22/9/2008 01:38
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Zivot mi se bio zgadio, rekao mi je dok smo sedeli ispred kioska i ispijali drugu pivu, ko zna koliko puta sam pozeleo da me strefi neki zalutali metak ili geler, da me nema, da se vise ne probudim ujutru ali nisam bio te srece. Izabrao sam da ostanem u gradu odakle su mnogi bezali da se vise nikada ne vrate.
Pobegli su prvi na vreme oni sa parama. Pa oni su to mogli sebi da priuste. Neki inostranstvo, neki u svoje vikendice ili stanove na moru u Crnu Goru. Sklonili se fino, sklonili decu, samo privremeno dok ne prodje ono sto su naslucivali da ce doci ali to nisu javno smeli da kazu.
Bilo je i komicnih situacija, strahujes svaki dan pa ti dojadi, ides ulicom, uspravan kao bor, kao da se inatis nekome ko te snajperom snimio sa vrha neke zgrade ili okolnih brda.
Ponekad naidjem stoje na uglu likovi sa naocarima u maskirnim odelima sa motorolama i redom sve legitimisu. Pridjem. Iz vijetnamke izvadim licna dokumenta, prepoznaju me i puste, pa nakon toga kao nesto pricaju sa motorolom, a ja okrenem se pa brzo nazad, ko fol zaboravio sam doma nesto.
Dobio sam prvi epilepticni napad u zatvoru, cak sta to mi je vise puta spasilo zivot. Jednom su nas izreda na ulici skupljali za kopanje rovova i samo sto su nas poveli ja se vadim da sam zaboravio lekove, smejali se, i posle mi doslo padnem i pocnem da se tresem, svi su mislili garant, ugusicu se.
U Sarajevu su već u julu i avgustu 1992. godine, mladići od petnaest ili sesnaest godina, nosili ulicama glave mrtvih ćetnika, koje su pronalazili u podrumima u naselju Dobrinja pet u Sarajevu.
Sa glavama su se obesno igrali i iživljavali, bacali ih u kante i kontejnere za đubre kao da igraju kosarku. Dugo se medju nama postavljalo pitanje zašto ovi koji imitiraju po Sarajevu mudžahedini to rade. Odgovor je u necijem suludom iskrivljenom tumacenju i učenju islama. Odsecanjem glave žrtva dobija status životinje, a metak je po njima rezervisan za ljude. Pored mučenja, i na ovaj način žrtva se želeli poniziti, staviti je u podređeni položaj.
Slusao sam ga zgrozen, sa osecajem mucnine od stepena izopacenosti nekih bica koja su davno prestala da budu ljudi . Ritualno zele da se svete i zaplase neprijatelja, da svojim jezivim cinom zasluze da udju na neka vrata zamisljenog raja koja im se nude kao nagrada za ucinjeni zlocin. Sta reci, bolesno i sumanuto. Nesto gore nisam u svom veku citao i doziveo da se u ime nekog boga na udaljenosti od petstotina kilometara od mene cine tako svirepi zlocini.
Setio se naseg prvog susreta. Pricao mi je kako se nekada radi zabave u drustvu prestavljao kao umetnik, muzicar, pesnik, svirao je nekada gitaru, imao je smisla za glumu, pisao je vrlo nadahnute pesme, ali je o tome sada govorio sa gorcinom i velikom dozom podsmeha u glasu. Njegova vera je nekada bila mesavina nekih budistickih i indijskih verovanja. Sada je prestao da veruje u bilo sto, posle onog sto je preziveo izgubio je volju da svet vidi kao dobronameran u kojem ljudi srecno zive i odgajaju svoju decu.
Zivot je video kao put kojim ides sledeci svoju karmu i batrgao se koliko hoces zivot ce ti se odviti po nekom gotovom i od drugih napisanom scenariju. Na tom putu te mogu presresti razbojnici i pljackasi, kada ih prepoznas, kao svoje prve komsije i prijatelje, nekaznjeno ce te ponizavati, ubiti, uvek uvereni da to cine u ime neke pravedne ideje ili nekog boga zaboravljajuci da su do tada svi neometani ziveli godinama.
Zoran je dosao u talasu izbeglica u Srbiju, u nasu vec gotovo propalu i opljackanu firmu, na koju je bacio oko nas VD direktor i hteo po starom dobrom receptu da je upropasti, da razvuce sve sto iole vredi pa da posle onaj kapital koji je u objektima, zemlji, lokalima i atraktivnom poslovnom prostoru otkupi, prevede i uknjizi na svoje ime i postane novi gazda, kupuje vile i skupe automobile sa parama koje je tako mangupski oteo od naroda. U svim novim drzavicama na Balakanu De za Vu, Sto bi rekli ko u filmu, vec vidjeno.
Tu su na delu već, majstori, otimaci ljudi i automobila, ubice iz potaje, mesetari svih boja, nova skolovana mafija koja se nasla u sprezi sa korumpiranim politicarima. Svi su tu na gomilu cvrsto reseni da razaraju ono preostalo zdravo privredno tkivo i saseku u korenu svaki organizovan otpor pojedinaca i budjenja naroda. Vrh je da se foliraju i glumataju ispred svojih partija na govornicama kako su tobož mnogo zabrinuti sto se neke mutne radnje rade iza šaltera, na mestima gde korumpirani službenici odlucuju o bitnim pitanjima. Sve znaju, sve vide a nista ne preuzimaju, mogu oni da urade da stanu na put nezamislivim mahinacijama i pljackama. Da pregledaju racune u nasim bankama koji su otvoreni za transfer i pranje prljavog novca. Da vide koji se zakoni bezobzirno krse, koji su samo pokrice da se stvarnost zamaskira a novac sakrije da se na njega ne plati porez, da mu se ne utvrdi poreklo, a ono je u većini slucajeva prljavo i kriminalno.
