Sabrala sam svu svoju snagu i odlucno zakoracila ka njemu. Stajao je sam, potpuno sam na pesackom prelazu i nekud zamisljeno gledao. Bio je tako zgodan, visok, crne kose, prosto me je pozivao da mu pridjem i uspostavim kontakt. Nekoliko zadnjih metara koji su me delili od njega, izgledali su kao nekoliko kilometara. Noge su mi bile kao od snega, a jacina sunca koju je on isijavao cinilo je se vec odavno otopim.... Stala sam ispred njega i on me je pogledao svojim magicno plavim ocima.......

Eh dragi prijatelji, vidite ja sam se tada PROBUDILA. I naravno da sam bila besna, sto tada nisam shvatala, ali osecala sam se kao da sam upravo nesto izgubila, izgubila nesto divno... Alarm mobilnog telefona, ,,krivac" za prekid sna, pistao je nekim uzasnim i prodornim zvukom. Doslo mi je da ga bacim bilo gde, ali sam se sabrala. Ja ne gubim kontrolu zbog nekog tamo sna, i nasilnog budjenja. Ustala sam iz toplog kreveta i obavila sve jutarnje poslice, pre odlaska u skolu. Izlazak napolje mi je bio kao ulazak u frizider, i celo jutro je nekako naopako pocelo. Skola me je docekala, postojana kao i uvek, usput negde sretoh Saru, i zaputismo se na prvi cas matematike. Kasnile smo, i nije nam se nimalo dopalo da zamislimo nasu profesorku kako nam upisuje neopravdane izostanke, kao sto uvek radi kada neko zakasni. Upale smo u ucionicu, i tada sam bukvalno osetila kako mi srce preskace otkucaje. To nije bilo zbog zurbe, vec zbog osobe koja je sedela za katedrom. Crna kosa. Plave oci. Visok. Zgodan.

Tamo je sedeo upravo mladic iz mog sna, ili neko neverovatno nalik njemu. Promrmljala sam neko izvinjenje zbrda-zdola i pozurila ka svojoj klupi. Nisam verovala svojim ocima, kao ni Sara, kada sam joj kasnije, sapatom, prepricala san. Glupost, ja ne verujem u snove, ali ovo je nesto najcudnije sto mi se ikada u zivotu desilo! Profesor je ustao, predstavio se i objasnio da je tu jer mora neko da zamenjuje nasu profanku koja je otisla na duze bolovanje. Onda nas je prozivao po dnevniku, da se bolje upozna sa nama. E, tada sam se uspanicila.

    ,,Saro, kakva mi je kosa, kakva mi je kosa, jel je cupava?! Ma znam da jeste, jesi li ponela cesalj? A gde ti je onaj divan sjaj za usne sa ukusom lubenice....? Reci mi molim te da si ponela korektor, sa ovim podocnjacima izgledam uzasno!!!!"

Nisam prestajala sve dok nije stigao do mog imena. Kada me je prozvao, ustala sam i osetila da mi se malo vrti u glavi.

    ,,Vi ste Eva?" upitao me je.

    ,,Da, profesore"

    ,,Nemojte to profesore, ipak ja jos nisam zvanicno profesor. Zovite me, vi i ceo razred, Dejan."

    ,,Ok."

Osecala sam se kao da glumim u nekom filmu. Na sekund je moja masta cak ocekivala da neko uzvikne ,,Rez, ne valja! Evo, smesta kod stiliste, ocekujes li valjda da ostavis neki utisak?!"

,,Profesor" Dejan nije mogao imati vise od 24 godine. Sara bi mu cak dala i manje.

Ustao je i poceo da se setka izmedju redova klupa, usput diktirajuci neke zadatke koje treba da resimo. Ja sam uglavnom dobra u matematici, ali kada je rekao da bas ja resim zadatke na tabli, pocela sam da gresim i da popravljam. Onda mi je on prisao blize i poceo da mi objasnjava stvari koje sam tako naglo zaboravila. Koji blam, da sam makar zablistala u resavanju, mozda..... 

Upravo sam procitala sve sto sam do sada napisala. O cemu li ja to razmisljam? Nesto se cudno desilo sa mnom, ali mi se nekako i svidja. Jedno znam, sada je matematika moj omiljeni predmet.....

Voli vas Eva....