DACANA - USAMLJENIKOVA PESMA

« September 2008 »
Mon	Tue	Wed	Thu	Fri	Sat	Sun
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30

« September 2008 »

Mon

Tue

Wed

Thu

Fri

Sat

Sun

Znam, kao nepoznati u luku brod,
zalutala je moja duša u ove strane;
znam da nikome ovde nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje;
znam da sam trošni biljke stas,
povijen vetrovima oluje;

da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest
ljudska tužna.

Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo;
niko toliko šetao kad mesec sja,
ni toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne
stvorove, ni prostrana nebeska krila.
Niko osluškivao tako nepobitne
zakone božje. Samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,
i znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu priča livadska trava,
i šta oseća u grmu skrivena zver.

O, znam: ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju;
ali mene poznaju sva nebeska zlata,
oblaci, i bube, i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora
razneti, i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora
pevati kad mene ne bude jednog dana.