Zoran je dosao kod naseg VD direktora, te mrcine i ljigavog skota, prevejanog lopova koji se uvek ko podguzna muva uvek tiska uz vlast, Samo on i Bog zna gde je sve krao i koga je sve potplacivao i sve to otpisivao, potpisivao, rasprodavao i rashodovao. Zbog privrednog kriminala nije ni dana odgovarao. Jer je pravda spora a i sudije su ljudi, nisu imuni na novac i skupe stanove na ekstra lokacijama.
Usao je kod njega Zoran obucen u staru vojnicku vetrovku, izgledao mu je kao klosar. Usao je u njegovu kancelariju sa nadom a docekao ga je sa ruznim recima da je jedna vise izbeglica i da mu je vec dosta njih koji su se dovukli ovde, da muvaju, valjaju po ilicama i pijacama neku svercovanu robu i svi hoce dobar posao, stan. Zoran je odmah video da je to jedno govno od coveka. Znao je da takvima treba prvo podici, jer je pun sebe, pun govana, navikao ulizivanje, na drpanje i krkanluk. Zoran je imao retku osobinu da procita coveka, da ne pokaze i samo mali osmeh koji je izrazavao podrugljivost nad nistakom koji je pred njim. Zoranu je bilo dovoljno i trazio je u svakom choveku nesto komicno sto ce mu ulepsati dan.
Slozio je facu, onako pravu, benastu, ja neznam nista, ja nisam odavle. A VD direktor, sa podvaljkom, zadrigao i otkopcane sarene kosulje sa dugmetom vise, ispod sarenog odela. Onim izbuljenim ocima je zurio u njega. Video mu se lanac oko vrata u lance, i zlatna krstaca kolko palac na kraju. VD ga je gledao sa gadjenjem, isao mu je na nerve tako mrsav, od stresova i bolesti potamnila mu i koza i videle se kosti, a glava mu se smanjila, te je bila ko pesnica. Pomislio je sigurno, treba mi inzinjer a ovaj ko da je umro pa se digao iz mrtvi, sto nije bilo daleko od istine sta je sve Zoran u Sarajevu preziveo. Hteo je da ga otkaci, nije ga ponudio ni kafom, viskijem koji obicno trazi da sekretarica donese. Taj dan je bio nesto dobre volje, pa ga je primao ali na odredjeno vreme dok ne ispita kako dise i dali mu drzi stranu ili ce mu prvi zabiti noz u ledja. Firmi je trebao on kako reče Zoran kao ljeb, dobar inzinjer jer se kadar rasuo koje kuda po svetu. Zoran je odmnah vidio da posao stoji odavna, da masine stoje, niko nezna da ih pusti u rad, podesi temperaturu topljenja plastike, da odliveni komadi izlaze bez greske i sa sto manje skarta. Uzeo je alat nesto sam a nesto uz pomoc bravara i vec za sedam dana krenula je proizvodnja. Prve masine su radile bez greske. On se samo nasmejao, e pusticu ih u rad uzinat onom drk majmunu sto glumi rukovodioca. On nije ni imao nameru da masine rade i spremao se da se suoci sa VD direktorom i njegovim gnevom kada cuje da je pokrenuta proizvodnja. Nije mu prvi put da vidi da ove visoko profitabilne masine koje kada se nasteluju rade dan i noc bez prestanka, moze jedan covek da ih hrani, samo proces proizvodnje nesme da stane jer posle opet mora da se podesva sve ponovo. U svom zivotu Zoran je najvise mrzeo lopove i prevarante koji glume neki nivo. Ali ovako bolestan i sludjen tek izasao iz zaracenog Sarajeva nemase kud prihvatio se da radi za tu ponudjenu mizernu platu od koje se sve teze zivelo. On je prihvatio i za tu platu je govorio mozda u sali a bice i ozbiljno, da je velika. Mala je plata kada ti puca oko glave za veknu hleba a glava se gubi za kanister vode. To je njegov nacin da im kaze da nista nisu ni radili za tu platu a primali su je dok on nije dosao. Rekao je svima da je VD covek, prva liga kad je primio, a ja mu nisam verovao jer se gorko osmehnuo i samo su oci rekle da se takvih nagledao u svom zivotu i previse. Kao da su te oci govorile pa takvi su me ovde i doveli, isterali iz iz mog doma, da se potucam po ovom belom svetu. Te oci su govorile drugo, taj VD je naj gora ljiga koju je svet video, seo je majmun za onaj sto kao da se tu rodio.
U Srbiji je mesec dana pre smrti oca, nasao jeftin stan kod jedne stare udovice, koja je u drugo vreme bila poznata da voli nesto mladje muskarce. Kada se seti samo se osmehne, sedela je sa Zoranom u njenoj pomocnoj kuci pored njene glavne kuce, pili su kafu, na Zoranovom licu je bio poznati osmeh. Staru je procitao, ali ga je zabavljala i nije doziveo ponizenje kao na mnogo mesta gde se pojavio trazeci stan. Uselio u jednu sobu bez igde icega, sem onoga sto je imao na sebi. Ona ga prihvatila kao svog, drugog sina, dirnuta njegovim stradanjem i njegovom dobrotom. U sustini ona je bila jedna dobra dusa, a njena mladost i iznenadna smrt muza je doprinela da u jednoj izopacenoj i zavidljivoj sredini dodje na los glas.
