Svadba, part 2

И да ти кажем, Фенси Клуб уопште није био тако специјално фенси како ми је било наглашено. Барем по мојим скромним стандардима. О да, бројчано је било званица довољно да се упореди са целокупним становништвом централне планинске регије Златибора, или рецимо Мачката. Мешано „месо“, да будем прецизна. Свих раса и класа, о годинама да не говорим – ко у „Политикином забавнику“ – од 7 до 177. Упс. 77.

Столови засебни (о јеа, вери најс – 5 поинтс!), тематски распоређени на лево (његови) и десно (њени) на следећи начин а у формацију звану „рибља кост“ све по заслузи – стари кумови и најближа родбина на 5 метара, пријатељи и познаници родитеља на 10 метара, комшилук и фамилија коју никада ниси видео а знаш да постоје из приче истих, даље - колеге и пословни пријатељи и тек онда – твоји пријатељи, ортаци, посл.партнери у до бола набуџеним колима/оделима/супер и алтер егоима. Таман ту докле поглед сеже, на сам крај сале и света, спазих пар очију испод опако кратке а зифт црне косе (све то укомпоновано у голубије плаву кошуљу, ах...) како шарају по ваздуху. По главама, пегланим косама, парфемима који вриште да буду запажени, хаљинама са деколтеима дубоким знаним под назвом „кол 'ко оћеш“, преко столова са празним тањирима и „Бохемиан“ кристалом испуњеним белим и црним вином, кратким пићима и „кратежима“ домаће производње, пивом а нарочито просеравањима типа „дамска пића“ за које су ћуркице у сатенским хаљинама уским као осушени куртон чуле први пут гледајући крештећу Сању са Пинка,...

Чудо једно где је све тај поглед стигао... а кукала му мајка, ко да га је правио Ћорави Мика, никако мене да нанишани! Знаш оне форе, концентрација и то... као, мислима да га дозовем... оће то, пријатељу, само не знам у којој временској димензији мене та телепатија може да муне? Дискретно се нагнем ка Трептавој и упитам за цењено име дотичног, ал' она само слегне раменима. Не зна га, тај је Кумов. А-хаааа... Кум баш тад устаде да одржи буквицу цењеном скупу, те се и ја преподобих.

А мој ти је Кум промашио професију, маме ми, тај је требао у политичаре, није пољопривреда свесна какав потенцијал гуши одређеним испарењима стајског ђубрива којима ја имена не упамтих иако сам присуствовала многим телефонским разговорима јадног Кума, за све време док смо Трептава и ја бесомучно пељешиле продавнице по Србији.

То је већ, наравно, посебна прича коју вероватно никад нећу да причам, ал' коментар стоји – Трептава је на брзину набацила такав потрошачки апетит да је зајебала све напирлитане/полу голе а исто толико образоване жене пословних партнера које седе сада у сали. Не болује Трептава од етикета и маркица, ал' просто не бира. Севала је златна а Бог ми једном ил' двапут и платинаста Америкенка... напоран је шопинг, знаш?

Дакле, још мало па Кум се захваљивао гласом који није одавао ни трунку нервозе ни несигурности. О, не. Шумадинац је јебао кеву свим говорима које је икада одржао било који младожења, небитно из ког покушаја је почињао брачни живот. Мој Кум је, било је јасно к 'о дан био директни потомак неког грчког филозофа. О чему је беседио, да поновим не бих умела ни за 'ектар гибанице, ал' било је много лепо. На крају, сви устадосмо и повикасмо „ЖИВЕЛИ!“, младенци се љубише неких пет минута што међусобно што са родбином која је идаље пристизала, а ја сам довршавала своје друго пиће. „Још минералне, или желите нешто друго... јаче?“ залебдело је изнад моје свеже угођене фризуре. Фино неко створење, тај мој лични конобар. Трептава рече да је он САМО МОЈ и да је ту да ми угађа. До сада је стајао ту у неком углу и вртео прстима, ваљда му досадило, па... „А не, 'фала лепо... како се зовеш?“ Милан, каже средњошколац. „Мој Милане, јабуко са гране... а? Јел' мрзиш ту песму?“ Клима Милан, а ја ти распалим како има једна прилично кретенаста песма о мом имену за коју га замолим, ако је препозна да бенд свира, да оде и за певалицу уфати оног ко се дрзнуо да ми скењава овај дан. „Уреду госпођ... Извините, госпођице..?“ Кума, рекох. Ја сам Кума Миланче, 'ајд сад брзо, све петама у дупенце по још једну минералку. Отперја Миланче, Кум се окрете према мени па ће суптилно:

-Кумо, од њега се леба нећеш најести!- онда распали један од оних својих Г6 осмеха, оних на граници искрених и пословних (а шта ће човек, године успешног пословања су иза њега). Снимио ме Кум, алал му ћуфте, фрајерски је провалио да се ложим на Зифтастог, ал' каже – не мари, за кревет је добар, даље од тога не иди.

Ију, кумееее! Па зар ЈА!? Оличење невиности у лакат? Пу пу, далеко било...

Pošalji komentar ::

licis na sebe

ja još čekim taj mejl Bigica