DEDA 2

15:12, 10/2/2008 10komentara Link

 

Sva narodna događanja, masovnа okupljanja – nisu mi jača strana. Ne umem i gotovo. Da ne bi Nane, obučene u crno od glave do pete, doterane i utegnute k'o da sam joj unuka, lepe ko Sofije Loren iz sadašnjih dana samo bez plastične obrade lica – bolelo bi me ćoše da idem. Parkirala sam u odeljku „za rodbinu“, nana reče – tu nam je mesto. Lažno ponosne i uspravne kao strele, ona mene pod ruku, ja – krijući se iza naočara, potpuno holivudski, prominusmo kroz tešku, crnu gvozdenu kapiju groblja, pa nana zalomi levo. Pravo na kapelu.

A tamo... 'Beš mi mater, ako „da čika Velja bonu“ nije poznavo Stojana odmah da se roknem – kilometri i kilometri pičetine. Volj ovu il' onu... crne, plave, sede... visoke, mršave, debele... Nana je car, ne obraća pažnju, ma ko da ima privremeno slepilo, ni 5 ni šest – pravo u kapelu. Kukala nam majka – stade Nana pravo do žene, ex žene, ćerke i sina sa familijom (tj, tetke i teča koje sam tad prvi put videla). Stade, kano klisurina. Uskomeša se masa, poče „šušušušušušušušušu“, al' ne da se Nana.... preseče ih pogledom, pa priđe kovčegu.

Ni glasa da pusti, samo onako... ovlaš... stavi nana ruku na kovčeg i krenuše joj suze. Prekrsti se, poljubi prste pa dotače Stojana poslednji put. Posle pedest godina ničega. Moja nana carica, reče „onoj stoki“ - zbogom. A onda, do nje stade još jedna prilika, mršava, starija... Pogledom uhvatih grč na licu dedine poslenje „žene“, koja je sve vreme gledala u ledja nani. Po tome kako je prilici zaigrala brada i loknama umršenim u male zlatne mindjuše sa granitom – slične onima koje je nana nosila tek ponekad, po loknama koje se iskradoše iz pundje znala sam da je to Ona. Stojanova najveća ljubav, njegova kraljica. Žena kojoj se zakleo na večnu ljubav.

Na trenutak, Nana i Kraljica su ukrstile poglede, a onda i prste. Gledam a ne verujem – njih dve, najnevoljenija i najvoljenija, zajedno do njega jednoga. Alfa, Omega i Deda. Ne kapiraš ti to, znam ja, al' ja shvatam. Kraljica i Nana, ne obrativši se nikome od familije, zapališe po sveću, postojaše još koji minut ne govoreći ama baš ništa... Ubedjujući sebe da sam ipak malo pametna nisam uspela da shvatim, kako je moguće da pređeš preko jebenog svega, i budeš hjuman? Kako je moguće, iz kog dela svog bića treba da iščupaš to poslednje zrnce ljubavi za omraženog, pogaziš decenije mržnje, pljuvanja, proklinjanja i ničega... odakle bre povučeš taj fajl?

Kraljica reče „Haj''mo!“ i njih dve, ruku pod ruku a ne tretirajući me ni za suvu šljivu izađoše na plato ispred kapele. A Kraljica, tu predamnom... beš mi mater, k'o svemirca da sam gledala – celo svoje detinjstvo nna mi pričala o njoj bez mrve ljubomore, kako je lepa i pametna i dobra,... Ne znam zašto je Nana nju volela, poštovala i branila, nije mi jasno. Po logičnom sledu i poredsku, njih dve treba da su suparnice, treba da se mrze, da leti perje, da padaju šamari i da se čupaju kose.... ko što je jednom bilo sa poslednjom „ženom“, nešto oko nasledstva, napila joj se nana krvi očas posla.

Ma kakavi. Nešto je tu bilo, nešto je Nanu opredelilo, da voli Kraljicu. Taj deo bajke, nikad nisam saznala. Vidim ja, njih dve tiho nešto „šušu“ međusobom krenule da ćakulaju, meni se pušilo... dosadno mi. Shvatim da je glavni događaj prošao bez očekivanog akcionog „Ang Li“ obračuna, pa zamolim nanu da me sačeka jer moram da začurim i – udaljim se malo od gomile.

Jebote, Stojan je bio car. Dok sam stajala iza gomile žena koja je šmrcala i gurala se u grupama od 3 do 5, starosnog proseka – 50/65 (Stojan je voleo svakakvu ćuretinu, al' piletina mu nekako išla od ruke), osetim da mi neko bulji u potiljak. I čujem to bas „šuuuu šuuuu“, pa onda jedan alt „šušušušušuušu“, al' moja volja da sništim cigar je veća od bilo čega, pa se ne okrećem. U krajnjem slučaju, zabole me baš. „Izvinite...“ promumla bas pored mog uha, klecnuše mi kolenca.

