Srdacan prijem Bjelinskog umirio je zbunjenog Dostojevskog. On je zudno slusao strastveni govor kriticara, koji je svoju analizu usredsredio na glavni karakter romana. " - Taj vas nesrecni cinovnik se toliko zaradio i samog sebe doveo dotle da ne sme cak ni da se oseti nesrecnim, toliko je ponizan, i smatra skoro slobodoumljem i najmanju zalbu, cak ni pravo na nesrecu ne sme sebi da prizna, a kada mu dobri covek, njegov general, da tih sto rublja - on je smrvljen, unisten od zacudjenosti sto je nad takvim kao on moglo da se sazali njihovo prevashodstvo... A ono otkinuto dugme, a onaj trenutak ljubljenja generalove rucice - to nije sazaljenje prema tom nesrecniku, nego uzas, uzas! U toj zahvalnosti je sav njegov uzas! To je tragedija! Vi ste se dotakli sustine, jednim zamahom pokazali najbitnije."

Dostojevski je od Bjelinskog otisao u zanosu i zaustavio se na uglu kraj svoje kuce, tj. kod Anjickovog mosta. "U mom zivotu se dogodio svecan trenutak, prelom zauvek", - svim svojim bicem je osecao Dostojevski - "pocelo je nesto sasvim novo, ali takvo kakvo nisam pretpostavljao cak ni u svojim najstrasnijim snovima."

Pocetkom decembra 1845. godine Bjelinski je priredio kod sebe vece posveceno citanju i diskusiji o novoj pripoveci Dostojevskog Dvojnik. Tu je mladi Dostojevski upoznao ugledne knjizevne licnosti, medju njima i Turgenjeva koji u prvo vreme nije bio odusevljen Dostojevskim. U krugu velikih ljudi Dostojevski je poceo da se zanima za politiku i ekonomiju o kojima se cesto govorilo na skupovima.

Kod poznatog velikasa, muzicara Vijeljgorskog okupljale su se takodje velicine umetnickog i politickog sveta, kao i novinari i mali glumci. Ovamo su dolazili Odojevski, Vjazemski, Bludov, Neseljrode, F. I. Tjutcev, opznati violoncelista Matvej Vijeljgorski (kompozitorov brat). U tako sjajnom krugu Dostojevskog su upoznali sa jednom otmenom devojkom "kao paperje mekih kovrdza i zvucnog imena", kako prica Panajev. To je bila plavokosa i vitka Senjavina. Ona se interesovala za slavne pozorisne i knjizevne licnosti i zazelela je da se upozna s autorom modernog romana. Za vreme upoznavanja, uznemiren i naelektrisan ambijentom, velikosvetskim prijemom, nedruzeljubivi i sramezljivi knjizevnik se osetio rdjavo, cak je izgubio svest: pao je, ocigledno da je to bio epileptican napad. Podrugljivi prikaz te "nesvestice" na javnom mestu "pred skupom knezeva" i pred "rusom lepotom" pretvarao je epigram o bojazljivom literati u podsmeh njegovoj ozbiljnoj bolesti.

S. D. Janovski, lekar koji je u to vreme lecio Dostojevskog, postavlja dosta tacnu "dijagnozu" njegovog dusevnog stanja u 1846. godini: "Neocekivan prelaz od divljenja i uzdizanja autora Bednih ljudi, gotovo na stepen genija, do potpunog negiranja njegovog knjizevnog dara mogao je da slomi i manje osetljivog i castoljubivog coveka no sto je bio Dostojevski. On je poceo da izbegava lica iz kruzoka Bjelinskog, sav se zatvorio u sebe..."

Ubrzo nakon toga Dostojevski prekida sve odnose sa Bjelinskim. Jedini njihov susret desio se pred kraj zivota Bjelinskog. Dostojevski se 1846. godine pridruzuje novoj grupi intelektualaca i knjizevnika koju je vodio ugledni radnik u oslobodilackim pokretima 40-ih godina, ubedjeni furijerista i sociolog Petrasevski.