Mi skupismo nesto od naše odeće da bar ima za prve dane sta presvući, dok ne primi prvu platu. Od svih ljudi koje sam sreo, koji su u svom zivotu se patili, bili zabrinuti zbog para, zbog imanja, Zoran je prvi covek koji za tim nije hajao, koji je zivot ziveo drugacije. Neko bi rekao tako neozbiljan je mogao da bude samo Zoran, prvi sin kapetana Marka koji se slogirao u prvim danima kada je Sarajevo bilo u okruženju. Niko nije mogao da zamisli Zorana drugacijeg. Svi su voleli da on bude deo njihovog drustva. Za mnoge seretluke i price koje se pamte zasluga pripada upravo Zoranu. Kada je posle tridesete godine stao na lud kamen, posle neke zuraje sa koje se i ne seca sa kojom je otisao u krevet i ujutru je zacudjen video zensko pored sebe. I po obicaju zakljucio, bolje zensko da je nego musko a sad sto je se ne secam ko ja je nema veze. U sudu se izjasnio da sve priznaje, rekao da svaka koja izjavi da je sa njim ostala trudna priznaje, da je njegovo dete priznaje, reći će sudiji, kad vi kazete, druze sudija da sam ja bioloski otac, vi verovatno znate bolje nego ja. Sudija se nasmejao, cuj nasmejao, cerekao i svi clanovi veca, daktilografkinja i advokat koji je zastupao tuzilju. Svi su umirali od smeha kad su culi da se Zoran ozeni. Sarajevo je imalo segu mesec dana prepricavajuci da se ozenio, smirio, cuj smirio, ko ce Zorana smiriti. Zena mu, trpela je njegove drugove, njegove odlaske na poznata mesta gde se on ocekivao jer bez njega ni jedan dernek nebi bio pravi. Ubijali su se pivom, lokali ko nenormalni, stajali na cosku pred prodavnicom kao poslednji klosari i terali shegu sa curama koje prolaze.
Kasnije mu se ta zena sa kojom je dugo ziveo i dete uoci rata odselise u inostranstvo gde je boravio neko vreme i on i opet se vratio u Sarajevo, jer ga je srce ga vuklo uvek tamo. Otac je njega razumeo, njegove seretluke, njegovu prirodu koju ni skola ni ljudi nisu mogli ispraviti. Zoran je bio jednostavno nepopravljiv, jedinstven u svojoj nonsalantnoj i neobuzadanoj prirodi, oblacenju i ponasanju. Devojke su ga opet volele, trazile su njegovo drustvo, ponekad im je zasmetala ta Zoranova velika neozbiljnost ali avantura je kratko trajala. Volele su ga i onda kada su odlazile od njega. On je u sali govorio da je greh odbiti lepo zensko. Da se i Bog raduje toj ljubavi izmedju dvoje koji se privlace i hemija je zakon prirode. Zorana nisi mogao ne voleti. Na njega se jednostavno covek nije mogao naljutiti. Svaku kavgu je jednostavno pretvarao u salu i stvarao kod onih koji su ga popreko pogledali zelju da postanu prijatelji. Otac je verovatno i pored svoje strogosti, popustio u vaspitanju i prepustio zeni da se brine o svim svakodnevnim pitanjima, odlazak na roditeljeske sastanke, na zabave u gradu, dok je otac kao oficir bio odsutan sluzbom u JNA.
Zoran je voleo svog oca, bivseg oficira JNA, ponekad mu je izgledala cak i smesna njegova strogost, zelja da njih podvede pod vojnicki rezim i disciplinuje ih. Kod Zorana to nije upalilo, nikakve kazne, ubedjivanja nisu pomogla, dok je vec mladji brat se primio i otac je postao njegov uzor, posle skole bi i on otisao u vojnu skou ali je Marko bio izricit da to ne dolazi u obzir, jer njegova saznaja i okruzenje u kojem se naslucivao sukob i rat su ga odveli u policiju. Mladji Zoranov brat je bio odlican policajac, ozbiljan i kako kazu delikatnog i odmerenog ponasanja. Ponekad je cak i zamerao Zoranu zbog njegovog ponasanja ali to nije umanjivalo bezgranicnu ljubav koja ih je povezivala.
Majka je bila posvecena porodici, njima, Marku. Nikada nije radila, sav zivot je podredila njima. Bila je krhkog zdravlja, slabog srca i njena smrt je ostavila traga na njima kada je tiho otisla jednog dana uoci predstojecih ratnih zbivanja.
Zoran ni po cenu svog zivota nije hteo da ostavi oca. Zar da bude jedan papak i obican shupak da ga ostavi ovako nemocnog i bolesnog. Mogao je kao mnogi ode iz Sarajeva dok je jos moglo da se bezbedno izadje. Ali nije. Zoran je bio jednostavno takav. Neko bi rekao ludost je to ili bi pomislili da prekrate svoje muke. Ne Zoran je bio spreman na sve. Izdrzati, verovati, verovati da uvek i medju neljudima bude ponekad bar jedan covek. Politika ga nije interesovala, da puca na nekoga u tom suludom ratu nije mu padalo na pamet. Brat je otisao sam i presao minsko polje jedne noci i izgubio je sa njim svaki kontakt, nije vise znao ni gde je ni da li je ziv.
