Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog staba najvisu zapovest o unapredjenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika. Duboki poznavalac covekove psihe veruje da pravo osecanje te pametne i jake zene ne moze da pripadne ogranicenom i bezbojnom bicu, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa. "Ona me voli - u to sam siguran... Ona se gotovo razocarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to jos letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to zena!"
27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup vencanih i jedva par svedoka.
Dostojevski je od mladosti mastao o putovanju po Evropi. Romani En Redklif su mu jos u detinjstvu probudili nejasnu zelju za Italijom. Cetrdesetih godina on masta o tome da se usami, kao Gogolj, na nekoliko godina u Rimu da bi napisao veliki roman. Ali voljom sudbine on na celih deset godina odlazi u Sibir. Da ostvari svoj san i da vidi evropske gradove s njihovim cudima, Dostojevskom je poslo za rukom tek 1862. godine, i to u vrlo brzom tempu: u toku neka dva i po meseca projurio je kroz Berlin, Drezden, Vizbaden, Baden-Baden, Keln, Pariz, London, Lucern, Diseldorf, Zenevu, Djenovu, Livorno, Firencu, Milano, Veneciju i Bec. Dostojevski je putovao neobicno, kao sto je i sve drugo cinio. On nije razgledavao znamenite istorijske spomenike vec ljude. Njegov saputnik na tom putovanju bio je Strahov, mladi mislilac koji je po smrti svog ucitelja, Dostojevskog, na dozvolu njegove zene napisao biografiju u posmrtnom delu Dostojevskog. Ipak, evo sta nam otkriva o njegovom karakteru pismo Strahova upuceno L. N. Tolstoju od 26. novembra 1883. godine: "...dok sam pisao, ja sam se borio, borio se protiv odvratnosti koja je u meni rasla, trudio sam se da ugusim u sebi to rdjavo osecanje... Ja ne mogu da smatram Dostojevskog ni dobrim ni srecnim covekom (sto se u sustini poklapa). On je bio zao, zavidljiv, razvratan, citav je zivot proveo u nemirima koji su ga cinili bednim, a cinili bi ga i smesnim da pritom nije bio tako zao i tako pametan. A sam je sebe, kao i Ruso, smatrao i najsrecnijim covekom. Povodom biografije ja sam se zivo secao svih tih osobina. U mom prisustvu u Svajcarskoj on je tako kinjio slugu da se taj uvredio i rekao mu: 'I ja sam covek'. Secam se kako mi je tada bilo cudno sto je to bilo receno propovedniku humanosti i sto su tu odjeknula shvatanja slobodne Svajcarske o covekovim pravima."
Pismo Strahova objavljeno je prvi put trideset godina kasnije, 1913. godine.
Jedna od najjacih ljubavi Dostojevskog bila je na pocetku 60-ih godina Apolinarija Suslova. "Tvoja ljubav se spustila na mene kao boziji dar, neocekivano, nesluceno, posle umora i ocajanja. Tvoj mladi zivot pokraj mene obecavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je vec dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage." S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog azgovora: "...Jednom, govoreci o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obracala paznju na lepotu i da je prva moja ljubav bila covek od cetrdesetih godina.
Vi ste tada, sigurno imali sesnaest - rekao je on. - Ne, dvadeset i tri.";
Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljasnost ni mladost. Ona je trazila duhovnog tiratana i nasla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj dusi se budi osecanje protesta raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidasnja potreba zauzetog coveka da se za trenutak zaboravi u culnim uzivanjima.
U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik: "Govore mi o Fjodoru Mihailovicu. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osecam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da trazim srecu u ljubavnom uzivanju zato sto ve me milosta muskaraca podsecati na uvrede i patnje." I u decembru iste godine: "...kada se setim sta sam bila pre dve godine, pocinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni..." Apolinarija Suslova je bila prva cista i kulturna devojka na njegovom zivotnom putu, koja mu je prisla s uzvisenom mastom da ce njenu licnost ozariti njegov genije i da ce ona svojom ljubavlju podrzati tog povratnika iz robijaskog pakla, novog Dantea, spasenog ljubavlju Beatrice. U zimu ili u prolece 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dodje leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvisoj" naredbi, casopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, sto ga je sprecilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nesto kasnije srecu u Parizu, gde ga je ona duze vreme cekala.
Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pusta da ceka! To je skoro neizdrzljivo. I najzad - duboko, jedva cujno, kao prigusivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenadjenost.- Ja te vise nisam cekala, ti si, valjda, dobio moje pismo. Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nesto sto se ne moze popraviti. - Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili cu umreti. U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smesten) - hteo je da joj bude sto blize - kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara. - Jesi li srecna, srecna? Reci mi samo jednu rec, jesi li srecna? - i ne dize se sa kolena. Jedva cujno je zazvucao njen odgovor - "ne".- Kako to? Volis i nesrecna si? Je li to moguce?- Pa on mene ne voli. - Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof? - O, ne... I, smirivsi se malo, ona mu je sve ispricala. Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicos, njegovi roditelji su se u proslom stolecu naselili na Antilskim ostrvima. To je cuvena porodica kopaca zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce supetvorili u robove. Sa svojih secernih i duvanskih plantaza oni se vracaju na vceceru s polomljenim bicevima i krvavim pantalonama. Salvadora je vec ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseca ukrotitelj, grabljivac, osvajac i robovlasnik. - Zamisli - kako je to neobicno za nas - on se u knjige nista ne razume. Ona kao da je bila dirnuta njegom zaloscu i htela da ga necim utesi. I stvarno malo mu je laknulo. Dobro je sto se ne razume. Studentcic-stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironicni mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To nece dugo! Nezadrzivo ce je povuci Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mucenika za otadzbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zastitnika pokorenog naroda. Salvador! Kakvo ime... Njoj su sa tom zudnom dusom i snaznim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti. Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek. " - Zasto ste se razisli, Apolinarija Prokofjevna? - pitao ju je mnogo kasnije njen muz. - Zato sto on nije hteo da se razvede od sveje zene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.- Znaci ona je umirala? - Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam vec bila prestala da ga volim. - Zasto ste 'prestali da ga volite'?- Zato sto nije hteo da se razvede. Cutim. - Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez racunice. I on je bio duzan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."
Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo jos traje.
Marija Dmitrijevna je zbog svoje bolesti bila primorana da ode iz Peterburga. Preselila se u Vladimir, smesten u sumskom kraju, u to vreme slabo naseljen gradic. Ali, ocevidno, uslovi za lecenje ni ovde nisu bili odgovarajuci, i u jesen 1863. godine bolesnicu prenose u Moskvu, gde se njenog lecenja prihvata surak Dostojevskog, dr A. P. Ivanov. "Imala je cudne halucinacije. Ponekad je iznenada pocinjala saputati: 'Djavoli, evo djavola!' I tek posto bi doktor pred njom otvorio prozorce i pravio se da isteruje djavole iz sobe, bolesnica bi se smirivala." S proleca se obicno bolest tuberkuloze pogorsava, i sredinom aprila Dostojevski saopstava bratu: "Juce je Marija Dmitrijevna imala tezak napad; iz grla joj je pokuljala krv i pocela da joj zaliva grudi i da je gusi..." Sledeceg dana, 15. aprila 1864. godine, nastupio je epilog najbolnijeg romana Dostojevskog: Marija Dmitrijevna je umrla. "Ona me je bezgranicno volela" - pisao je docnije Dostojevski. "Ja sam je takodje neizmerno voleo, ali mi nismo ziveli srecno... I pored toga sto smo i jedno i drugo bili potpuno nesrecni - zbog njenog strasnog, sumnjicavog i bolesno fantazerskog karaktera - nismo mogli prestati da se volimo; stavise ukoliko smo bili nesrecniji, utoliko smo se jace vezivali jedno za rugo.".......
NASTAVICE SE