Na skupovima kod Petrasevskog svakog petka se diskutovalo o najnovijim socijalnim i ekonomskim pitanjima, da bi se vremenom doslo na ideju o antirezimskom radikalnom pokretu. Sa idejama Petrasevskog i njegovih sledbenika Dostojevski je bio sumnjicav i predlagao je da se sve svede na propagandu stampanja letaka. Petrasevci su bili za prevrat nasilnim putem, ali su se zadovoljili time da Dostojevski preuzme posao stampanja.

Poslednji sastanak Propagandnog drustva odrzan je u petak 22. aprila 1849. godine. Razmatran je projekat akcionog casopisa. Raspravljalo se, predlagalo, pravljeni su programi. Ali to je vec bio skup osudjenih. Istog dana ujutru Nikola I je stavio svoju odluku na "belesku" o predmetu "pristalica komunizma i novih ideja" Petrasevskog, na koga su motrili vec cetrnaest meseci - od kraja februara 1848. godine. Istog dana grof Orlov potpisao je nalog za hitno hapsenje trideset i cetiri petrasevca. Dostojevski se seca da je kroz polusan cuo neko hodanje po njegovom stanu: " - Sta se desilo? - zapitao je. Odgovor je odjeknuo glasno i neumoljivo: Po najvisem naredjenju, vi ste, inzenjeru-porucnice Dostojevski, uhapseni. - zatim je dodao: Zapecatite hartije i knjige."

Posle saslusanja i sudjenja petrasevci bivaju osudjeni na smrt. "Prozivali su po trojicu" (kako bi ih streljali) - pisao je Dostojevski istog dana, - "ja sam, prema tome, bio u drugoj partiji i ostajalo mi je da zivim jos najvise jedan minut." Tri osudjenika su cvrsto vezana uz stubove. Lice Petrasevskog je mirno, samo su mu oci neverovatno rasirene. On kao da je gledao iznad svega. Mirno je ocekivao ono sto je neminovno.

Mombelijevo lice je bilo nepokretno i bledo kao krec. Grigorijev kao da je sav bio izoblicen od mucnog kraja koji se blizio. Iskrivljeno lice bilo mu je skamenjeno od uzasa, oci staklaste kao u ludaka. Odjekuje komanda: Napuni puske! Udarci kundaka i zveket arbija.- Namaknite im kapuljace na oci! Ponovo vojnicka komanda: - Nisani! Vod vojnika upravlja puscane cevi u osudjenike. "Taj trenutak je zaista bio uzasan" - secao se petrasevac Ahsarumov. "Srce je zamrlo u iscekivanju, a taj strasni trenutak je trajao oko pola minuta..." Zasto tako dugo ne odjekuje pucanj? Po trgu galopira adjutant. On urucuje generalu Sumarokovu zapecaceno pismo. Mrtvu tisinu ponovo preseca ostro bubnjenje. Sesnaest nanisanjenih pusaka dizu se kao jedna cevima nagore. Kod stubova uzurbanost: osudjenike odvezuju. Ponovo ih izvode na crno uzvisenje.

I auditor svojim podrhtavajucim tenorcicem cita novu presudu: "Posto je procitao duboko ponizan izvestaj, Njegovo velicanstvo umesto smrtne presude... lisivsi svih imovinskih prava... prognati na robijaske radove... na neodredjeno vreme... u kaznjenicke cete minisarstva vojnog... kao redove u specijalni Kavkaski korpus." Dostojevski je bio osudjen na cetiri godine robijaskog rada a potom "u redove".

23. januara 1850. godine, Dostojevski je stigao u Omsku trvrdjavu, koja je bila okruzena rovovima i nasipima. U Mrtvom domu Dostojevski nije bio medju ocajnim zatvorenicima, vec naprotiv, njegova vera u bolje bila je ocita. Sta vise, mnogi su se radovali njegovom drustvu i postali mu bliski. Na tom mestu najbolje je mogao da uoci ljudsku prirodu i karakter svakojakih licnosti, sto ce reci da je bas tada sticao inspiraciju za dela u predstojecem periodu zivota. Tu je, kao pravo cudo, doziveo preporod i u shvatanjima, u politickim i ekonomskim pitanjima.

23. januara 1854. godine zavrsavao se rok robijaskih radova na koji je bio osudjen Dostojevski. U februaru on je zauvek napustio omski kazamat.