Zoran je voleo svoj grad, tu se rodio, tu je zivela sva njegova raja. Tu je sa Kemalom isao u srednju skolu, sa njim studirao i zavrsio fakultet. Zaposlili su se u istu firmu, i poceli da grade karijeru. Fakat je bio vrlo pametan, sto bi rekli promucuran mladic, koji se na poslu pokazao kao dobar radnik. Svi su ga voleli i njegov osmeh i plave oci su kod svakog izazivale jednako zadovoljstvo, jer je Zoran svaki dan imao na repertoaru novu šegu, da su se uvek pitali sta ce novo da izvali, da bi im se usta izvalila od uva do uva.
Kao dete nije isao u crkvu, otac komunista, nekrsten, u njihovoj kuci se nije palila slavska sveca. Odrastao je u kraju gde su deca rasla zajedno bez obzira na veru, iz mnogih mesovitih brakova su se radjala deca koja su bila samo deca a roditelji su tek trebali da odluce kojem ce bogu da se klanjaju. Jednako se mlatio sa svima, pravio stetu komsijama i delio sa svima uzinu, druzio se i rastao srecan sto se rodio bas tu u tom gradu. Tu se prvi put zaljubio u Mirsadu, a ona se zaljubila u Kemala njegovog najboljeg druga. Izlazili su na korzo, cerekali se pricajuci gluposti, isli na zurke, pili i opet smisljali sta ce sutra da rade jer za svaki dan je bila odredjena nova shega.
Sve se srusilo onog dana, kada je bio na ulici kod hotela. narod je na ulici obasut puscanom vatrom se rasuo po okolnim ulicama u panici, niko nije znao odakle i ko puca. Neko puca, sa hotela, ili sa okolnih zgrada, video je coveka na sred ulice kako lezi, ustreljen, krvav, glave okrenute asvaltu, sa rukom savijenom ispod tela. Kao nekakva lutka, tu gde ga je metak stigao tu se srucio. Zoran je sagnut pretrcao preko ulice i tako iza niske ograde pokusavao da se skloni sa ulice u jedan od ulaza u obliznju zgradu.
Cuo je jos pucnjeva i vrisak neke zene, okrenuo se i pogledao, a starac sa plavom beretkom na glavi mu viknu – Bjež ovamo dijete, ubiće te – On utrča u ulaz, i saze da dodje do vazduha, srce mu je lupalo. Osmehnuo se coveku, i progovorio. E hajvana jos će me neko i upucati. Sacekao je u ulazu vise od sata, dok se napolju nije prestala povremena paljba i otisao u stan gde je otac zabrinuto ga pitao, - gde si bio, vidiš da se puca – mogo te neki metak strefiti – Zoran je ispricao ocu sta je video, otac je vrteo glavom i rekao. To sine moj ne sluti na dobro. Ako se ovde zakuva gde smo svi ovako na gomilu uzmesani bice gadnog belaja. Zoran je posmatrao tog starca, nekadašnjeg oficira, u cijim ocima je procitao onu zabrinutost koja ce prerasti u uzas kako su dani prolazili.
Slusao je razne price, koje su ga dovodile do besa, psovao je i politiku i sve te vodje koji vode ceo narod u katastrofu. Zoran je video da su se mnoge stvari promenile, ona raja sa kojom je provodio vreme se polako rasturala na neke grupe, pocele su prve carke i provokacije. Zoran se sa tim sprdao, i svima govorio jel ste normalni, pa necemo valjda mi jedni u druge pucati. Kemal mu je sve cesce prebacivao sta pricas i ti imas brata koji je u policiji i koji prica neke druge price. Zoran se vraćao kući sve češće sa nekim dubokim nemirom da se menjaju ljudi iz dana u dan. Komsije su pocele da se izbegavaju, otac je zapazio neke natpise u ulazu i liftu i komentarisao da to nema smisla, takve stvari pisati, ljudi ko da su poludeli odjednom, evo komsija nije hteo vise ni da ga pozdravi. Zoran je video njegovo neraspoloženje i tešio ga, ma tata biče sve u redu, ispucaće se malo i biće sve kao pre. E, moj Zorane, neznas ti rat ne pocne odmah, ali kad pocne dugo traje i sve biva drugacije. Sta ti cekas, idi i ti idavde dok mozes da izadjes, brat ti je otisao a ti sve mislis da ce ovo ludilo stati. Ma tata pa gde ću ići, ovde je naš stan, tu mi je posao, sad ne radimo ali valjda ćemo opet poceti. Video je Marko da Zoran neće otići, drugaciji su uvek bili, Zoran nezainteresovan za politiku, a drugi sin previse ozbiljan, u policiji se zaposlio nema godina. I tu su nastale podele, cesto je pricao sa ocem da sve govori da ce se gadno zakuvati. Marko je slusao sina i prosto nije mogao doci sebi da se ovaj grad u kojem su ziveli, uskomesao, neko zlo se osecalo u vazduhu, citao ga je sa lica ljudi na ulici. Marko je odlazio na groblje, jer u klub nije vise isao, nije trpeo te price, rasprave i nekako mu je godio veciti mir koji je na groblju. Posedeo bi na klupi pored groba i posmatrao kako je sve kao i obicno, neko je opet sahranjen, neko je dosao da upali svecu, lisce pada sa kestena, obican dan da ne moze biti obicniji. A u njemu je kuvalo, neka zebnja, neki jad ga stezao oko srca. Video je da ce svaki dan doneti novi jad, da ce se sve iskomplikovati, bojao se za Zorana. Za sebe, nije imao sta da se boji, tu je ziveo, tu ce i umreti ako treba. Molio je Zorana da se kloni starog drustva, da ne ulazi u konflikte, a Zoran se smejao i sve je to navodio na šalu. Dolazio je u stan, gledao televiziju, slusao muziku. Spremio bi nesto za jelo i cutke su zajedno jeli dok je sat na zidu otkucavao na zidu. Tata, opet ću da izadjem, nemogu da sedim stalno unutra. Izasao je i nasao je svoje drustvo. Pitao se gde je Kemal, nema ga već danima. Zvao ga je telefonom, niko se ne javlja. Jednom je isao do njegovog stana, zvonio i nikoga nije bilo. Ucinilo mu se da je ugledao nekoga na prozoru, verovatno mu se samo učinilo. I shega im nije bila kao pre, pokusavali su da se ponasaju onako normalno ali tu nesto nije stimalo, nesto je falilo.
