Ćudljivo je ogledalo što nosim u duši.
Njegove oči ostaju mirno sklopljene onda kada ih ja prekljinjem da se otvore i da za trenutak zaustave ono što prolazi.
I kada prođe ja tako žarko zelim da se vrati....da me opet dodirne, uljulja u iluziju,  pomuti pamet.
Ti to znas tako dobro raditi, i svaki korak je kao spontana misao koja pleni i drsko zavodi...i čeka,čeka.
Ali ćuti ona duša moja, nece da prizna, samo mudro ćuti.....čeka tebe, jer zna, da je voliš.