Kroz grad idem sa gitarom na ledjima. Ono, kao, pogledi svih meNtalaca su uprti u mene... Prolazi Djordjev najbolji drug, inache dosta izfeminiziran lik, kad smo se upoznali rekao mi je kako imam mnogo lepu kosu i boju kose... Sa druge strane ulice gleda da li sam ja! Provali da jesam i nastavlja da se okrece. Ako mu ne bude isprichao, seci mi glavu.  Kao da sam nosila mrtvu kravu na ledjima, a ne gitaru svoje drugarice, toliko su ljudi blenuli u mene. Mislim, WHAT THE FUCK treba mi gitara da bi ljudi obratili paznju?! 

  A nije ni malo laka, ali uspela sam da se popenjem sa njom do stana profesora moje drugarice. Ulazim na vrata...Chovek koji me prvi put u zivotu vidi, dochekuje me kao da sam mu najmilija, mnogo je prijatan.  Stan...malo je reci fascinira. Mali je, a tako ispunjen nekom lepom harmonichnom energijom. Na svakom zidu su police sa CD-ovima, i to orginalima...ima ih jedno hiljadu (ako ne i vishe). Ispod police na kojoj stoji TV poredjane su ploche, ima ih stotinak sigurno, nikada nisam videla tako neshto.  Upoznala sam choveka koji je ceo svoj zivot posvetio muzici, i zna o njoj...kao enciklopedija u jednom choveku. Toliko je predan tome, da ima stotinak DVD diskova sa Mp3 muzikom, poredjanom po zanrovima, izvodjachima, godinama....trebalo mu je dve godine da to slozi. Radi kao DJ. Njegov mali stanchic krije u sebi pravo bogatstvo!

  U jednom trenutku dok je pokazivao neshto mojoj drugarici, pitao me: „hocesh da svirash?”, a ja kao: „pa ja ne znam da sviram”, a on: „pa da, ali hocesh da nauchish?”. Do tog trenutka nisam ni pomishljala da uchim gitaru, zivotna zelja mi je da nauchim da sviram bubnjeve. Ali poshto je to ne moguce u ovim uslovima, pomislih „shto da ne, ako me moji puste”   Rekao mi je da razmislim, da imam mesec dana dok on ima jedno slobodno mesto za uchenika. E, sad meni je bio problem to shto nemam gitaru, i shto trenutno nemam kinte za nju. Ali onda smo drugarica i ja shvatile da imamo dosta drugova i drugarica koji imaju gitare koje im ne trebaju, bar trenutno, i da bi neko od njih mogao da mi je pozajmi dok ne kupim svoju.

  Dodjem ja kuci i odmah pitam tatu, ochekujuci da ce pocheti da kenja, kao, shta ce mi to sad kad nisam do sada uchila, da nece da daje pare i ostalo... Medjutim on odmah reche: „pa ako nadjesh gitaru za sada, upisacu te na chasove, samo nadji gitaru!”

  Tako da, sad se bacam u potragu za gitarom. Mozda je ovo bio BIG DAY OF MY LIFE! Mozda nauchim da sviram instrument, shto je zaista big deal. Jeste da sam se malo kasno setila,   imam josh samo 2 godine do faxa, ali bolje ikad nego nikad. Sad samo da ubedim Jovanu da mi da gitaru i spremna sam! Hey, ho, let’s go...