Znaš kako ima ljudi kojima oči govore više nego oba toma „Rata i mira“, u samo jednom pogledu? Ovaj je prejebo i Tolstoja, i Dostojevskog, i sve ruske klasičare ol tugedr. Čilibarski sjaj, mačkasti pogled... o da. To je bio čovek koga je Big Mama čekala. D uan. Numero uno. Po tome kako mi momentalno curnu niz unutašnju stanu butine... znala je Mama. TO je to.

„Znate li, mlada damo, da vam iz usta smrdi kao iz pepeljare?“ Vatafak? Ma jebem li ti familiju, bre, znaš, maaaaarš tamo matora džukelo jedna! (to sam trebala da kažem). Umesto reči, ugasim cigaru i okrenuvši se na peti odmarširam do nane. Kraljica se već isplakala pošteno, curila joj je maskara iz levog oka a onda je ona to malo promrljala, a sad joj je cela leva jabučica bila kao uflekana. Jadna žena... povučem je u stanu pa obrišem i uredim. Stavi mi žena obe ruke na obraze i poljubi me u čelo: „Tako je mene, tvoj deda... i ja sam njega... ovako, ko tebe... Drago dete... ličiš na dedu...“ pa poče još više da jeca i plače, majku mu... zagrlim je ja al' vidim, pašće mi – klecaju joj kolena, počnem da zapomažem „Dajte doktora! Dajte doktora!“

Iz gomile u crnini, izdvoji se visoka muška prilika držeći moju nanu za lakat i ja prepoznam – to je „bas sa mačorskim očima“! Dohvati ih obe, k'o perca pa mi pogledom pokazuje da rasteram babe sa obližnje klupe. Raskokodakale se k'o da su platile mesta oko terena kad sam dreknula „Beži, beži!“, godišnja pretplata ko da je... Nana, vidno potrešena, bleda ko i Kraljica, posle vode i šećera, potapša Gromadu po nadlanici i reče... „Hvala ti kume...“

Miodrag Perić i Žena mu. Miodrag Perić, psihijatar. Miodrag Perić, pedesetogodišnji zavodnik.

Čika Miodrag. Mili. Miki. Miša.

Čika Miša.

DEDA

01:23, 10/2/2008 9komentara Link

Moj deda, Stojan Trandafilović je bio velik švaler. Suknjoljubac, vetropir, lola, bekrija... ljubavnik bez premca. U današnje vreme se lepim srpskim jezikom kaže da je moj deda bio kurvar, al' nemoj da te Taja uhvati da koristiš taj izraz – leteće perje. Deda Stojana sam videla dva put u životu – prvi put kad ga je moja nana Milena ošamarila u kapiji njene kuće, u sred bela dana, na očigled prolaznika. Visokog čoveka, obučenog u mekanu jaknu i farmerice. Drugi put kad je Taja imao infarkt, zatekla sam jednog matorog čilanera kako sedi pored bolesnikovog kreveta i nešto mrsomudi sebi u bradu. Taman sam se spremila da tu izlapelu matoru ludu preselim za susedni krvet gde je ležao čilanerov ispisnik, sve misleći da je ovaj još i izlapeo... al' kad sam prišla krevetu, i taj matorać podigao oči na mene, prepoznala sam ga. To je bio deda Stojan. Taja ima iste njegove oči, nema greške – ispunjene suzama. Ne govori jer ne sme – i da sme, ne bi valjda znao šta da kaže tom čoveku koji mu je samo dao život. Koga je video na jednoj jedinoj fotki koju baba čuva, Bog te pita zašto.

I ja ih imam. Porodično blago Trandafilovića je pripalo meni, Nemanja se bacio na Ljiljinu familiju, ljubi ga majka.

Posedeo tu malo Stojan, promrsio još po neku i otišao. Nekad mi samo dođe krivo što nisam pošla za njim, da popričamo još o nečemu. A o čemu bih, opet, mogla da trtljam sa starkeljom od preko 80? Dedino ime se nije spominjalo u kući moje nane osim u kontekstu „ona stoka“, „ona budala“, „onaj serator“ i tako... imao je Stojan ličnih zamenica ko sinjorita pegica, i uvek se znalo da nana priča o njemu, po tome kako joj se lice izobličilo, pa joj oči sevnu da se ukenjaš.

