Sećanja na Božić
Stiže nam još jedan Božić. U ovo doba godine obavezno osetim prazninu. U sećanjima iz detinjstva nešto mnogo fali.
Bili smo Titovi pioniri. Zimski raspust je počinjao tek posle svih mogućih praznika – posle Božića i Srpske Nove. Nismo znali za Božić Batu. Nismo znali za korindžanje. Nije bilo Božića.
Crtica prva : Svake godine, 7.januara po novom kalendaru, pre škole kod mene dolazi brat od tetke. Prepešači dete s kraja na kraj sela, na hladnoj košavi, uđe na 5 minuta i zajedno odemo u školu. Uvek sam pitala, a niko mi nije odgovarao - zašto ga muče da dođe tako rano?! O.k., davali su mu neku kintu, ali zar baš mora u 7 h ujutru?!
Crtica druga : Sestra i ja stavimo kape, umotamo se u šalove tako da nam se samo oči vide, pa po istoj toj januarskoj košavi pravo kod babe i dede. Išle smo krišom od drugog dede, znale smo samo da moramo da ćutimo – drugi deda nije smeo da sazna za našu tajnu. A tajnu nismo ni same razumele. Otišle bismo tamo, deda bi nešto pričao, palio nekakve grančice u starom „smederevcu“, iskrice su letele na sve strane, a nas dve bismo stajale pored njega i ćutale. Kući smo odlazile sa kesama punim oraha, jabuka i bombona. Sutradan se odlazilo javno kod tog istog dede – pečeno prase nas je uvek čekalo na stolu.
Eto takva su mi sećanja na Badnji dan i Božić (sada znam da su to bila ta dva dana, tada su to bili dani bez posebnog imena!). Sve je bilo obavijeno velom tajne, ništa tada nisam razumela, niko mi ništa nije objasnio.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 2 ) | Pošalji komentar