Evo prekjuche sam se registrovao ovde, ali sam imao problem. Klasichan problem pochetka. Prvo nisam znao shta bi, a posle bih sve. Onda sam se umorio i spontano odustao. Da kopiram neke bajate (davno pisane) tekstove? Ne ide. Da pishem novi tekst? Naravno! Ali, o chemu?

    Pre vishe od osam godina, jedna prijateljica, inache zigosana brojnim titulama akademske provinijencije, chitajutji moje rukopise doshla je do epohalnog zakljuchka da sam jako losh pisac. Ne bih zalazio u detalje, poshto se bolje snalazim u autokritici, nego u kopiranju tudjih stavova, ali tju navesti kichmu njenog stava. Ona tvrdi da sam jako losh pisac zato shto ne dozvoljavam drugim ljudima da razmisle o mom tekstu, vetj im sve kristalno podrobno pojasnim. Ne dam ljudima da misle!? O, tiranina li mene. Sasvim je mogutje da je to eho nekih trauma iz detinjstva, kada sam ulazio u komplikovane situacije nerazumevanja. I onda sam izvukao pouku... I onda se latio pertza... I postao losh pisac. Vrlo mogutje!

    Nakon par godina, ta prijateljica je pokushala da mi se izvini!? Odnosno, da kaze kako sve to i dalje misli, ali da mi nije trebalo saopshtavati! Delovalo je kao ronjenje na dah u septichkoj jami, da se ne izrazim narodskije. Specifichan dar da suptilno uvredi choveka joj nikada nisam osporavao. Elem, da ne davim... Napisatju ovde par tekstova. Ako to neko i prochita bitje mi drago. Ako neko i prokomentarishe, bitje mi josh draze. Ako niko ne chita, a ni komentara nema konachno tje se potvrditi teza o meni kao loshem. Mislim, piscu.

    Mozda sve ovo i zalichi na dnevnik mog omiljenog pisca Maksa Frisha, a to bi mi bilo prilichno drago. Drago koliko i onaj segmentchitj o povuchenom i tjutljivom samoubici koji se ne ubija, poshto nema shta da napishe u oproshtajnom pismu.