Поменик Светосавља

15:07, 20/1/2008 Kategorija: Istorija 0komentara Link

СВЕТОСАВСКЕ ЛУЧИ ПИСМЕНОСТИ

Светосавски и просветарски дух Србије крајем XIX века, били су добар подстрек у паљењу првих лучи писмености и у нашој Трешњевици. Прве  потешкоће и беда нису обесхрабили Трешњевичане да истрају на трновитим стазама просвете.

Трешњевичани су поред појединачне иницијативе приступили и организованој акцији за отварање прве школе у селу. Ангажовани  су и органи власти села у прослеђењу званичног захтева министру просвете. Административна преписка са министром допринела је брзом отварању прве привремене школе, у року од четрдесетак дана. Потпуна сторија школе обрађена је у хроничкој грађи Горње и Доње Трешњевице.
Овог пута представљамо и друго писмо-захтев Трешњевичана које су послали министру са карактеристичним стилом преписке  крајем XIX века.

                                                                                  Рађено 6.августа 1890.године
У Горњој Трешњевици(*1)

Збор и одбор горњотрешњевичке општине на састанку своје седнице у договору са општинским судом изјависмо: Пошто смо до данас били сагруписани са општином шаторачком наша деца су тамо ишла у школу, па пошто смо се сада од општине шаторачке разгруписали за засебну општину, намерисмо градити школу за нашу општину...Школа Шаторачка и Јарменовачка су одвише далеко преко великих брда и вода. То је све рђаво што деца могу страдати  приликом набујалих потока и река.
Зато смо одабрали три лица из општине: Нестора Дамњановића, Сретена Антонијевића и Аћима Миловановића да оду у Београд господину Министру просвете и црквених послова и да га замоле одобрити нам указаног учитеља који ће нам учити децу у привременој школи коју ће нам прегледати инжињер док не подигнемо нову школу. Дајемо упут шта ова три одабрана лица треба да учинити по овом делу.
Сви пристајемо и подлежемо сваком плаћању... цео збор.

ПИСАР                                              ПРЕСЕДНИК ОПШТИНСКОГ СУДА
Т. Ђорђевиђ                                     Јован Јанковић
                                                             ЧЛАНОВИ:
                                                             Живан Ђорђевић
                                                             Радоје Илић
                                                             ОДБОРНИЦИ:
+Павле Божић, +Петар Илић, +Радоје Јовановић, +Стеван Радосавлевић, +Ранко Крстић, +Марко Јовановић, +Васа Гавриловић, +Радоје Илић, +Радојица Стојић, +Јевђа Ћирић, +Срећко Петровић.(*2)
                                                        
НАПОМЕНЕ:
*1.-Архив Србије (АС) Београд, МПс, Ф-X-р3/ 1896.
Прва, привремена школа, одлуком МПс отворена је 24.09.1890. и ускоро је почела са радом у преуређеној просторији општинске суднице испод које су биле апсане за људе и стоку што је у многим приликама траумирало децу. Први учитељ је био: Стефановић С. Владислав родом од Ужица који се оженнио сељанком, Трешњевичанком, Мулић Луке Драгом, 17.02.1890. године.
*2. - Крстић поред имена значи да је дотични био неписмен, те није умео да се потпише

                                                                               ОБРАДИО
Милан Ч. Даниловић

Поменик Светосавља

15:16, 19/1/2008 Kategorija: Istorija 1komentara Link

СВЕТОСАВСКЕ  ЛУЧE  ПИСМЕНОСТИ

Трешњевичани 30 година раније изградили школу пре цркве. Изградња школе трајала 13 година крајем XIX века. Савез са Вукасовчанима у градњи нове школе узроковао ''затварање'' привремене школе у судници општине...

