Jedan pogled kroz prozor i postaje mi jasno zašto se ovako osećam. Gusti sumorni oblaci boje nebo u sivo i stvaraju u meni osećaj sete. Kao da me pritiskaju, zatvaraju, ma ubijaju svaku želju u meni. Šta sada, kada nema ni trunke volje u meni, šta raditi.

 U pozadini iz zvučnika teško klize zvuci nekog još sumornijeg Jazz-a, da bi budili još veći osećaj umora u meni, umora od života. Ali ja neću pokleknuti, izboriću se sa ovim danom, na sebi svojstven način. Pisaću o jednom prolećnom danu, o onom prvom nakon teških i tmurnih zimskih dana. Oteraću tugu i setu od mene pišući o toj lepoti života, lepoti zvanoj Proleće.

 Za početak promenimo naslov u neki vedriji, u neki koji će u nama probuditi volju. Ne treba biti nežan poput cveta, jer ovo je moj mali rat protiv tmurnog dana i sete u mom srcu. Neću vas više gnjaviti svojim stanjem, evo došao mi je naslov, možda je malo grublji, ali će biti savršen za moju borbu. Malo je teško u ovom momentu pisati o nečemu totalno suprotnom od osećanja koje me je obuzelo, ja ga moram oterati. Teško je početi, ali šta je tu je.

  Big Bang

Rano sam se probudio. Probudio me je cvrkut Veselih ptica koje su veselo pozdravljale prvi lepi i topli dan. Nisam želeo razmicati zavese da vidim kako taj dan izgleda. Želeo sam da izadjem napolje, želeo sam da to prvo osetim na sebi. Ustao sam iz kreveta, obukao laganu majcu i letnje pantalone, jer ovakav dan ne zaslužuje ništa drugo no pozdrav kako mu dolikuje. Sklopio sam oči, otvorio vrata i zakoračio u dvorište.

 Sunce me zapljusnulo svojom nežnom toplinom, još nisam otvarao oči. Prvo sam pažljivo oslušnuo lepršave zvuke koji su me okruživali. Čuo se let razgaljenih ptica. Čuli su se insekti kako zuje sa jednog na drugi kraj, a tada nam insekti uopšte ne smetaju. Tada se svi zajedno radujemo. Ptice su cvrkutale, i svoju pesmu nesebično poklonile ovom danu.