Mrzela je Stojana. Kako je to provesti ceo život mrzeći oca svoga sina, mogu samo da zamislim. Milion puta sam slušala priču kako je Stojan nju smuvao na brzinu, mladu i zelenu, zavela je baraba matora, iz pameti je izvela, zaludeo je i „onda kad sam mu rekla da čekamo dete – prc, opa bato, ona stoka (vidiš, šta ti kažem?) klisnu k'o puvanjak... nisam ga videla više. (tu se nana obavezno zaplače) Sve sam sama... stomak do zuba, a ja debela, ne mogu ni da ustanem... velika sramota... poslali me u Planu kod familije, da rodim. Tamo smo rekli da mi muž pogin'o u bombardovanju... i tako... rodila majka čedo.“

Šta je ustvari bilo – nana je odlepila na Stojana Trandafilovića, advokata, udovca, visokog macana politički neopredeljenog javno, dok je privatno deda voleo Kralja i u kupatilu mu držao sliku – nije bitno za priču, al' mi uvek bilo simpa da zamislim Stojana kako bulji u The Royal Family dok se brija ili čupa dlake iz nosa, a možda mu se i prikenjalo? Kad ga je upoznala bio je petnaestak godina stariji od nje, „čika iz radnje do njene“ gde je radila – kafana je u pitanju, da ne misliš da je nana bila bogata, nosila mu u kancelariju kafu i... deda je smuv'o očas posla. Na pomen vanbračnog deteta sa balavicom je reagovao tipično balkanski, manevrom „nestanak u vidu 'tice lastavice“, prilično grubo odjebavši nanu.

Nana mu zbog toga nikad nije oprostila. Stojan nije vidjao Taju, nešto što nije 'teo, nešto što nana nije dala pa je Taju podigla i odgajila nana. I nanina porodica. Negovala i čuvala, pazila i mazila, gajila i bodrila - đubrila ga je mržnjom prema Trandafilovćima koji se nikad nisu pojavili. „Ni sa čokoladom da dodju, ma nikad ta bagra, na vrata... a ja nisam tražila da ga vide, ... i tako. Odoše godine...“ a sa tim, i njen pogled negde.

Početak početaka je bitan, no se preokupes mi amor, ne priča Mama ovu priču da bi popunila stranice, a ne! Nemam ja potrebe za tim, dovojlno je interesantno sve što imam da kažem. A, znaš šta je još interesantno – što se knjiga sama piše, pa da! Dok ja pišem šta je bilo, „šta će biti“ se dešava.... klasična resava - kažem ti ja, sama se knjiga piše!

Glupa sam, tupča sam, što je nisam ranije pisala. Nego, rahatli deda Stojan...

Nana se nacrtala u rano jutro kod nas. Miriše kafa (nekad stvarno žalim za danima kad smo prdeli i smrdeli svo četvoro na 50 kvadrata, al' samo ponekad), čujem kroz san a i dok se budim kako kvrcka porculan. Nana kao da uzdiše... i Taja mi...

Jbte, oni plaču...

-Jes' ustala to mila..? Odi da te Nana poljubi... Umro je deda.- Pade mi fioka od uzbudjenja, aman nano ..? Deda? Deda Stoka je umro, i šta sad cmizdriš tu? Nisam to izjavila, ma jok. Skljokla se u stolicu i samo blenem u njih dvoje. Plaču... suza suzu stiže.

Eto tako, umro mi deda.

Deda. Sećam se jednog starkelje iz zgrade, zvali smo ga Deda – večito nas je zalivao vrućom vodom kad zagalamino ispod njegovog prozora, jebali mu sve po spisku i pravili još veću buku baš njemu u inat. A kad je deda otputovao u većna lovišta, bilo nam krivo. I na sahranu mu išla dečja a komšijska delegacija. E, i sad se osećam isto. Uvukla se eto neka tišina u nanu i sina joj, nit se gledaju, nit mrdaju... samo tako, ko mrtva puvala.... Nana konačno ispade džek, obrisa suze i reče:“Ko će samnom na sahranu?“ Taja ko drvo – tup, gluv, bez osećaja. Pokiso. Nije je ni čuo, dva put je ponovila. „Ja neću... nije mi bio otac kad je bio živ, nije ni sad, kad je umro.“, ustade čovek i ode. Nemanja je rek'o da ne bi iš'o ni mrtav, da je to velik smor i da više voli baba Smilju od tog kretena. „Ne znam čoveka, nano, ne smaraj...“ Majku Ljilju nana nije ni pitala, pa sam prirodnom a i logičnom selekcijom krenula ja sa nanom.

Samo se vi kurčite ja ću idalje da pišem!!!