U vojsci, u Semipalatinsku on ubrzo dobija privatnost i stan, i najzad upoznaje ucenije ljude iz kraja kao sto je sudski cinovnik A. E. Vrangelj. Sa njim se Dostojevski saziveo kao sa najboljim prijateljem, posecujuci razna mesta i upoznavajuci se s mnogim istaknutim licnostima. Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim cinovnikom, Aleksandrom Ivanovicem Isajevim, i njegovom zenom Marijom Dmitrijevnom, rodjenom Konstan, Francuskinjom po dedi.

Njen zivot je bio nesrecan. Cerka sefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholicara koji nije bio sposoban stano da radi, druzio se sa raznim drustvenim otpacima, a zenu i sina osudio na tesku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao vec uzasno propalog. Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strasno vezana za zivot, za njegove radosti i iskusenja. Njena porodicna situacija bila je zaista uzasna. Celo pristojno drustvo im je okrenulo ledja. Prema misljenju njenog novog prijatelja ona je jos uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodusnim srcem. Nesto kasnije, 1856. godine, kada se blize upoznao sa svom slozenoscu njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito - ona ima vitesko srce, ona ce sebe upropastiti." Nemirna i plahovita priroda, neobicna i zanesena, uzvisena i smela - tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.

U to vreme ona ima dvadeset sest godina. Privlacna plavusa srednjeg rasta, veoma mrsava, priroda strasnai egzaltirana - tako je opisuje Vrangelj. Posle dvogodisnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu duznost kontrolora kafana (tj. upravljanje krcmama), sto je bilo cak "veoma ponizavajuce", primecuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strasnu zabit, u divlji sibirski gradic Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali sta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Ocajanje Dostojevskog, prema pricanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, cinilo mu se da je za njega sve u zivotu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" - gorko je ponavljao. Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obavestenje o smrti njenog muza. Ona je sada na ivici egzistencije i kaze da ce morati sebe da da nekome kako bi izdrazavala sebe i svoje dete.

Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski salje Vrangelju pisma puna ocajanja. "Ja sam kao lud... sada je vec kasno!";"Stvar stoji rdjavo, i ja sam skoro ocajan. Tesko je patiti koliko sam ja propatio." "Ja drhtim od straha da se ona ne uda; casna rec, ili cu u vodu, ili cu poceti da pijem vino!" A nesto ranije, u pismu od 23. marta: "O ne daj Boze, nikom to strasno, uzasno osecanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako uzasne da je bolje nikada ne voleti..."; Juna 1856. godine Dostojevski sluzbeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraca u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu prica o svom osecanju prema Vergunovu. Susret je bio tuzan ali ne beznadezan. "Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila proslosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne placi, ne tuguj, nista jos nije reseno, ti i ja, i niko vise!' Ta njena rec je konacna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrzljivo mucenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, place i opet njega voli vise od mene! Ja necu reci - neka je! Ja jos ne znam sta ce biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako... Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mucila se, bolesna je od poslednjih godina svog zivota u Sibiru, trazi srecu, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladica od 24 godine, Sibirca, koji nista nije video, nista ne zna, malo obrazovanog, koji pocinje tek prvu misao svog zivota dok ona mozda dozivljava svoju poslednju misao, - coveka beznacajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog ucitelja, cija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegorovicu, zar ona time ne unistava sebe i drugi put? Kako da se u zivotu zblize tako razlicite naravi, razliciti pogledi na zivot, razne potrebe. I nece li on kasnije, posle nekoliko godina... nece li je pozvati u smrt! Sta ce biti s njom, siromasnom, s gomilom dece, osudjenom na Kuznjeck? Ko zna do cega ce dovesti prepirka koju ja obavezno predvidjam u buducnosti... Sta ce biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je racunala s njegovom mladoscu, da je sladostrasno htela da upropasti njegov zivot, i ona ce, ona cisti, divni andjeo, to mozda morati da slusa!" "Moje srce se kida!"

Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da pise vec i da bi posecivao i druge oblasti, kao sto mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja vec bi mogao da stekne ono sto je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom. ; 24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, pise nezvanicno pismo general adjutantu......

NASAVICE SE