Неко би рекао како је кнез у неким важним тренуцима био смотан (један од тих тренутака је и окупљање ’аристократије’ код породице Јепанчин када је он требао да се представи у најбољем светлу). Рецимо да је чињеница да је кнез имао велику трему када је постојао притисак да не сме да уради нешто лоше, али који нормалан човек па нема трему? Друга ствар - био је изузетно болестан у младости (може се рећи да је тада због честих напада био скоро као идиот, али бих се ја ипак тешко усудила да идиотом назовем некога ко се тако добро сећа те исте младости) и осим тога издвојен и од Русије и од народа, у туђој земљи са непознатим људима, а онда је одједном ’бубнуо’ поново у свет и наравно да је за тако крхко биће (које је још увек боловало од епилепсије) то био исувише велики стрес и да није могао адекватно да одреагује сваки пут.

Неко би му највише замерио то што је у моменту између Аглаје (коју је волео свим срцем) и Настасје Филиповне (коју је сажаљевао свим срцем и бојао се за њено здравље и живот) одабрао Настасју. Али биће да се преварио онај ко га осуђује за тај потез, јер он није бирао (и овде се мора рећи да је сувише је велики, изразићу се преслободно, безобразлук терати њега да бира у таквом тренутку и у таквој ситуацији) него је само покушао у делићу секунде Аглаји да укаже на лоше здравствено стање Настасје, али већ у следећем моменту када је Аглаја потрчала даље и он је потрчао за њом и БАМ!!! Настасја му пада у наручје скоро онесвешћена а Аглаја, одлази заувек.

Када је неко тешко болестан или поред себе дуго има болесну особу онда је он више него други људи осетљив на било какве знаке болести код других људи, а та је осетљивост још већа код човека који је већ природно суоесећајно биће. Када се с тог аспекта гледа на Мишкинову реакцију јасно је као дан да то није поступак идиота већ нормалног и уплашеног, а пре свега доброг човека који брине за друге. Бринући за друге спреман је да се одрекне и своје среће.

С обзиром да сам, чини ми се, највећу замерку и евентуалну тезу да је Мишкин био идиот рационално објаснила и доказала да он то није остаје дакле да кажемо, главни јунак ове приче је неоправдано добио епитет идиота, а он је само добри епилептичар који је дуго био одсечен од света и који се повремено не сналази добро у друштву.

На крају романа неколико личности изводе своје закључке о томе ко је кнез, каква је особа и зашто је учинио све што је учинио. Морам рећи да је ту дат школски пример како различити људи у складу са својим карактерима гледају на различиту ствар, баш као што различита ствар разним људима може послужити у другачије сврхе.

Лебедев је покушао да докаже да је кнез скренуо памећу јер је између Аглаје и Настасје изабрао другу, доктор је тврдио да је Мишкин лукав јер је изабрао Настасју која има богатство (и ни до краја није схватио колико се у томе преварио), цео град га је осуђивао и мислио све најгоре о њему, а једино је Јевгениј Павлович заправо успео у потпуности да схвати ко је кнез. И баш због тога желим да управо његовим речима закључим ову анализу главног јунака романа Идиот Лава Николајевича Мишкина.