Pricali su o curama, o zabavama koje su se proredile. Slusali su price, gadne price, ponovo su neke reci postale aktuelne, ćetnici, ustase, samo su jos falili partizani. Kada je poceo rat, nisu slutili da ce sve otici kvragu. Slusali su ko se od drustva vec ukljucio u neka mutne radnje. Znali su da su neki postali za kratko vreme face o kojima se prica. O oruzju, drogi, o svercu robe, poslovima koji su u drugim vremenima bi predstavljali tesko ogresenje o zakon.
Uoci rata se podigne i promoli glavu svakakva fukara i promole glavu oni koji bi u miru kao psihopate zaglavili u dusevnu bolnicu. U ratu se razmahnu, kada im se da oruzje i sami sebi se ucine nekako vazni i pocnu da se dokazuju nad svima kojima nisu ni prineti, tako primitivni, u mozak hendikepirani, osakaceni, sa nedostakom ljudskosti, asocijalni do krajnosti, konfliktni da svakom ucine nazao ko im se zameri.
Postajali su prvi poslusnici onih koji su hteli da ne prljajuci svoje ruke iskoriste takve ljudske spodobe i nistarije. Da ubijaju, da pljackaju u njihovo ime, da se svete jer im je neko rekao, ucio da tako treba, da neki ljudi su krivi sto su zivi. Krivi sto su se rodili tu gde je uvek krv prva progovorila u nedostaku razuma i pameti.
Zoran je video da mnogi se svrstavaju, da se spremaju za ono sto ce doci. Oni koji su mu bili prijatelji preko noci zacutase i pocese da ga izbegavaju. Nisu hteli da imaju nekog ćetnika u društvu. Znao je sta sledi, nazalost tu zalosna cinejnicu da u ratu prvi stradaju oni koji su nevini postaju prve zrtve, a fukara hoce da se obogati i seiri, od tudje patnje i nesrece da gradi svoj kapital ne prezajuci da bezobzirno ukloni preplasene vlasnike stanova, pljackajuci, izivljavajuci se, ucenjujuci i prodajuci im svakog dana slobodu.
Pojedini u zelji da se dokazu su izrazavali prema svoji dojucerasnjim komsijama nevidjenu patološku mržnju. Zoran nije mogao da veruje da je godinama ta mrznja podsticana, gajena, pothranjivana, pa je onda, naprosto se u talasima sirila i 1992. godine za nekoliko dana i noći mnogi su se u neverici zatekli u zatočeništvu u mnogobrojnim zatvorima i kazamatima, muceni do smrti ili psihicki zlostavaljani i ponizavani. Sve vreme okruženi žicama i minskim poljima, su gotovo umirali zaboravljeni bez nade, ostavljeni na milost i nemilost armijama u svakoj avliji koje su se nalazile u mnogim delovima grada u kojima su glavnu rec vodili okoreli kriminalci i zlikovci, ubice sklone bestijalnim i monstruoznim izivljavanjima nad stanovnicima Sarajeva.
Kada se radilo o interesima tih sukobljenih strana onda ni nacionalna pripadnost nije mnogo znacila. Najveci pritisak tih paravojnih armija i grupa i potpunu odmazdu su svakako pretrpeli Srbi koji su svojom zlosrecom ostali u Sarajevu. Nikada nece taj nazovi demokratski svet saznati do koje mere je bestijalnost serijskih ubica koji su u ratu imali prilike da pokazu da ono pritajeno zlo u njima koje se zadrzavano u okvirima zakona i nekih moralnih i etickih normi se oslobodilo. Pojedinci na sve tri sukobljene strane su se gotovo takmicili u svireposti, mrznji i najpoganijim nacinima mucenja i satiranja ljudskih bica. U Kazan, su bacena mnoga tela, zatrpavana su po deponijama i ko zna gde sve su zavrsile kosti mucenika koji su stradali samo zbog svog imena prezimena, i vere u nekog svog boga.
Koliko je vredeo izlazak iz Sarajeva znaju samo oni koji su to nekome platili ako su imali cime. Ako nisu oni su bili potroseni i nemilosrdno uklonjeni. Neki su imali srece pa su razmenjeni za robu, boks cigareta, jagnje ili tele jer je mesa u sarajevu bilo malo. Vrednost coveka je bila oko sto maraka. Ako je imao ko da plati i poradi na tvom oslobadjanju.
Zoran nije imao cime da plati svoj izlazak iz Sarajeva iz koga bi izveo svog bolesnog i nepokretnog oca. O bratu odavno nije imao nikakvih vesti, sto je bilo i bolje jer nije imao sta da oda kada ga ispituju. Jednostavno otisao je, mozda je i poginuo i to je sve. Napisao sam da je u tom vremenu zivot bio do te mere bezvredan da je svaka vaska mogla nekaznjeno da ga oduzme i da zbog toga mu ne zafali ni vlas sa glave. Zoran je sve video i sve to ga je porazilo, poljuljalo njegovu veru u ljude u prijateljstvo u dobrotu i ljubav. Zgadilo mu se sto je uopste ljudsko bice.
