Nadam se da vam je prijao ovaj biografski prikaz i da ste (vi koji niste čitali pre,a i mi koji jesmo,upoznali bar malo tog velikog genija,odnosno podsetili se josh jednom na njega i njegov krajnje neobichan i skoro jedinstven nachin stvaranja,kakav se valjda i ne pamti..
Ovo je kraj tog dela priche,ali cu nastojati da pribavim joch poneshto iz zbilja prebogate biografije F M Dostojevskog i da to skupa sa vama josh jednom (ko zna koji put) prochitam i podsetim se,jer je verujte uvek iznova novo kao i njegova dela:svaki put se na drugachiji nachion dozivljavaju.
Vi koji ste bar neshto prochitali, jako dobro to znate..
Impresivan je nachin stvaranja junaka i ulaska u njegovu psihu i po dubini i po shirini sve do najtanijih misli...
ali o tome cemo (nadam se u saradanji sa ponekima od vas) neshto kasnije..
Evo nstavka priche i prijatno vam chitanje,a chaj bi konachno mogao i neko od vas da skuva,jer sam stvaaaarno umoran vecheras... :)))))
-Osmog novembra Ana Grigorjevna je dosla na svoj novi posao. Ona je zatekla Dostojevskog nesto uznemirenog. "Ja sam pozurila da upitam Fjodora Mihailovica sta je radio poslednjih dana. - Smisljao sam novi roman - odgovorio je.-... Ko je junak vaseg romana? - Umetnik, ne vise mlad, jednom recju, mojih godina. - Ispricajte, ispricajte, molim vas - molila sam, veoma zainteresovana novim romanom. I u odgovor na moju molbu potekla je sjajna improvizacija. Nikada, ni ranije ni kasnije nisam od Fjodora Mihailovica cula tako nadahnuto pricanje, kao tada. Sto je dalje pricao sve mi je bivalo jasnije da Fjodor Mihailovic prica o svom zivotu, samo sto menja lica i okolnosti. Tu je bilo sve ono o čemu mi je govorio ranije, uzgred, u odlomcima. Sada mi je detaljna, povezana prica mnogo sta objasnila u njegovim odnosima prema pokojnoj zeni i rodbini...;- ... I eto, - nastavljao je svoju pricu Fjodor Mihailovic - u tom odlucnom trenutku svoga zivota umetnik na svom putu susrece mladu devojku vasih godina ili godinu-dve stariju... Je li moguce da mlada devojka, tako razlicita po naravi i po godinama, moze zavoleti mog umetnika? Nije li to psiholoski neistinito? O tome bih, eto, i zeleo da znam vase misljenje, Ana Grigorjevna. - Zasto bi to bilo nemoguce? Jer, ako vasa Ana, kako kazete, nije prazna koketa, vec ima plemenito, saosecajno srce, zasto ne bi zavolela vaseg umetnika? Sta mari sto je on bolestan i siromasan? Zar se moze voleti samo zbog spoljasnosti i zbog bogatstva? I u cemu je tu zrtva s njene strane? Ako ga ona voli, onda ce i sama biti srecna i nece se nikada pokajati! Ja sam govorila vatreno. Fjodor Mihailovic me je gledao uzbudjeno. - I vi ozbiljno verujete da bi ona mogla da ga zavoli iskreno i za ceo zivot? On je neko vreme cutao, kao da se kolebao.- Stavite se za trenutak u njen polozaj - rekao je... - Zamislite da sam ja taj umetnik, da sam vam izjavio ljubav i da sam vas molio da mi budete zena. Recite, sta biste mi odgovorili? Lice Fjodora Mihailovica je odavalo takvu zbunjenost, takvu pometnju, da sam ja najzad shvatila da to nije samo knjizevni razgovor i da cu njegovom ponosu naneti strasan udarac ako mu odgovorim neodredjeno. Pogledala sam toliko mi drago, uzbudjeno lice Fjodora Mihailovica, i rekla: - Ja bih vam odgovorila da vas volim i da cu vas voleti citavog zivota."