..“Не слажем се и чак се љутим кад вас неко, ама, шта ја знам ко, сматра за идиота; ви сте исувише паметни да бисте били идиот; али сте и толико чудни да нисте као остали људи, признајте и сами. Дошао сам до закључка да је у основи свега што се догодило била, најпре, ваша, да тако кажем, прирођена неискусност (упамтите то прирођена), а затим ваша необична простодушност, затим феноменално помањкање осећаја за меру (што сте у више наврата и сами признали) и на крају велики број апстрактних уверења која ви, у својој изванредној честитости, једнако држите за права, природна и непосредна уверења! Признајте и сами, кнеже, да се у ваше односе с Настасјом Филиповном од самог почетка увукло нешто конвенционално демократско (овако се изражавам да будем краћи), могли бисмо рећи опчињеност „женским питањем“ (да будем још краћи). Јер, познајем до у најмање детаље целу ону чудновату и скандалозну сцену која се одиграла код Настасје Филиповне, кад јој је Рогожин донео своје новце. Ако желите, могу вам анализирати вас особно, покзати вас вама самом као у огледалу, толико тачно знам шта је било посреди и зашто се све онако догодило. Ви сте се као младић, зажелели у Швајцарској домовине, чезнули сте за Русијом као за каквом непознатом, али обећаном земљом; прочитали сте много књига о Русији, књига које су можда изврсне, али су вама нашкодиле; дошли сте овамо пуни жара и жељни делатности, бацили сте се, да тако кажем, на рад! И ето, већ вам првог дана причају тужну и дирљиву причу о једној упропаштеној жени, причају вама, тј. витезу па још о жени! Тог истог дана видите ту жену; опчињени сте њеном лепотом, фантастичном, демонском лепотом (признајем да је лепотица). Додајте томе своје живце, додајте томе своју епилепсију, додајте томе цео онај дан у вама непознатом и, тако рећи, фантастичном граду, дан којекаквих сусрета и сцена, дан неочекиваних познанстава, дан потпуно неочекиване стварности, дан три лепотице Јепанчин и међу њима Аглаје; додајте томе свој умор, вртоглавицу, додајте томе салон Настасје Филиповне и атмосферу у том салону, и... што сте друго могли очекивати од самог себе у том тренутку, шта мислите?...... Јасно је да сте ви, тако рећи опијени заносом, једва дочекали прилику да јавно изнесете великодушну мисао како ви, кнез коленовић и непорочан човек, не сматрате непоштеном жену која је осрамоћена без своје кривице, кривицом одвратног развратника из високог друштва......“

И ето, као што сам и рекла, овим речима Јевгенија Павловича бих завршила анализу главног јунака.

Када бисмо ову анализу сматрали за суђење поменутом јунаку да ли бисте га ви окривили за то што је учинио? Ја не бих и не кривим га. Мислим да једноставно није могло другачије.

(наставиће се...)

Аутор: Fridochka

Овим говором (из претходног поста) главни јунак на самом почетку романа потпуно осваја читаоца, јер је у њему исказана сва емпатија јунака, сва доброта и спремност да ствар сагледа са друге стране, а и сам појам да је о оваквој теми разговарао са ’обичним’ собаром, са којим ни један тадашњи (а као да је данас другачије?) г-дин не би разменио ни једне друге сем оне најнужније и заповедничке речи му даје невероватну величину – он је човек који људе не дели ни на какве класе, већ све гледа и према свима се опходи као према равнима себи! А ко је способан да тако гледа на свет? Мало ко.

Иако је био сиромашан није му ни на крај памети пало да се гребе од било кога за новац, а када наслеђује богатство читалац мора да се обрадује управо речима: „Па заслужује ли богатство ико више од овог човека?“.

Још веће изливе позитивне енергије код читалаца Мишкин изазива и својом причом о сиротој Марији коју је познавао док је живео у Швајцарској, за коју је једино он у селу имао разумевања. Деца га обожавају, а деца не могу да воле лоше људе.

У роману на много места Мишкинова доброта и саосећање са другима потпуно долази до изражаја. Сувише пута је добио признања од свих, па и од човека који је хтео да га убије, Рогожина, да има предобро срце.

Ипак, ма колико пута да се читалац одушеви током читања Мишкиновим поступцима било је момената када је његово понашање доводило до потпуне нервозе и разочарења, углавном зато што је имао, да тако кажем блокаде, и што у важним ситуацијама није могао да буде одважан и одсечан. Ипак, управо то га је чинило реалним бићем, несавршеним и човеком за којег стичемо утисак да га већ у току дана можемо срести негде и пружити му руку.

