Necu da se trudim!

Dosta mi je ulaganja u ljude koji to uzimaju zdravo za gotovo!

Isuvise cesto mi se desavalo da pustim nekog blizu, jako blizu, otvorim se u potpunosti, pruzim sve sto imam( i zaista nisam trazila mnogo za uzvrat ), a da taj neko uzme sta mu treba, a ostatak baci! Ma koliko se dobro poznavala, i verovala u sebe i ono sto imam, ne mogu da se ne zamislim nad tim! Vrlo brzo me prodju takve misli, i samoj sebi kazem "dobro, kretenu, da li si ti normalna?!", ali desi mi se da se zamislim da li sam dovoljno dobra, odnosno onoliko dobra koliko se meni cini...Da li je moguce da su ljudi takvi? Da im se da sve na tacni, i da zaista ne moraju da rade gotovo nista osim da primaju to sto im se pruza, i da ni to ne mogu, ili ne zele....

Ne znam....

Razocaram se tako...

Ali nekako se uvek desi da posle takvih razmisljanja dodje moje sunce( mozda zato sto se cesto vidjamo! ), ogreje me kako samo ona ume, i sve mi bude lakse! I ovo nije ulizivanje! Evo dok sad razmisljam o svemu ovome, ona ceka sa druge strane zice da mi se po ko zna koji put iskreno nasmeje, i oporavi me!

Niko drugi, samo ona!

Svetica!