Sam Dostojevski je svoje novo osecanje dozivljavao mirno. Ono nicim nije podsecalo na burne strasti prema Isajevoj i Suslovoj. Uskoro je samgovorio o svojoj zenidbi: "Pri kraju romana sam primetio da me moja stenografkinja iskreno voli, iako mi o tome nikada nije govorila ni reci, a meni se ona sve vise dopadala. Posle bratovljeve smrti meni je uzasno dosadno i tesko da zivim i ja sam joj ponudio da se uda za mene. Ona je pristala i, eto, mi smo vencani. Razlika u godinama je uzasna (20 i 44), ali ja se sve vise uveravam da ce ona biti srecna. Ona ima srca i ona ume da voli." U tome nije pogresio.
Avgusta 1879. godine Dostojevski u jednom pismu iz Emsa saopstava: "Ja lezim ovde i neprestano razmisljam o tome kako cu, razume se, ubrzo umreti, recimo, kroz godinu-dve dana, i sta ce se posle mene desiti sa tri zlatne glavice..."
Godine 1880. Dostojevski se nalazi na cilju svoga puta. On je doziveo odusevljeno priznanje, necuven uticaj, svenarodnu slavu. Godina u kojoj je zavrsio Bracu Karamazove i Govor o Puskinu uzdize ga kao jednog od najvecih ruskih umetnika-mislioca. Njega jos uvek obuzimaju velike misli... Tako je on odneo sa sobom u grob tajnu grandiozno zamisljenog drugog romana o Karamazovima. Nije proslo ni tri meseca od zavrsetka prvog toma velike epopeje, a Dostojevskog vise nije bilo.
Porodicne nesuglasice oko podele imanja pokojne tetke, Dostojevski dozivljava i previse stresno. To je bio pocetak tuznog raspleta.
26. januara, za vreme rucka, dok su se vodili poslovni razgovori izmedju Dostojevskog i njegove sestre Vere Mihailovne, od prejakog stresa izgubio je svest. Dosavsi k sebi on se oprostio od svih rodjaka i, udaljivsi decu, zahvalio je Ani Grigorjevnoj sto mu je pruzila srecu. Bolesnik je mirno proveo noc. Dan 27. januara prosao je bez ponovnog krvoliptanja. Porodica se umirila, otac je razgovarao sa decom, citao korekturu Piscevog dnevnika, koji je trebalo da izadje 31. januara. Njegovo stanje je uopste bilo uzbudjeno: "cas ocekuje smrt, brzu i blisku, daje uputstva, brine se za sudbinu porodice" - zapisao je Suvorin - "cas zivi, misli, masta o buducim poslovima, govori o tome kako ce deca porasti, kako ce ih vaspitati".
U sedam sati ujutro 28-og, Ana Grigorjevna se probudila i opazila da je muz posmatra. " - Pa, kako se osecas, dragi moj? - upitala ga je, nagnuvsi se prema njemu. - Znas, Anja - rekao je Fjodor Mihailovic polusapatom - ja vec tri sata ne spavam i stalno razmisljam, i jasno sam shvatio da cu danas umreti. - Mili moj, zasto tako mislis? Pa tebi je sada bolje, krv ti vise ne ide, ocevidno se napravio 'cep', kako je govorio Koslakov. Zaboga, ne muci samog sebe sumnjama, ti ces jos ziveti, uveravam te! - Ne, ja znam, ja danas moram umreti! Pamti, Anja, ja sam te uvek zarko voleo i nisam te nikad izneverio, cak ni u mislima!" U jedanaest casova pljuvanje krvi se ponovilo. Bolesnik je osetio neobicnu slabost. Pozvao je decu, uzeo ih za ruke i zamolio zenu da procita pricu o bludnom sinu. To je bila poslednja prica koju je Dostojevski saslusao. Posle novog krvoliptanja, u 7 uvece, on je izgubio svest i u 8 casova i 38 minuta izdahnuo.
Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda. Fjodor Mihajlovic je izrazavao zelju da bude sahranjen pored Njekrasova, koga je smatrao svojim krstenim kumom u knjizevnosti. Ali Dostojevski je bio sahranjen u blizini nadgrobnog spomenika svog dugo omiljenog pesnika Zukovskog, na groblju Aleksandro-Nevske lavre.
Prilozi za biografski prikaz su uglavnom korišteni od:Leonida Grosmana (Srpska književna zadruga,Bgd)