22:49, 1/12/2007 2komentara Link

У неко доба, пристигао је и други Кум. Она друга половина кумства, сведок број два. Да сам била боса, Кумов Кум – званично, Вељко - би се такмичио самном до у милиметар што се тиче висине, овако сам била у десетоцентимској предности мојих црвених сандалица купљених тог истог јутра, ко је пратио радњу фабуле, јавиле су ми се у сну... оном о посластичарници и колачима... Брадица „а ла Д'Артањан“ на Кум 2 лицу – по нашки речено, јарећа, очи крупне, тамне са необично црвеним беоњачама (касније сам сазнала да је човек возио целу ноћ из Швице да стигне „школском“ на венчање, прим.аут.) – мале а чврсте шаке којима се поздравио самном учиниле су брзопотезну „кврц масажу“ мојој десној, од срца пруженој – руци, дабоме. Дубоко у четрдесетим а далеко од педесетих, са благо израженим бојлером, без видљивих одашиљача љаксе-класе типа „прстен и златни ланац, даће ти Босанац“, ово му је било друго кумство. Рече ми са намигом, нада се и последње. „Али ако треба да кумујем на још једном оваквом венчању, где је кума лепша од младе, не хајем, може и још једном...“ промрмља, ласкавац матори, одмах ми се допао. Седе одмах до Сина и намигну на Миланчета да приђе. А Миланче – јок, веран ми је лепотан мој. Кум му шапну „Тај је Кумин!“ па избунарише неког другог, дал' из кухиње ил' из Кумовог обезбеђења, ко да га зна, свеједно – није му се допало да гости, доноси и приноси.

Има она песма, пригодна је дакако за свадбе а којој сам се надала да културни бенд са две певачице и једним певачем, сијасет музичара које су посадили на галерију клуба неће свирати. Моја „омиљена“ свадбарска ствар се зове „Најлепша је кумина фризура“ – јасно ти је наравно да свако са макар пола мозга не може да схвати како ико може да смисли песму на ту тему, али, веруј ми – може. Руку на срце, моја фризура је била једина нормална а при том и – успела креација Мајстор Бокија, али ПОРФАВОР! Осећала сам дубок унутарњи порив да обавестим КУД да уколико желе читави кући да се врате НИКАКО не свирају ту. Што због части овог весеља, што због чињенице да пут ка њима води директно поред Зифтосаног. Хммм...

Знаш како у филмовима Главна Хероина заносно прошета поред Главног Типа, форе ради и секса ради, па се саплете, па се неким чудним слободнопадајућим правцем нађе у наручју Г.Типа? Ништа се тако гламурозно није десило. Кренула сам врло сигурно ка галерији, врцкајући дупетом, правећи мале полукружне покрете на прстима код сваког корака, леђима усправна, браде довољно високо подигнуте да могу да видим куд идем... Онда се десио јебени бродски под. Тј, рупа у поду. Замишљаш ли ти ту сцену??? Фенси клуб, свадба у току, званице, лудило, Главна Кума њише задњицом кроз салу и онда – пљас! Нисам стигла ни да подметнем руке за пад. Љоснула сам колико сам дугачка, директно пред ноге Зифтосаном, малтене на нос. Иза мене, на метар ил' слично, остала је моја нова црвена сандала-ципела, забодена штиклом у рупу бродског пода док је „Срдачно Ваша“ лежала непомично посред сале.

И знаш шта се чуло – јебено ништа! Вековна тишина, мени се учинило – па један изненађени звук .... каоооо - „ХИ!“ из женских грла. Онда шкрипа столица које се померају уназад и коначно сијасет мушких дланова свуда по мени који ме исправљају па постављају на столицу. Шуштање километарске венчанице ка мени и Трептава задихано прегледа посекотину на бради, гурам је од себе да се не испрља – то је несрећа, измишљам на брзину и Шумадинац је одводи за главни сто.

А где је Зифтосани све то време, питаш се? Мирно седи за столом и посматра целу папазјанију. Е дабода ти се очи надуле ко у жабе, пизда ли ти материна, где си се ти учио манирима? Вељко и Син ме скоро па односе до главног стола, где ме већ скоро уплакана чека драга Кева, скоро смирена млада, ... све је „скоро“, ништа није дефинитивно. Испостави се да је посекотина – посекотиница коју сам убрзо и заборавила, мајку јој блесаву, умислила да је прометејска... сва срећа да сам имала црну хаљину, није било флека. Замолим Вељка да ми донесе јебену сандалу, а Син ускочи са примедбом да је већ ишао да је нађе али је нема. „Како бре НЕМА???“ заурлам ко Дамјанов Зеленко, Син слегне раменима а Шумадинац добаци шеретски како „нема Кумо проблема, купићу ти исте такве, само праве...“. Ха-ха. То је, као било смешно?

Од тог тренутка Миланче је доносио само пичкаста пића пред мене. Једноставно сам морала да имам покриће за своје неславно слетање међ' званице – ништа горе од смотане смоте... „Пад пијане Куме“ је ипак део свадбарског миљеа балканског поднебља и добра анегдота за хладне зимске вечери. Јегер, јегер, јегер! И још једном, јегер! ЖИВЕОООО!

Svadba, part 2

19:35, 30/11/2007 2komentara Link

И да ти кажем, Фенси Клуб уопште није био тако специјално фенси како ми је било наглашено. Барем по мојим скромним стандардима. О да, бројчано је било званица довољно да се упореди са целокупним становништвом централне планинске регије Златибора, или рецимо Мачката. Мешано „месо“, да будем прецизна. Свих раса и класа, о годинама да не говорим – ко у „Политикином забавнику“ – од 7 до 177. Упс. 77.