Dani su sve gori dolazili, i rat je poceo svom zestinom. Svuda su padale granate ispaljene sa okolnih brda. Granate su kao zmije sistale u vazduhu u medjusobnoj razmeni. Artiljerija obe zaracene strane je trosila svoje stare zalihe koje su trebale da njih brane od nekog zamisljenog i spoljnog neprijatelja u nekom drugom vremenu. Prvi snajperski meci su birali prve zrtve. Zoran je cesto isao za vodu i hleb. Svaki put je otac Marko gotovo se molio da mu se Zoran vrati ziv. Marko vise nije izlazio napolje, nije imao snage ni da ode na groblje. U njemu se nesto ugasilo, i osecao je da mu nije dobro. Nije imao vise ni lekova. Zoran je ipak nekako uspevao da mu nadje neke lekove, nije vise pitao ni gde ni kako. Poceli su prvi pretresi. Oruzje nisu imali, svoj pistolj je Marko dao mladjem sinu kada je poceo da radi u policiji. Preturali su po ormanima, izbacivali stvari. Pitali su ko zivi sve tu u stanu. Pitali su i za drugog sina ćetnika. Marko je Rekao da nezna gde je. Cuo je da je otisao u inostranstvo. Nije se javljao, nezna da li je uopste i ziv. Svaki put su sve gori i gori. Jedan dan Marko nije vise mogao da ustane, da govori. Iz nesvestice se probudio i nije mogao da pomakne desnu ruku i nogu. Zoran ga nasao, u fotelji, gledao ga je i pokusavao da mu nesto kaze ali nije mogao. Trljao mu je ukocenu ruku i pokusavao da mu pomogne, plakao je i dodirnuo mu sedu kosu. Pokusace da nadje nekog lekara da ga pogleda. Ali gde, ko ce doci kod njih sad u ovom ludilu. U bolnicu nije hteo da ga vodi, jer odavno tamo nema vise mesta i lekova. Zoran je osećao bedu i ocaj svog polozaja, zakopan u gradu u kojem nema vise nikoga, ni prijateljam druga, rodjaka da mu se obrati za pomoc. Niko vise nije dolazio na ona mesta gde su se nalazili i druzili. Telefoni ne rade. Televiziju ne gleda jer jos vise ga hvata panika, pita se sta ce da radi.
Samo zna, oca nece ostaviti ni po koju cenu. Sve teze dolazi do hrane. Novaca je sve manje. Prodaje stavri koje ima. Nesto zlata od mame. Neke lancice, po neki prsten, mindjuse. Sa svakim komadom odplace. Slusa price dok ide po vodu i hleb. Ne sluti na dobro. neki ljudi su baceni sa svojih terasa. Ne veruje. Nece da veruje. Samo price. A kome je pa on kriv. Sta je kome uradio.
Na ulici prete racije. Bojim se ako me uhvate oni iz 10. brdske, jer vode na Trebević, na kopanje rovova. Cuo sam da su cesto kopaci ćetnici nakon toga likvidirani ili muceni do smrti.
Priveli su ga prvi put nakon sto je pozvan da se obavezno javi. Otisao je i pitao se zasto je pozvan. Prepoznali su ga, ali su od njega uzeli sve podatke. Pitali su ga kako se zove, a znaju ga. Pa u firmi su bili kod njega na praksi ti momci. Trudili su se da ostave utisak, maskirna odeća, tamne naocare. Vikali su na njega da je ćetnik. Rekli su necemo se mi sa vama ćetnicima zajebavati. Sta ti mislis da mi radimo tu. Znao je da je upao u osinje gnezdo, da je dopao u ruke onima iz elitne, „jurišne čete“ 10. brdske brigade. Cuo je da njen pripadnik može postati samo onaj koji donese „upisninu“. Šta je „upisnina“? To je glava. Glave zaklanih ljudi izlažu se u Osnovnoj školi na Bistriku. Sa Bistrika se gleda na Trebević. Crni dim znači da su u jamu „Kazani“, posle ubijanja ljudi, bačene i zapaljene automobilske gume. Zivoti pretvoreni u dim.
Zoran je znao u sta moze da se pretvori ovo ispitivanje i istraga nad njim. Vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ način za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preživi istragu i osude ga, mogao je da čeka razmenu, za vreme ili posle izdržane kazne. Ako pre toga ne zavrsi ubijen prilikom pokusaja bekstva preko minskih polja u potpunom ocajanju. Biti uhvacen, ubijen i bacen u zajednicku grobnicu koje su se otvarale svukuda je postalo svrsena stvar u jednom sveti gde vise nista nije vise bilo sigurno i normalno
Pitali su ga za brata. Gde je, kako nezna gde je. Udario ga je zestoko preko lica i opsovao ga. Nekoliko krvnickih udaraca je dobio, polomio mu je nosnu kost, izbio nekoliko zuba i svetlaci su mu izasli na oci. Onesvestio se. Nije znao za sebe. Otvorio oci, gledao sam oko sebe sta se to desava. Sta je tom momku, nesto u pogledu, zversko, gotovo rezanje dok me psuje, nije normalan. Ubice me. Lezim i cekam smrt.
