Mama sanja

Noć pred venčanje Treptave i mog novog a najverovatnije i poslednjeg kuma, poštovanog Dalibora Šumadinca, iz milošte zvanog Mali – što se uskoro ispostavilo da je pravi nadimak za čoveka njegove građe – sanjala sam da sam pekarka. Ustvari, ne baš pekarka nego poslastičarka. Valjda je moja poslastičarnica bila, gledala je na kockom popločanu ulicu punu šetača (kad sam ustala ukapirala sam da je to jedna ulica u Zagrebu, tamo gde sam pila najskuplju kafu u životu), da bi se nekoliko metara niže od mene pretvarala u most, kameni. Jedan od onih koje sam savršeno umela da nacrtam u srednjoj školi, koristeći samo grafitnu olovku, na hameru A2 formata.

I tako sanjam... stojim u crnoj suknjici, crnim čarapama sa šavom i ne previsokim cipelama (lakovanim, dapače), gore imam prelepu crvenu košulju u kineskom fazonu na preklop, od svile dapače, sa zlatnim i zelenim vezenim zmajevima. Kosa mi vezana u pundju, preko lica nemarno pada dugačak pramen kose – šiška, dapače. Špricom dovršavam poslednji kolač, ukrašavam ga šlagom, pa iz lepe činijice na njega postavljam – jagodu... tipično. Onda ga nosim i stavljam u izlog, sva srećna i ponosna. Pored svih ostalih, a ima ih MNOGO. Pun izlog kolača – raznih veličina, boja, težina, ... A sve sam napravila – ja. JUHU! Ljudi prolaze, posmatraju ih, pa zastanu – uđu, zvonce učini „cinci-linci“, hoće da ih kupe. Ja sedim u visokoj stolici, uspravnih leđa i za svaki kolač kažem – ne. Moji su, ja sam ih pravila. Možete kupiti bilo koji od – onih, pa pokažem šakom u pravcu vitrina. „I to su sve moji kolači, ali njih ne volim kao ove.“ Neki razgledaju, neki samo izađu, neki kupe, a neki pregovaraju. Žele baš te, moje, omiljene.

Onda u poslastičarnicu uđe muškarac kome se ne sećam lica. U kaputu, dignute kragne, sa šalom. I kutijom pod mišicom. Osmehuje se i pita, da li može da dobije ONAJ kolač. Pogledom ispratim njegov prst.

-Oh... ne ne ne, prijatelju... – procvrkutam na francuskom (pri tom, ja ne da ne govorim francuski, nego ga i ne podnosim!!!) - ...ne TAJ kolač, taj nikada neće biti na prodaju.- Čovek me posmatra, tako ukockanu i lepu, lepu kao moji kolači, pa pita:

-Ako nisu na prodaju... šta kažete na trampu?- Onda otvori kutiju i iz nje izvadi par najlepših crvenih cipela koje sam ikada videla. Otvorenih prstiju, visoke, visoke pete, sa mašnicom pozadi. Zastane mi dah od njih, nasmešim se. Bez pitanja, skida mi cipele i na moja stopala nežno obuva prelepe crvene divine. Posmatram ih bez daha, bez pokreta pa skliznem sa visoke stolice na uglancani pod i prošetam... neverovatno! Kao da su baš za mene pravljene!

-Onda..? Trampimo se?- čujem iza sebe dok se posmatram u uzanom ogledalu. Iskušava moje principe, ooooooo jasno je! Merkam moj omiljeni kolač, a zatim cipele i brzo izračunam da će mi cipele, uz malo truda i pažnje, trajati zauvek, a kolač... u svakom slučaju, ne može dočekati večnost. Klimnem glavom, nasmešena.

-Može... nosite...

Kad sam se trgla iz sna, istog trenutka sam iskočila iz kreveta i dotrčala do kompleta koji sam složila za venčanje. Crno, crno, crno, crno, jebote ženo, jel’ ti ideš na sahranu ili na venčanje? Prekopam po tašni, da nađem adresu one prodavnice u kojoj sam pazarila savršene crne sandalete – „Dobar dan, do kada radite? Do 13 časova? A koliko je sada? Devet??? Auh, evo odmah stižem!“

Petnaest do dvajes’pet minuta kasnije, sve zavisi od toga koliko si sposoban da lažeš sebe, sedim u prodavnici i isporbavam najskuplje, najviše, naelegantnije crvene cipele. Nisu kao onog muškarca iz mog sna, nisu ni nalik, al’ crvene su. I lepo mi stoje. Pogled na sat – frizerka me čeka. Kartica sine, doviđenja curo mala, voleće te gazda doveka za današnji pazar.

Pošalji komentar ::

Slike sa svadbe obavezno da postuješ, i to da se Kum dobro vidi. Treperava ne mora, ona je tako šablonska ;)

najzad! dalje!

eLFIŠ, ma detaljnost je moje drugo ime
Anonimna, biće, jebote, polako