Lajanje na zvezde

Gajim i vaspitavam dvoje muške dece u zemlji Srbiji. U provinciji. Odrasla i ja u toj istoj provinciji. Elem, više ništa nije isto – ranije su deca i u provinciji imala izbor : kojim sportom da se bave, na koje vannastavne aktivnosti žele da idu, svega je bilo. A danas – mrtvilo.

Mlađi sin ima talenta za sport. Na žalost, izbora nema: fudbal ili ništa. Volim ja fudbal, ali pizdim. Naime, vidim da sve funkcioniše „i po babu i po stričevima“. A otac mog deteta nije ex fudbaler, niti član uprave i tome slično. U redu. Neka moje dete odraste u kvalitetnog čoveka, neka nauči da poštuje autoritete, neka nauči da bude odgovoran i vredan – sve to može kroz treniranje fudbala. Nije nego – onda vidim kako nečije dete, očigledno bez nekog posebnog dara, uporno igra u prvoj postavi. Da me neko ne shvati pogrešno – o.k. je da svako dete trenira, da se svakom detetu da prilika da zaigra na svakoj utakmici – sve su to deca i sve je to igra i odrastanje. Ono što me nervira su očevi, bivši fudbaleri, koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da njihovi sinovi više liče na majke i da su u svađi sa loptom. Pa takvi očevi vrše pritisak na trenere, bla, bla..i čemu ja onda učim svoje dete?!?! Hoće li moje dete imati ikakve koristi u životu od onoga čemu ga ja učim?  

Moj stariji sin nema ama baš nikakvog talenta za sport i meni nije problem da to kažem. On loptom barata kao da ima dve leve noge i dve leve ruke. Sport ga i ne zanima. Njega zanima gluma. E, to je tek ogroman problem! U moje vreme postojala je dramska, lutkarska, recitatorska sekcija u okviru osnovne škole. Nastavnici bili entuzijasti, voleli da rade sa nama, voleli svoj posao! Današnjim nastavnicima mrsko sve, pa onda ja radim i svoj i njihov posao – glumatam sa detetom po kući, vežbamo dikciju, učimo pesme. Ma nije meni stalo do toga da mi dete postane glumac. Stalo je detetu. I ja moram da ga podržim. Pa ako se nekada i predomisli, nema veze. Ali onda se opet upitam, hoće li ikada imati koristi od svog obrazovanja, od svoje pismenosti, ili će imati nad glavom šefa tipa „tri mladeža, dva padeža“?

Čemu da učim svoju decu, koje vrednosti da budu na prvom mestu? Pitam se i nadam se da će sve doći na svoje mesto i da se oni, kada budu bili roditelji, neće pitati isto što i ja.