Овим говором (из претходног поста) главни јунак на самом почетку романа потпуно осваја читаоца, јер је у њему исказана сва емпатија јунака, сва доброта и спремност да ствар сагледа са друге стране, а и сам појам да је о оваквој теми разговарао са ’обичним’ собаром, са којим ни један тадашњи (а као да је данас другачије?) г-дин не би разменио ни једне друге сем оне најнужније и заповедничке речи му даје невероватну величину – он је човек који људе не дели ни на какве класе, већ све гледа и према свима се опходи као према равнима себи! А ко је способан да тако гледа на свет? Мало ко.

Иако је био сиромашан није му ни на крај памети пало да се гребе од било кога за новац, а када наслеђује богатство читалац мора да се обрадује управо речима: „Па заслужује ли богатство ико више од овог човека?“.

Још веће изливе позитивне енергије код читалаца Мишкин изазива и својом причом о сиротој Марији коју је познавао док је живео у Швајцарској, за коју је једино он у селу имао разумевања. Деца га обожавају, а деца не могу да воле лоше људе.

У роману на много места Мишкинова доброта и саосећање са другима потпуно долази до изражаја. Сувише пута је добио признања од свих, па и од човека који је хтео да га убије, Рогожина, да има предобро срце.

Ипак, ма колико пута да се читалац одушеви током читања Мишкиновим поступцима било је момената када је његово понашање доводило до потпуне нервозе и разочарења, углавном зато што је имао, да тако кажем блокаде, и што у важним ситуацијама није могао да буде одважан и одсечан. Ипак, управо то га је чинило реалним бићем, несавршеним и човеком за којег стичемо утисак да га већ у току дана можемо срести негде и пружити му руку.

Сада бих се, мада је то можда требало и на почетку да урадим, али свеједно, осврнула на оправданост, да тако кажем, надимка главног јунака – идиот. Да ли је он заиста био идиот? Та дилема се провлачи кроз цео роман и скоро да нема јунака у њему који у једном моменту није констатовао да је Лав Николајевич идиот, а да већ у неком следећем тренутку није сам дошао до закључка да то није тако. Колико је то с једне стране индивидуално питање које се, дакле, односи на главног јунака, толико је неумитно да се читалац запита: да ли је добар човек, човек који према свакоме иде потпуно отворено и који са крајњом искреношћу изговара сваку реч - идиот? Нарочито данашњи читаоци морају то да се запитају, али претпостављам да ситуација није била много другачија ни у пишчево време. Они који верују у добро и који верују да се ’исплати’ бити искрен свакако би стао у одбрану кнеза и тврдње да он није идиот, већ само болестан човек. Они други би тврдили супротно. Признајем да сам ја некако кроз цео роман желела да браним ову прву тезу и мада је у пар наврата својим понашањем Лав Николајевич изазвао гнев остала сам да верујем да је он без обзира на све само болестан човек. Ипак, да не би све остало у домену претпоставки покушаћу да чињеницама одбраним оно у шта желим да верујем.

Пре свега, не могу се оспорити многа рационална размишљања и закључци које је из њих извео, као што је пре свега горе цитирано излагање о погубљењу затворских осуђеника, те многобројне расправе које је водио са различитим јунацима почевши од Лебедева, до Келера, Гање, Аглаје и тд. Само Лизавета Прокофјевна (генералица Јепанчина) је много пута у роману бранила кнеза и говорила да он никако није идиот (мада је и сама, као плаховита особа, то изговарала у неким тренуцима кад би се изнервирала).

Ипак, ка што се у математици неки аксиоми не доказују зашто јесте то што јесте него зашто не би могло да буде другачије, покушаћу да наведем овде евентуалне разлоге због којих би неко тврдио да је кнез Мишкин идиот.

(наставиће се...)

Аутор: FRIDOCHKA