Столови засебни (о јеа, вери најс – 5 поинтс!), тематски распоређени на лево (његови) и десно (њени) на следећи начин а у формацију звану „рибља кост“ све по заслузи – стари кумови и најближа родбина на 5 метара, пријатељи и познаници родитеља на 10 метара, комшилук и фамилија коју никада ниси видео а знаш да постоје из приче истих, даље - колеге и пословни пријатељи и тек онда – твоји пријатељи, ортаци, посл.партнери у до бола набуџеним колима/оделима/супер и алтер егоима. Таман ту докле поглед сеже, на сам крај сале и света, спазих пар очију испод опако кратке а зифт црне косе (све то укомпоновано у голубије плаву кошуљу, ах...) како шарају по ваздуху. По главама, пегланим косама, парфемима који вриште да буду запажени, хаљинама са деколтеима дубоким знаним под назвом „кол 'ко оћеш“, преко столова са празним тањирима и „Бохемиан“ кристалом испуњеним белим и црним вином, кратким пићима и „кратежима“ домаће производње, пивом а нарочито просеравањима типа „дамска пића“ за које су ћуркице у сатенским хаљинама уским као осушени куртон чуле први пут гледајући крештећу Сању са Пинка,...

Чудо једно где је све тај поглед стигао... а кукала му мајка, ко да га је правио Ћорави Мика, никако мене да нанишани! Знаш оне форе, концентрација и то... као, мислима да га дозовем... оће то, пријатељу, само не знам у којој временској димензији мене та телепатија може да муне? Дискретно се нагнем ка Трептавој и упитам за цењено име дотичног, ал' она само слегне раменима. Не зна га, тај је Кумов. А-хаааа... Кум баш тад устаде да одржи буквицу цењеном скупу, те се и ја преподобих.

А мој ти је Кум промашио професију, маме ми, тај је требао у политичаре, није пољопривреда свесна какав потенцијал гуши одређеним испарењима стајског ђубрива којима ја имена не упамтих иако сам присуствовала многим телефонским разговорима јадног Кума, за све време док смо Трептава и ја бесомучно пељешиле продавнице по Србији.

То је већ, наравно, посебна прича коју вероватно никад нећу да причам, ал' коментар стоји – Трептава је на брзину набацила такав потрошачки апетит да је зајебала све напирлитане/полу голе а исто толико образоване жене пословних партнера које седе сада у сали. Не болује Трептава од етикета и маркица, ал' просто не бира. Севала је златна а Бог ми једном ил' двапут и платинаста Америкенка... напоран је шопинг, знаш?

Дакле, још мало па Кум се захваљивао гласом који није одавао ни трунку нервозе ни несигурности. О, не. Шумадинац је јебао кеву свим говорима које је икада одржао било који младожења, небитно из ког покушаја је почињао брачни живот. Мој Кум је, било је јасно к 'о дан био директни потомак неког грчког филозофа. О чему је беседио, да поновим не бих умела ни за 'ектар гибанице, ал' било је много лепо. На крају, сви устадосмо и повикасмо „ЖИВЕЛИ!“, младенци се љубише неких пет минута што међусобно што са родбином која је идаље пристизала, а ја сам довршавала своје друго пиће. „Још минералне, или желите нешто друго... јаче?“ залебдело је изнад моје свеже угођене фризуре. Фино неко створење, тај мој лични конобар. Трептава рече да је он САМО МОЈ и да је ту да ми угађа. До сада је стајао ту у неком углу и вртео прстима, ваљда му досадило, па... „А не, 'фала лепо... како се зовеш?“ Милан, каже средњошколац. „Мој Милане, јабуко са гране... а? Јел' мрзиш ту песму?“ Клима Милан, а ја ти распалим како има једна прилично кретенаста песма о мом имену за коју га замолим, ако је препозна да бенд свира, да оде и за певалицу уфати оног ко се дрзнуо да ми скењава овај дан. „Уреду госпођ... Извините, госпођице..?“ Кума, рекох. Ја сам Кума Миланче, 'ајд сад брзо, све петама у дупенце по још једну минералку. Отперја Миланче, Кум се окрете према мени па ће суптилно:

-Кумо, од њега се леба нећеш најести!- онда распали један од оних својих Г6 осмеха, оних на граници искрених и пословних (а шта ће човек, године успешног пословања су иза њега). Снимио ме Кум, алал му ћуфте, фрајерски је провалио да се ложим на Зифтастог, ал' каже – не мари, за кревет је добар, даље од тога не иди.

Ију, кумееее! Па зар ЈА!? Оличење невиности у лакат? Пу пу, далеко било...