Сада бих се, мада је то можда требало и на почетку да урадим, али свеједно, осврнула на оправданост, да тако кажем, надимка главног јунака – идиот. Да ли је он заиста био идиот? Та дилема се провлачи кроз цео роман и скоро да нема јунака у њему који у једном моменту није констатовао да је Лав Николајевич идиот, а да већ у неком следећем тренутку није сам дошао до закључка да то није тако. Колико је то с једне стране индивидуално питање које се, дакле, односи на главног јунака, толико је неумитно да се читалац запита: да ли је добар човек, човек који према свакоме иде потпуно отворено и који са крајњом искреношћу изговара сваку реч - идиот? Нарочито данашњи читаоци морају то да се запитају, али претпостављам да ситуација није била много другачија ни у пишчево време. Они који верују у добро и који верују да се ’исплати’ бити искрен свакако би стао у одбрану кнеза и тврдње да он није идиот, већ само болестан човек. Они други би тврдили супротно. Признајем да сам ја некако кроз цео роман желела да браним ову прву тезу и мада је у пар наврата својим понашањем Лав Николајевич изазвао гнев остала сам да верујем да је он без обзира на све само болестан човек. Ипак, да не би све остало у домену претпоставки покушаћу да чињеницама одбраним оно у шта желим да верујем.

Пре свега, не могу се оспорити многа рационална размишљања и закључци које је из њих извео, као што је пре свега горе цитирано излагање о погубљењу затворских осуђеника, те многобројне расправе које је водио са различитим јунацима почевши од Лебедева, до Келера, Гање, Аглаје и тд. Само Лизавета Прокофјевна (генералица Јепанчина) је много пута у роману бранила кнеза и говорила да он никако није идиот (мада је и сама, као плаховита особа, то изговарала у неким тренуцима кад би се изнервирала).

Ипак, ка што се у математици неки аксиоми не доказују зашто јесте то што јесте него зашто не би могло да буде другачије, покушаћу да наведем овде евентуалне разлоге због којих би неко тврдио да је кнез Мишкин идиот.

(наставиће се...)

Аутор: FRIDOCHKA

Кнез Мишкин

Лав Николајевич Мишкин, односно кнез Мишкин је отелотворење пишчеве идеје романа. Мишкин је симбол савршене доброте и како сам ја то назвала, човека без последње намере. Познаваоци пишчевог живота лако могу приметити да главни јунак романа и писац имају доста заједничких црта: обојица су били епилептичари (стога је Достојевски са таквом прецизношћу и пластичношћу описивао болесниково стање пред напад (тако да се неки читаоци могу чак и сами у тренутку осетити болесни, те морају повремено склопити књигу и удахнути свеж ваздух пре него наставе са читањем, прим. ур.)), обојица су доста дуго у младости боравили далеко од света (Мишкин у Швајцарској, а писац у Сибиру), затим обојица воле децу... Тако је Ф.М. успео да главног јунака учини потпуно живим човеком, човеком од крви и меса, те као такав врло брзо осваја потпуну наклоност како ликова у самом роману тако наравно и читаоца.

Један од првих, да тако кажем, блиставих момената главног јунака јесте разговор са једним слугом који је требао само службено да га најави у кући генерала Јепанчина. У том разговору Мишкин говори о смртној казни и изазива прве потпуне симпатије управо због своје простодушности, као и саосећања које показује према осуђеницима. Због изванредности тог излагања следи одломак:

...“ Да, видео сам у Француској једно погубљење, у Лиону... (на гиљотини, прим. ур.) ....Злочинац је био паметан, храбар, јак, постарији човек, Легрос се презивао. Али ето, кад вам кажем, веровали или не, кад се пењао на стратиште, плакао је и био блед као крпа. Па зар је то у реду? Зар то није страхота? Ко још плаче од страха? Нисам ни мислио да би од стаха могао заплакати неко ко није дете, човек који никада није плакао, човек од својих четрдесет пет година. А шта се у том час збива души, како ли се само душа грчи? То је насиље над душом, ништа друго! Речено је: „Не убиј!“ па ако је он убио, зар треба онда и њега убити? Не, то није у реду. Ето, видео сам то пре месец дана, а још и сад као да ми је пред очима. Пет-шест пута ми је дошло на сан........

