Samo se vi kurčite ja ću idalje da pišem!!!

У неко доба, пристигао је и други Кум. Она друга половина кумства, сведок број два. Да сам била боса, Кумов Кум – званично, Вељко - би се такмичио самном до у милиметар што се тиче висине, овако сам била у десетоцентимској предности мојих црвених сандалица купљених тог истог јутра, ко је пратио радњу фабуле, јавиле су ми се у сну... оном о посластичарници и колачима... Брадица „а ла Д'Артањан“ на Кум 2 лицу – по нашки речено, јарећа, очи крупне, тамне са необично црвеним беоњачама (касније сам сазнала да је човек возио целу ноћ из Швице да стигне „школском“ на венчање, прим.аут.) – мале а чврсте шаке којима се поздравио самном учиниле су брзопотезну „кврц масажу“ мојој десној, од срца пруженој – руци, дабоме. Дубоко у четрдесетим а далеко од педесетих, са благо израженим бојлером, без видљивих одашиљача љаксе-класе типа „прстен и златни ланац, даће ти Босанац“, ово му је било друго кумство. Рече ми са намигом, нада се и последње. „Али ако треба да кумујем на још једном оваквом венчању, где је кума лепша од младе, не хајем, може и још једном...“ промрмља, ласкавац матори, одмах ми се допао. Седе одмах до Сина и намигну на Миланчета да приђе. А Миланче – јок, веран ми је лепотан мој. Кум му шапну „Тај је Кумин!“ па избунарише неког другог, дал' из кухиње ил' из Кумовог обезбеђења, ко да га зна, свеједно – није му се допало да гости, доноси и приноси.

Има она песма, пригодна је дакако за свадбе а којој сам се надала да културни бенд са две певачице и једним певачем, сијасет музичара које су посадили на галерију клуба неће свирати. Моја „омиљена“ свадбарска ствар се зове „Најлепша је кумина фризура“ – јасно ти је наравно да свако са макар пола мозга не може да схвати како ико може да смисли песму на ту тему, али, веруј ми – може. Руку на срце, моја фризура је била једина нормална а при том и – успела креација Мајстор Бокија, али ПОРФАВОР! Осећала сам дубок унутарњи порив да обавестим КУД да уколико желе читави кући да се врате НИКАКО не свирају ту. Што због части овог весеља, што због чињенице да пут ка њима води директно поред Зифтосаног. Хммм...

Знаш како у филмовима Главна Хероина заносно прошета поред Главног Типа, форе ради и секса ради, па се саплете, па се неким чудним слободнопадајућим правцем нађе у наручју Г.Типа? Ништа се тако гламурозно није десило. Кренула сам врло сигурно ка галерији, врцкајући дупетом, правећи мале полукружне покрете на прстима код сваког корака, леђима усправна, браде довољно високо подигнуте да могу да видим куд идем... Онда се десио јебени бродски под. Тј, рупа у поду. Замишљаш ли ти ту сцену??? Фенси клуб, свадба у току, званице, лудило, Главна Кума њише задњицом кроз салу и онда – пљас! Нисам стигла ни да подметнем руке за пад. Љоснула сам колико сам дугачка, директно пред ноге Зифтосаном, малтене на нос. Иза мене, на метар ил' слично, остала је моја нова црвена сандала-ципела, забодена штиклом у рупу бродског пода док је „Срдачно Ваша“ лежала непомично посред сале.

И знаш шта се чуло – јебено ништа! Вековна тишина, мени се учинило – па један изненађени звук .... каоооо - „ХИ!“ из женских грла. Онда шкрипа столица које се померају уназад и коначно сијасет мушких дланова свуда по мени који ме исправљају па постављају на столицу. Шуштање километарске венчанице ка мени и Трептава задихано прегледа посекотину на бради, гурам је од себе да се не испрља – то је несрећа, измишљам на брзину и Шумадинац је одводи за главни сто.

А где је Зифтосани све то време, питаш се? Мирно седи за столом и посматра целу папазјанију. Е дабода ти се очи надуле ко у жабе, пизда ли ти материна, где си се ти учио манирима? Вељко и Син ме скоро па односе до главног стола, где ме већ скоро уплакана чека драга Кева, скоро смирена млада, ... све је „скоро“, ништа није дефинитивно. Испостави се да је посекотина – посекотиница коју сам убрзо и заборавила, мајку јој блесаву, умислила да је прометејска... сва срећа да сам имала црну хаљину, није било флека. Замолим Вељка да ми донесе јебену сандалу, а Син ускочи са примедбом да је већ ишао да је нађе али је нема. „Како бре НЕМА???“ заурлам ко Дамјанов Зеленко, Син слегне раменима а Шумадинац добаци шеретски како „нема Кумо проблема, купићу ти исте такве, само праве...“. Ха-ха. То је, као било смешно?

Од тог тренутка Миланче је доносио само пичкаста пића пред мене. Једноставно сам морала да имам покриће за своје неславно слетање међ' званице – ништа горе од смотане смоте... „Пад пијане Куме“ је ипак део свадбарског миљеа балканског поднебља и добра анегдота за хладне зимске вечери. Јегер, јегер, јегер! И још једном, јегер! ЖИВЕОООО!

Pošalji komentar ::

Самба фала ти ко сестри!

Po obujmu te šišam, a po jezičini ti bogami nisam ni do koljena, možda mlađa sestra ;))