Свадба, парт 1

01:00, 29/11/2007 3komentara Link

Место злочина-  на коме су главне улоге додељене Вашој Увек На Услузи (овог пута) Куми и то не било којој већ Једној Јединој и Најважнијој (неко рече, ево иде старојко – јеботе што сам се изненадила, окренух се око себе да видим тог скота што ми одузима место испод рефлектора, кад оно бре, па то сам ја. Биг Мама Старојко. Пууу, пичка му материна, где ја баш да будем тај инкриминисани случај???), Трептавој (овог пута) гђи Шумадинац и гдину Шумадинцу, уредној високој прилици поред младожење коју ћемо овог пута звати Син – беше неки посебно извикан клуб у који моја однегована нога не крочи никада у свом животу. На пола пута до тунгузије, закукуљено, замумуљено, лево-десно, десно-лево, ваљда и сам газда има навигатор кад крене у обилазак својега добра, живота ми укењала сам се да се ово двоје младенаца није зајебунило, да их нису отели ванземаљци па им узели обличја а сад и мене да лише мог Божанског храма, Тијела мога Тела, аххххх...

Но, Син је возио врло прецизно - све окетом пратећи мали пиштећи објекат српски назван Навигатор, те је целим путем са екрана блинкала црвена тачкица – МИ и врло је било јасно чак и Главној Куми, тј Мени да ће црвена тачкица ускоро опичити у плави квадратић звани „Фенси Клуб“. А све време је нека кучка на немачком шпреховала, те лево, те десно... а сваки јебени пут кад је укочио рекла је „Данке.“ Виш', што ти је данашња технологија, што Србин измисли а Немац направи – ку**ц ћеш да будеш сам и кад 'оћеш у ауту, ова Хелга кења нон-стоп, к'о да је плаћа лично директор аеродрома из свог џепа! Син је необично ћутљиво биће, ал'онако, јагњеће ћутљиво, пријатно и драго. Има неке очи, да те Бог сачува, ко баба-Радине божићне сарме, па то дете нема лице него само очи, а плавееееееее, плаве, па неке трепавице морске пијавице... кукала, што је лепо то дете! А височији је, ко мој Кондор што је некад био, на врата не уђе а да не закачи главуџом о рагастол, љуби га кума. Свака част Трептава, мислим се у себи, нашла си ми адекватну пратњу.

Него, да ти кажем прво нешто – већ тол'ко дуго пишем о себи да се ваљда до сада зна да ја волим свадбе ко тесне гаће. Некаквом божанском интервенцијом ноћ пред свадбу сваки младин тата који држи до звања истог, ваљда у сну, дозна да Биг Маму треба метнути или под звучник, или што ближе музици, или тик до ве-цеа кога од милоште зову „тоалет“ а у најбољем случају – та персона, та флексибилна прилика ће добро доћи као лични аниматор каквој баби на самрти, или пак – оно што је (хех) ипак моја посластица – добро ће послужити као пратиља последњем мушком изданку фамилије који не зна се зашто – није ожењен. А спрц'о је себи у дупе цирка 45 година. Хелоу!? Па неписано је правило да сви синглићи преко 40 који нису успели да смувају и приведу неку пристојну ћуркицу то никада неће ни урадити! И, мене да нађу, мене да удају за таквог емотивног ретарда? М'рш отале...!

Али – пошто сам ипак једина другарица слеш пријатељица коју је Трептава икада имала дуже од годину дана, и баш јербо сам Главна Кума звана Старојко, а посебно зато што седим нити поред ве-цеа, нити поред неког маторог удава од 80 година већ за Главним столом а поред Новопеченог Ускоро Кума ми – ову свадбу нисам хтела/могла/смела да пропустим.

Mama sanja

08:17, 9/11/2007 3komentara Link

Noć pred venčanje Treptave i mog novog a najverovatnije i poslednjeg kuma, poštovanog Dalibora Šumadinca, iz milošte zvanog Mali – što se uskoro ispostavilo da je pravi nadimak za čoveka njegove građe – sanjala sam da sam pekarka. Ustvari, ne baš pekarka nego poslastičarka. Valjda je moja poslastičarnica bila, gledala je na kockom popločanu ulicu punu šetača (kad sam ustala ukapirala sam da je to jedna ulica u Zagrebu, tamo gde sam pila najskuplju kafu u životu), da bi se nekoliko metara niže od mene pretvarala u most, kameni. Jedan od onih koje sam savršeno umela da nacrtam u srednjoj školi, koristeći samo grafitnu olovku, na hameru A2 formata.

