Још једно дело Достојевског које ме је оставило замишљеном.. Нисам још прочитала све књиге Достојвског (што свакако каним да урадим), али већ сад мислим да је Идиот његово капитално дело. Мене је у сваком случају оставило без даха. И ето, под свежим утиском узех перо и папир да пишем (добро, није ни перо, ни папир, али пишем свеједно :)) ).
Премда бих, као и многи, могла да кренем са препричавањем ове књиге не желим то да урадим. Писаћу анализу која ће бити пре свега намењена онима који су књигу прочитали мада овај текст моћи да читају и они који то тек планирају – можда ће им управо ова анализа дати инспирацију да то заиста и ураде.
Признајем да ни једну књигу нисам на овај начин анализирала већ скоро три године (откад сам изашла из гимназијске клупе), али мислим да то неће битно утицати на квалитет исте.
Па да кренем.
Идеја романа
О главној идеји овог романа Достојевски је писао својој синовици Софији Александровној Ивановој, којој је иначе и посветио Идиота у Руском вјеснику где је роман објављиван по поглављима. У једном писму поменутој дами стоји: „Главна мисао романа је приказивати апсолутно дивног човека. Нема ништа теже од овога на свету, а поготово сада. Сви писци, не само наши него чак и сви европски, који се год прихватио да прикаже апсолутну дивоту – сви су до једног затајили. Тај је задатак, наиме неизмерно тежак. Дивота је идеал, а идеал – ни наш, ни идеал цивилизоване Европе није још ни приближно остварен. Само је једно биће на свету апсолутно дивно, а то је Исус, па је појава тога неизмерно, бескрајно дивног бића свакако неизмерно чудо) цело Јеванђеље по Јовану упућује на то: њему је чудо у саму утеловљењу, у самој појави дивоте). Али, куд сам ја забраздио! Рећи ћу само то да је од свих дивних ликова у хришћанској књижевности најзаокруженији don Quijote, али је он диван само зато што је у исти мах и смешан. Dickensov Pickwick (бескрајно слабија замисао од don Quijota, али свеједно снажна) такође је смешан и само тиме осваја читаоца. Буди се саосећање према дивоти што је исмејана и не зна ни сама колико вреди – и према томе, јавља се симпатија код читаоца. У том се буђењу саосећања и крије тајна хумора. Jean Valjean (главни јунак Хугоових јадника, прим.ур.) је такође снажан покушај, али он изазива симпатију због своје ужасне несреће и неправедности друштва према њему. Код мене нема ничега налик на то, ама баш ничега, па се страшно бојим да ћу доживети апсолутни неуспех.“
Ипак, ма колико да се Достојевски на самом почетку писања свог романа плашио неуспеха, није га доживео – напротив! Успео је као нико до тад (а по мишљењим многих критичара ни до данашњих дана) да прикаже савршено доброг човека у једном реалном времену, окруженог реално несавршеним (понекад и злобним) људима. Лав Толстој је за његову књигу говорио: „Мишкин је брилијант који за онога ко воли брилијанте вреди целе хиљаде.“
И сам је говорио да му је идеја романа Идиот омиљена од свих које је имао и које је преточио у романе, мада је на крају признао да је у самом роману хтео рећи још и много више него што је успео. Остаје само питање, да ли би ту брилијантну генијалност обични људи успели да схвате да ја успео у својој намери и рекао све што је желео рећи?! Питање је наравно реторичко, а свако ће на њега одговорити према сопственом убеђењу.
Ипак, да би се најбоље схватила идеја самог романа, неопходна је претходна темељна анализа јунака овог романа, а најпре, наравно, главног јунака кнеза Лава Николајевича Мишкина.
(наставиће се)
Аутор: FRIDOCHKA