- Ипак је добро што се много не мучи – припомене собар – кад му глава одлети.

- Знате шта? – плаховито ће кнез. – Ето, ви сте то запазили и сви то навлаш исто тако запажају као и ви и машина је ради тога и измишљена, та гиљотина. Али мени је тада пала на памет једна мисао: а шта ако је то још горе? Вама се то чини смешно, вама се чини глупо, али, уз мало маште, може човеку и таква мисао доћи на ум. Замислите, на пример, човека кога су ударили на муке; ту су патње и ране, телесне муке, а све то одвлачи пажњу од душевних патњи, тако да те само ране муче, све док не издахнеш. А можда она главна, најљућа бол и није у ранама него у ономе што, ето, поуздано знаш да ће ти, рецимо, за један сат, па онда за десет минута, па за пола минуте, па сад, овај час – душа излетети из тела и да више нећеш бити човек и да је то неопозивоч најгоре је што је неопозиво. Ето, рецимо, кад положиш главу под сам нож и чујеш како ти хуји над главом, ето, та четврт секунде најстрашнија је од свега. И знате да то није моја измишљотина, него да су то исто већ многи рекли? Ја толико у то верујем да ћу вам отворено рећи што мислим. Убити неког због убиства кудикамо је грозније него разбојничко убиство. Онај кога разбојници убију, кога закољу по ноћи, у шуми или тако некако, свакако се још нада да ће се спасити, све до последњег даха. Било је таквих случајева да су му већ грло пререзали, а он се још нада или бежи или моли за милост. А оваму му ту последњу наду, с којом је десет пута лакште умрети, одузимају неопозиво; ту је осуда и баш у томе што јој никако не можеш умакнути и јесте сва ужасна мука и нема на свету љуће муке од ње. Доведите и поставите војника у бици пред сам топ и пуцајте у њега, он ће се још нечему надати, али прочитајте том истом војнику неопозиву осуду и он ће померити памећу или ће проплакати. Ко је рекао да људска нарав то може поднети, а да не полуди? Чему таква ругалица, ружна, непотребна, узалудна? Можда постоји и такав човек коме су прочитали осуду, оставили га да се мучи, а онда му рекли: „ Одлази, помилован си!“. (Управо се то десило писцу, прим. ур.) Ето, такав би нам човек можда могао рећи истину. Управо о тим мукама и о тој страхоти говорио је Исус. Не, не сме се тако поступати са човеком.“....

(наставиће се)

Аутор: FRIDOCHKA

Још једно дело Достојевског које ме је оставило замишљеном.. Нисам још прочитала све књиге Достојвског (што свакако каним да урадим), али већ сад мислим да је Идиот његово капитално дело. Мене је у сваком случају оставило без даха. И ето, под свежим утиском узех перо и папир да пишем (добро, није ни перо, ни папир, али пишем свеједно :)) ).

Премда бих, као и многи, могла да кренем са препричавањем ове књиге не желим то да урадим. Писаћу анализу која ће бити пре свега намењена онима који су књигу прочитали мада овај текст моћи да читају и они који то тек планирају – можда ће им управо ова анализа дати инспирацију да то заиста и ураде.

Признајем да ни једну књигу нисам на овај начин анализирала већ скоро три године (откад сам изашла из гимназијске клупе), али мислим да то неће битно утицати на квалитет исте.

Па да кренем.

Идеја романа

 О главној идеји овог романа Достојевски је писао својој синовици Софији Александровној Ивановој, којој је иначе и