Сачувана оргинална документација Архива Србије у Београду о градњи прве школе у Трешњевици од 1890. до 1903. године верно сведочи које су муке трешњевички преци преживљавали у паљењу светосавске луче писмености за своју децу. Изводно ћемо представити оргинални садржај два писма тадашњем министру просвете које су упутили појединци и група мештана села. Молимо читаоце за пуно разумевање архаичности које прати садржаје писама:

Господине Министре1*,
Нас подписане одредила је Општина Г. Трешњевице да Вам поднесемо молбу која се састоји у овоме: општина жели да има своју школу...Она је једном добила дозволу да може саградити школу у својој општини. Но, те године град убије општину и она није могла саградити школу у одређеном јој року.
Године 1883. општина је такође молила за школу у својем селу. Доцније, у 1887. општина је поново подносила молбу Министру. На ову молбу није добила никакав одговор.
Општина Г.Трешњевице шиљала је до сада своју децу у Јарменовачку  и Шаторачку школу. До обе ове школе...пут је због брдовитости и због река које је требало прегазити и које нје лако прећи и на којима нема ћуприје, за децу много је опасан, нарочито у зимошње доба... Горњотрешњевичка општина кадра је издржавати све потребне трошкове за постојање школе.О свему овоме, господин Министар, увериће се од надлежних власти. Па, овим молимо господина Министра, да изволи дозволити да се у Општини Г. Трешњевице може отворити школа и да се у ту школу може поставити државни учитељ...даље, да изволи да се привремена школа може ставити у општинску судницу и да господин инжињер меродавно прегледа  док се нова школа не подигне у року који ће јој господин Министар одредити.

10.августа 1890.године                  Покорни     
У Београду                                      Павле Ђурић
                                                        +Радојица Стојић
                                                        +Сретен Антонијевић
                                                         Аћим Миловановић

П С.
Општина Шаторачка и Јарменовачка у које су општине  до сада ишла наша деца у школу, изјавили су обе да од сада не могу више примати нашу децу, из Г.Трешњевице и веле да су тај одказ саопштили г. Министру.

                                                                                ИСТИ

Ово је та Мученица данас, напуштена, запуштена, тужна и очајна (додао: ТЛ)

НАПОМЕНЕ:
1*.-Архив Србије (АС), Бгд. МПс , Ф-X-р3/1896.
2.-Овај  и наредни чланак писани су поводом предстојећег великог српског празника Св. Саве просветитеља. У наредном чланку биће објављено и друго писмо Трешњевичана  господину министру просвете. Оно је означило крунски почетак отварања основне школе у Г.Трешњевици.

                                                       ОБРАДИО
                                                       Милан Ч. Даниловић

Стара и нова Трешњевица

15:52, 8/1/2008 Kategorija: Istorija 1komentara Link

Стара Трешњевица је постојала до 1459 године када су је турци спалили, побили и одселили за турску иако су остале неке фамилије у густој шуми и потоцома они нису више престављали насеље, већ скривене фамилије од окупатора који је имао тада своје посаде на руднику.
     Постоје докази да су предаци Илића фамилије тада направили своје колибе са источне стране илића брда где су преживели исељење зато што су у то време били одвојени од насеља као не хришћани то доказује њихова слава нове године. Та слава нове године и Божића, дан бога сунца славили су срби пре примања хришћанства. Предаци Илића фамилије су морали да се саживе са хришћанима ако нису никада примили хришћанску веру што доказује и прича Драгутина Илића. Да су првих година турске окупације морали да крију и своје  ограђене баште и њива  да њих неби открили турци  и побили, те су све скривене фамилије сматрали хајдучким јатацима. Они су живели са источне стране илића брда а баште и њиве биле су им у блажића потоку код поља. 
  Стара Трешњевица била је везана за Рудник и Јарменовце.
   Ковачевићи у Јарменовцима били су тада најаче предузеће у Деспотској Србији и њихове пећи за ливење гвожђа биле су у Трешњевици они су камен, корушачки и са илића брда прво пекли као креч па после топили и њихов челик био је доста добар. Прича се да је сабља од тога челика из трешњевице са једним замахом одсецала коњску главу. 
 Стара Трешњевица  била је чувена по мајсторима за производњу угља. Они су обаљену букву закопавали у земљу и са једне стране упале и бушили рупе кроз земљу да се ослобађају гасови и када слегне земља тоје био доказ да је се дрво преобразило у угаљ и тако је једна буква сагоревала доста дана а они су угаљ стављали у вреће и на коњима носили до топионица. Товар угља звао се колико може један коњ да понесе. Од Орловца до Клокотича на хиљаде места и данас познаје се где је сагореван угаљ.
У следећем коментару мало више о Новој Трешњевици.
Милосав