Dosao sam konacno malo k sebi. U prostoriju je usao drugi, Zoran ga je prepoznao. On nije nicim pokazao da zna Zorana. Poceo je da vice, na njega da ce on da me saslusava. Momak koji ga je tukao je besan izasao jer nije zavrsio sta je hteo samnom. Zoran je cutao i cekao sta će se dogoditi. Progovorio je. Ti znas Zorane da te ja znam dobro, i ti mene znas ali to sad nista ovde ne znaci. Znas da te moram i ja tuci, ali ne onako kako bi te tukao onaj sto je izasao. Vikao je i on na mene, udarao me ali ne onako krvnicki kao njegov prethodnik. Psovao me i posle pola sata batinanja je pozvao strazara. Vodi ga i pusti ga da ide.
Sledeći put sam proveo noc u drugom zavoru. Tu su se desavale scene iz samog pakla! Gledao sam premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slusao kako mole na silu naučenim molitvama, gledao sam kako upadaju da vade oči nekome koga odaberu, svi se ko majmuni drapamao, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno cujem i vrisak žena...
Plakao sam, kao dete. Sto sam ziv. Trazio da me puste jer sam bolestan, jer imam oca bolesnog i slogiranog, ko ce mu odneti vode, hleba. Tukli su me, i smejali se, to je vec postala normalna pojava. Opet su me premlacenog i unakazenog pustili. Neznam sta nosi dan a sta noc. Opet upadi i pretresi stana, maltretiranja, psovanje, udarci sakom.
Po citavom gradu je mnogo stradalnika, koji trpe muke od sviju, od odmetnutih bandi i agresora. Od Sarajeva su polako pravili kult grada stradalnika, optužujući i mene kao agresora. Pred mojim ocima je bila potpuna zavera cutanja, crveni krst i polumesec, predstavnici mnogih međunarodnih državnih, političkih, humanitarnih i nevladinih organizacija, a bilo ih je na hiljade u Sarajevu. Pred njihovim očima se odigravala tragedija i srpskog stanovništva, ali se nijednom u četiri godine nisu javno oglasili, a još manje suprotstavili divljanju kriminalaca i zlikovaca. Porazen sam, kao covek. Čekam da smrt dodje po mene.
Sedim u sobi, nemam volje ni citati, slusati muziku, ne mogu jer nemam vise ni radio a televizor vise ne radi. Tisina koju paraju pucnji i udari granata po gradu i brdima. Otac je pomerao ruku, i poceo je da govori po neku rec ali sa mukom. I place. Suze mu same poteku. Sedi posmatra me i place. samo ja govorim, da ga ohrabrim, kao da sam sa sobom razgovaram. Danas opet ne mogu po vodu. Do hleba sve teze dolazim. Hladno je. Lezimo uvijeni u deke i pokusavamo da se zagrejemo u hladnom stanu.
Ponovo su me pokupili i odveli, opet ista pitanja, psovke, batine. Trpim sva maltretiranja od onih koji me oduvek znaju.
Kazem im,da sam ostao u gradu zbog oca. Ne veruju mi. kazu znaju me. Znaju da znam mnoge ljude u gradu.
Neznam ko me vise u ovom gradu nezna. To vec pocinje da mi smeta. Ali zacudo su svi naprasno me zaboravili, trude se da to sakriju, da ne pokazu da smo do juce zajedno pili, sa curama se gonjali, terali shegu. Znam, ja njih razumem, razumem njihovu slepu mrznju. Razumem i ove sto pucaju sa brda, ko zna mozda je gore negde na polozaju i moj brat.
Zatvorili su me, tukli su me svaki dan, ponekad i na smenu po dvojica. Ispitivanja, ista pitanje, gde ti je brat. Opet su me isprebijenog pustili. Primetio sam da me prate, ili sam ja vise uobrazio od svega. Vec mi je dosta svega. Sta hoce od mene. Zasto me ne ostave na miru. Ubiju.
Zasto me tuku. Govore mi, mi znamo. Tvoj brat je gore. Mrcvare me. Sta znam, mozda znaju vise od mene, da je zaista gore na polozaju iznad grada.
Svaki dan je novi pakao. Pocinjem da se navikam na pucnjeve. Ne trzam se, ne bude me vise. Privodjenju nema kraja, danas sam dobio da potpisem neke papire, odbio sam. Opet batine. Ubedjivanja da potpisem. Ne. Nek me ubiju. Bolje. Protiv brata ne mogu. Koja je moja krivica. Valjda sam sumnjiv, pitaju me zasto sam ostao. Nije im jasno. A ovi gore sa brda sa brda sve zesce tuku. Sve vise ljudi gine od granata i zalutalih metaka. Od snajpera, mitraljez kosac se oglasi i meci stvaraju pakleni zvizduke samo se ne cuje jedan metak, koji te pogodi.