I tako sanjam... stojim u crnoj suknjici, crnim čarapama sa šavom i ne previsokim cipelama (lakovanim, dapače), gore imam prelepu crvenu košulju u kineskom fazonu na preklop, od svile dapače, sa zlatnim i zelenim vezenim zmajevima. Kosa mi vezana u pundju, preko lica nemarno pada dugačak pramen kose – šiška, dapače. Špricom dovršavam poslednji kolač, ukrašavam ga šlagom, pa iz lepe činijice na njega postavljam – jagodu... tipično. Onda ga nosim i stavljam u izlog, sva srećna i ponosna. Pored svih ostalih, a ima ih MNOGO. Pun izlog kolača – raznih veličina, boja, težina, ... A sve sam napravila – ja. JUHU! Ljudi prolaze, posmatraju ih, pa zastanu – uđu, zvonce učini „cinci-linci“, hoće da ih kupe. Ja sedim u visokoj stolici, uspravnih leđa i za svaki kolač kažem – ne. Moji su, ja sam ih pravila. Možete kupiti bilo koji od – onih, pa pokažem šakom u pravcu vitrina. „I to su sve moji kolači, ali njih ne volim kao ove.“ Neki razgledaju, neki samo izađu, neki kupe, a neki pregovaraju. Žele baš te, moje, omiljene.

Onda u poslastičarnicu uđe muškarac kome se ne sećam lica. U kaputu, dignute kragne, sa šalom. I kutijom pod mišicom. Osmehuje se i pita, da li može da dobije ONAJ kolač. Pogledom ispratim njegov prst.

-Oh... ne ne ne, prijatelju... – procvrkutam na francuskom (pri tom, ja ne da ne govorim francuski, nego ga i ne podnosim!!!) - ...ne TAJ kolač, taj nikada neće biti na prodaju.- Čovek me posmatra, tako ukockanu i lepu, lepu kao moji kolači, pa pita:

-Ako nisu na prodaju... šta kažete na trampu?- Onda otvori kutiju i iz nje izvadi par najlepših crvenih cipela koje sam ikada videla. Otvorenih prstiju, visoke, visoke pete, sa mašnicom pozadi. Zastane mi dah od njih, nasmešim se. Bez pitanja, skida mi cipele i na moja stopala nežno obuva prelepe crvene divine. Posmatram ih bez daha, bez pokreta pa skliznem sa visoke stolice na uglancani pod i prošetam... neverovatno! Kao da su baš za mene pravljene!

-Onda..? Trampimo se?- čujem iza sebe dok se posmatram u uzanom ogledalu. Iskušava moje principe, ooooooo jasno je! Merkam moj omiljeni kolač, a zatim cipele i brzo izračunam da će mi cipele, uz malo truda i pažnje, trajati zauvek, a kolač... u svakom slučaju, ne može dočekati večnost. Klimnem glavom, nasmešena.

-Može... nosite...

Kad sam se trgla iz sna, istog trenutka sam iskočila iz kreveta i dotrčala do kompleta koji sam složila za venčanje. Crno, crno, crno, crno, jebote ženo, jel’ ti ideš na sahranu ili na venčanje? Prekopam po tašni, da nađem adresu one prodavnice u kojoj sam pazarila savršene crne sandalete – „Dobar dan, do kada radite? Do 13 časova? A koliko je sada? Devet??? Auh, evo odmah stižem!“

Petnaest do dvajes’pet minuta kasnije, sve zavisi od toga koliko si sposoban da lažeš sebe, sedim u prodavnici i isporbavam najskuplje, najviše, naelegantnije crvene cipele. Nisu kao onog muškarca iz mog sna, nisu ni nalik, al’ crvene su. I lepo mi stoje. Pogled na sat – frizerka me čeka. Kartica sine, doviđenja curo mala, voleće te gazda doveka za današnji pazar.

Vic o cigi i ciganki

10:48, 13/10/2007 3komentara Link

~~VIC PRVI~~

LICA:
Mika, ciganin
Živana, ciganka, a žena mu
Gazda, na voćnjak
***********************************************************
Mika i Živana ogladneli, pa će Mika:
Mika - A bre Živana, aj'd idemo da nađemo neešto za jeeeelo, deca gladna...
Živana - Aaaaajd' Miko...

Put ih nanese na prelep voćnjak, i naravno Miki se prijede voće pa će Živani:
Mika - 'Ajde bre žeeeeno, idi naberi voooćeeee, gladna deca, gladan Mika...
Živana - Neeeeeeemo Miko, ljubim ti kurac, da'm teraš da s'penjem
Mika - 'Aaaajde Živano, tu sam ja, jaćud' čuvam stražu, 'ajd...

I Živana - ajd. Preskoči je Mika preko tarabe, popne se ona na drvo i počne da ga leši, kad eto ti Gazde.

