Кад је довољно сазрео као стваралац онда је једном приликом онако лаконски исказао свoју мисао о матерњем језику чувеним афоризмом:

"Језик је - народ".

Па ипак он никада није спадао у оне који би затворили границе своје земље од других народа.

Европа је, несумњиво, била један од најснажнијих утисака његове душе, тако богате снажним осећањима. Од његових младалачких одушевљења за Шекспира и Шилера, Балзака и Игоа до његовог касног интересовања за Флобера и Емила Золу (кога је истовремено и одбацивао и примао) - Достојевски је одлично познавао све корифеје европске књижевности. У музејима Запада њега су задивили мајстори италијанске ренесансе, а Ханс Холбајн-млађи и Клод Лорен су га нанадахнули за велике странице посвећене уметности у Идиоту и Младићу. У Милану, Келну и Паризу задивили су га обрасци готског градитељства. Усхићењем га је испунио Бетовен. Тако је целог живота на Достојевског деловао свет уметности, тако га је одушевљавала та "земља светих чуда", којој он у свом последњем роману речима Ивана Карамазова, изриче тако ватрену похвалу.

Уживао је у оваплоћеној лепоти запада као и у својој земљи и неком прилком је чак рекао и да:

"..сама наука ни тренутка не може трајати без лепоте!"

Лепота је за њега значила изузетно и неописиво много и сав је на неки начин био посвећен њој.

Ипак у једном тренутку се можда и неочекивано приближио и револуцији (1849 године).

Раније се иначе плашио борбе и избегавао је.

Касније се одрекао „теорије утопије“сасвим.

Но, наравно да се Достојевски није могао одрећи хуманизма никада и ни по коју цену.

Све његове памфлете против нихилизма засењује мудро и осетљиво срце великог уметника. Њему је жао тих храбрих младића и девојака, који сами себе осуђују на смрт. Као што смо видели, у "Злим дусима", он том несебичном покољењу говори о свом дубоком саосећању: "Ја свечано објављујем да дух живота зрачи као и пре и да жива снага није усахла у младом покољењу. Десило се само једно: премештени су циљеви, једна лепота замењена другом". Тако Достојевски неочекивано проглашава револуцију новом лепотом за руску омладину.. О тим аргонаутима слободе дивно говори његов најдражи јунак - кнез Мишкин. Он их назива "жудним и узбуђеним Колумбовим сапутницима", надахнутим и храбрим откривачима новог света.

И у неком закључку би могли рећи и то да:

Животни па и стваралачки пут Достојевског је био вееома сложен и често противречан.

Отуд се у његовим делима понекад налазе сликовити изрази реакционарног става, али њих обично побеђује генијални потез уметникове кичице и његово дубоко саучешће у људској патњи. Изузетан дар помогао му је да савлада многе спорне токове филозофске и политичке мисли. Својом изванредном уметношћу Достојевски је знао да створи бесмртне типове, међу којима истакнуто место заузимају сатрвене жртве оног режима који је пред крај живота бранио: "сибирски робијаши, сиромашни студенти, гладни и "пијани" чиновници, девојке које се продају, сви они које је гонио и одбацио немилосрдни ток развитка капиталистичке државе.

Ненадмашни и незаборавни портрети и вееома потресне драме прожета ватреним социјалним протестом ушле су и постале класични обрасци у оквирима светске књижевности.

Мислим да се упарво на и у томе одржао његов велики занчај и за данашње време.

Непрекидно и приљежно трагање за истином као таквом и демонстарција огормне снаге његове реалистичке, уметничке вештине и, пре свега, због бесмртних ликова руских људи које је створио и који су добили светско признање.