednu..i mirim se sa činjenicom da su verovatno u pravu jer ko zna koliko majki se obradovalo što će uštedeti koji dinar ne kupujući nov sapun, pastu, četkicu, flomastere...i uzimam palominu maramicu da obrišem nos...
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 10 ) | Pošalji komentar
Takvi smo...
negde na pocetku prosvetarske karijere, sa decom smo skupljali i pravili paketice za nerazvijeni i siromasni svet...
ne mnogo kasnije, paketici (u istim takvim kutijama, sa oznakama po polu i godistu), zakucali su na vrata moje skole...
i ono sto me je pogodilo...
deca su se obradovala...jako
dugo sam razmisljala o njima.
zasto?
iz njih je virio neki bajkoviti svet...
poneka slika, adresa izmedju cetkica za zube i igrackice je obecavala sjaj...
da li?
Ja sam besnela što su ih dobili u školi, a kako je tek ona bila besna - ne mogu ni da zamislim!
@anonimna - i ovde su se deca radovala. A ja se rastužila (kad me prošao bes).
Naše živote uvijamo u šareni papir, a kada ga skinemo u ejdnom trenutku opstane upravo to, kutija od cipela :(
Zbilja bravo!!
Ovo finale je stvarno ekstra.
Sushtina..
Mnogo dobro si vodila prichu, na tako mek i techan chitljiv nachin, da mi se stvarno dopala i zato i ostajem pretezno na tome - na stilu koji bash volim.
Taj epilog je tako efektan i ambijentalno i psiholoshki pa i etichki u svakom sluchaju...
Aj' sad, da ne bude nisam zainteresovan za te paketice i sve to..
Pricha o tome je stara poprilichno i ovo shto si ti izvrsno sagledala je samo jedna mala epizoda, svih gluposti koje nam se na taj nachin dogadjaju kao i nashoj deci naravno..
Shta li stranci misle o nama? - pa ono shto im neki njihovi "slobodni i nezavisni" mediji serviraju, kao i nama nashi o njima...
Teshko da neki pojedinac bez takve logistike, moze bitno da promeni mishljenje jedne nacije o drugoj zar ne?
A to da je chinjenica, da mnooooogo majki i ocheva sada nemaju ni za takav poklonchic, ma i u kutiji od cipela - na zalost je gorka i velika istina, koju svako od nas (chak i bez naochara.) moze da vidi u sopstevnom komshiluku ma gde da zivi, svejedno je..
Divno i svaka chast..:)
Ali ova me tvoja prica dotakla, bas, pa moram da joj se vratim.
Sad po pitanju nacina organizovanja obrazovno=vaspitnog procesa. Namerno nappisah znak jednakosti, jer smo u teznji da sto vise naucimo decu svemu i svacemu, ispustili ovaj vaspitni deo. Ispustili u skoli, ispustili kod kuce. Deca u cekanju nasih odgovora, sama tragaju. Po pravilu u onome sto se ne sme...A dalje ih trpamo PEPSI sluzbama (ped.psiholosk.) koje su Bogom dani da rese sve postojece probleme?!
Kad i oni zataje, pred gomilom posla, snimamo ih kamerama, kao videcemo sve kad se vratimo !!! Odakle?
Znate li kako se ponasaju zveri u kavezima kad ih posmatraju?
Dalje cu cutati...
Ne radim vise u skoli.
I zao mi je i nije.
I dallje cu zaista cutati.
Пакетић, ако је од срца,
није важно у каквој је амбалажи.
И, не заборавите: Све је стало, само деца расту.
Деца расту, јако ретко, тек ту и тамо по неко дете.
Моја генерација је била најбројнија у прошлом веку
а дочекала је највећи демографски пад и могуће нестајање у овом.
Волите се људи, пара и деце, никад доста!
Vidim da je svako od vas pronašao neku crticu u priči koja tera na razmišljanje. A ja još uvek gledam u palomine maramice i pitam se- kako smo to došli dovde?