Gazda - A-ha! Ukebao sam te! Silazi dole, sad ću da te prebijem i vodim u miliciju!
Živana - Neeeeeeeeeeeeeeeeeemoj gaaaaaaaaaaazda, ljubim ti kurac, neeeeeeeeeeeemoj da me biješ, imam decu gladnu, imam i muža, glaaaaadni smo...
Gazda (posle kraćeg premišljanja i osmatranja Živaninih atributa, pomirljivo) - Pa dobro, ajde, neću ni da te bijem ni da te vodim u policiju ali moram malo da te pomazim...
Živana - Neeeeeeeeeeeeeeeeeemoj gaaaaaaaaaaazda, ljubim ti kurac, neeeeeeeeeeeemoj, ima Mika da ubije...
Gazda - Ma kakav Mika, nije tu, neće ništa da zna...
Živana (da ne oda Miku koji se krije u žbunju i sve gleda) - Pa dooobro, kad mora (glasno), aaaajde...
I krene gazda da miluje Živanu, ovako govoreći:
Gazda - (milujući joj kosu) Dabogda mi žito bilo ovako dugačko i bujno, ko tvoja kosa (milujući joj sise) dabogda mi kruške i jabuke ovako rodile, (milujući je po guzici) dabogda mi lubenice ovako rodile...
Gleda to Mika, da pukne od muke, pa će:

Mika -A dabogda pao grad ko ova moja muda (pa ih pomiluje) da ti sve to rodno pojebe..

МАМА ЈЕ НАМЋОРКА!

22:07, 2/10/2007 10komentara Link

ТАГИЋИ (Џули, хебаћу те ружно због овог...) ОК

ПЕТ СТВАРИ КОЈЕ ВОЛИМ (А НЕ БИ ТРЕБАЛО)
1. Пре него устанем, док још лежим волим да прднем - еспецијали док се протежем. Није дамски, ал је искрено.
2. Волим бразилску депилацију, да се културно изразим, ко не зна шта је - то је дипилација пице и гузице. Мало боли, мало је кинки ал' се обавезно напалим и једва чекам да идем кући да се тушнем. Па онда се мацкам кремама и бар 15 минута проведем у дивљењу пред огледалом
3. Волим мушкарце који су: духовити, врло паметни, 200цм/120-130кг, умеју око беле технике и аутомобила, и умеју да паркирају. Ко не зна Мамину терминологију, нек' прочита
4. сладолед од ваниле, шлаг, воћне торте и колаче, белу чоколаду са кокосом
5. да ликујем

ПЕТ СТВАРИ КОЈЕ НЕ ВОЛИМ (А НИЈЕ ДОВОЉНО КОЛИКО НЕ ВОЛИМ)
1. Увлакуше, женског рода. Обавезно су јако дволичне мајке им га набијем па не могу да провалим одма' да су од те сорте
2. "Фрајере" којима жене купују, жене уређују, жене финансирају и жене титрају јајца. При том, жене или нису њихове, или нису жене него имају неку другу титулу типа - швалерка, љубавница, јебуља
3. Термине - "швалерка", "љубавница", "курвештина", "друга, трећа и четврта жена", "она друга", "она нова", "самохрана", "удавача", "радодајка", "распуштаљка"
4. Фразе типа - "да ли се ми знамо однекуд?", "мој брак се распада, ја сам у њему због: деце, стана, мојих/њених родитеља, пријатеља, кумова, матор сам да се разводим", "волим те и не могу да живим без тебе, ако ме оставиш живот ће ми се распасти" (ово шаљу путм смс-а, имејла, или шапућу у слушалицу мајке им га стерам!)
5. старење

ПЕТ СТВАРИ КОЈЕ БИ ВОЛЕЛА ДА ЗНАМ:
1. какав је секс са женом
2. какав је секс са два мушкарца
3. како је кад се погледаш у огледалу а сисе су ти савршене
4. зашто не могу да нађем кључеве од јебеног стана кад касним на посао?
5. да ли има загробног живота

ПЕТ ФАСЦИНАЦИЈА:
1. тип који не захрче после секса, и не трчи да се тушира него лежи поред мене и хоће ме још
2. жена која роди дете од 5 и по кила природним путем без анестезије
3. блогер који дневно избаци до 10 солидних постова
4. бракови који трају преко 40 година
5. секс у шездесет петој години живота

ПЕТ СРАМОТНИХ СИТУАЦИЈА:
1. Вече у ЧМ кући када је наишла његова ћерка - а ја у његовом баде мантилу
2. типови са којима сам спавала
3. типови са којима сам планирала да спавам, па нисам фала Богу
4. што ме тата идаље финансира
5. зајебала сам сваку шансу да будем Жена

ПЕТ ПЛАНОВА:
1. Пут на Кубу
2. Троје деце
3. НОВЕ СИСЕ (ко вас јебе, знам да сам досадна АЛ ХОЋУ ИХ!!!!)
4. да мање псујем
5. проналажење човека који, неким волшебним путем, мисли као ја

ПЕТ РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ:
1. баш ти фала
2. хвала ти ко брату
3. хвала ти ко сестри
4. хвала, свака ти се дала
5. жив био мајци се уд'о

АЈД САД, ДА ВАС ВИДИМ:

Рођени, Попадијска Жена, Лејди Ди, Чачки и Пролазник