Drzali su me sest dana. Sedmi dan, ugledao sam Kemala. On je postao vazan lik u policiji. Ugledao me i odveo u jednu prostoriju. Dao mi je da sednem. Ponudio cigaretom. Znas da ne pusim, odbio sam. Pita me zasto sam ostao. Zbog oca. Ti znas da sve sto je bilo nije vise, da nista nije vise isto. Da smo bili jarani, i to ne znaci sad nista. Kemal mi je rekao, budalo jedna jesi li ti normalan, zasto si ovde ostao. Ja te necu ubiti ali nacice se neka ostrascena budala koja hoce. Pitao me jesam li gladan. rekao sam da nisam. Rekao je da ce pokusati da mi pomogne, samo ce pokusati. Ne tvrdi da ce uspeti. Zna neke ljude, u policiji, i one koji su povezani u sumjnivim poslovima, sa nekima na srpskoj strani. Imaju sa njima zesci dil, danas je to inperativ i isplativ posao i mnogo novca se tako obrne. Shvatio sam nisam budala. Nekom rat, nekom brat. Trgovina ljudima i njihovim zivotima u ratu je veoma unosan posao, kada nestane hrane i nastupi glad i groblja pocnu da se pune, ljudi pristaju na sve. Novac prestaje da ima svrhu, osim da se otkupi glava. Ako te pre toga ne ubiju i uzmu novac. Kazem da ja i otac nemamo vise novaca. Kemal kaze da ce preko nekog svercera da uspostavi kontakt sa mojim bratom. Pokusace rece. Sverceri su uvek uspevali da prodju cak i prve linije. Ali se ne sme eksponirati. Ti znas da tebi ovde kao i nama u ovom zatvoru samo bog moze pomoci. Pustili su me sutra. Neznam koliki je udeo imao u tome Kemal. Hvala mu, ostaje mi da se nadam. Pustili su me, napolju sam. Izbegavajuci da budem meta nekom snajperisti ulazim u stan. Otac je lose. Bio je skoro dva dana bez hrane, samo je imao vode. Sedeo je zatvorenih ociju u fotelji. Uplasio sam se, otvorio je oci. Ziv je. Progovorio je drhtavim glasom, zadebljalim jezikom, Zorane. Oprao sam ga kad sam doneo vodu. Video sam koliko je smrsao, samo kostur prekriven kozom. Oci upale, ruke pobelele, brada mu narasla, brijem ga i placem. On drugom rukom me uhvati za ruku u kaze, Zorane, samo toliko i pocne da place. U njegovim ocima vidim sve. Patnju jer sam sebe vezao uz njega kome nema spasa. Da je bar mene spasio pa da umre. Ne. Ne tata. Ja cu biti pored tebe do kraja, tvog ili mog. Citav nas zivot se pretvorio u kosmar. Opet sam zatvaran, tucen, i pustan posle novih pokusaja da iz mene izvuku bar neku informaciju o bratu. Stalno misle da nekako odrzavam kontakt sa njim. Da odajem polozaje i prenosim informacije. Prate moje kretanje.
Meseci su se smenjivali kao u losem filmu, poslednji put sam video Kemala onda u onoj sobi, posle toga vise ne.
Proslo je vise od godine dana i jednoga dana dosli su iznenada, lupali na vrata, zvono ne radi. Usao je Kemal u crnoj uniformi, a napolju su ostala jos dvojica. Grubo rekao je da se spremim odmah i oca da ponesem kako znam u kola. Vikao je da podjem odmah, da nece da me cekaju dok se ja premisljam i pakujem stvari. Uzeo sam samo sliku majeke i album sa porodicnim fotografijama i nasa dokumenta. Obukao sam vetrovku, ocu sam navukao kaput, stavio mu sesir i obuo ga. Osvrnuo se napustajuci mozda zauvek nas stan i poneo sam ga niz stepenice. Bio je lak, kao da nosim lutku. Oca sam stavi na zadje sediste i seo sam pored njega, napred je seo kemal a vozac je krenuo nekuda. Nisam pitao ni kuda nas voze, ni zasto.
Cutao sam. Pomislio sam na svasta. Mozda nas voze da nas likvidiraju. Posmatram ulicu koju prolazim, kao da je posmatram poslednji put, posmatram prodavnicu na uglu gde smo cesto stajali i smejali se. Ne mogu da verujem da je dosao kraj. Ako je dosao, neka se sto pre zavsvrsi ova agonija. Zar ce nas Kemal i ova dvojica zaista likvidrati. Ne, ne mogu da zamislim to.
Ma sta ce biti, biće. U tom trenu sam pomislio da je zivot jedna shega, izvlacenje duze slamke, jedno srce koji kuca umesto sata i meri korakom neciju tisinu. Mir. Putujuci u susret svojoj smrti nasao sam svoj mir, tama, dim i magla koja se stalno dizala nad gradom se izgubila i pojavila se svetlost sunca. Prvi put posle mnogo dana ugledao sam sunce a mozda će to biti i poslednji put.
Kemal nas je doveo samog tunela i rekao, - Idite. Pogledao sam ga, jedan dug nemi pogled koje je rekao sve, mozda te gledam poslednji put prijatelju. Poneo sam oca pognut, skoro trceci kroz pust tunel i napokon, prosli smo. Na drugoj strani kao u snu je stajao moj brat u uniformi policajca kod policijskog vozila. Zagrlili smo se, plakali smo kao deca obojica. Oca je smestio u vozilo. Posle mesec dana, u Slankamenu otac je umro. Odmorio se. Od svega. Od muka i tuge jer vise nece nikada otici na groblje. Rekao mi je da uvek kada udjem u crkvu prvu svecu zapalim prvo majci pa njemu. Sahranjen je tiho kako je i zeleo, bez vojne muzike, samo nas nekoliko je bilo sa Zoranom na groblju Orlovaci kod Beograda.
Zoran je bio tuzan, jer je otac tako brzo umro, posle svih patnji, gladi, zime i stalne pretnje da ce njihovu zgradu pogoditi neka granata ili ce neka grupa kriminalaca koja stalno krstari po gradu i cini zulum, pljackaju i ubijaju sve koji su ostali. Pricao mi je da je rat počeo, Srbi u BiH uopšte nisuni imali oružane snage. Rukovodstvo Srpske demokratske stranke nije očekivalo ratne sukobe. Rezolucijom Saveta bezbednosti, odmah posle proglašenja nove državne tvorevine, naloženo je JNA da se povuče iz BiH. U aprilu je proglašena i Savezna Republika Jugoslavija, tako da je JNA postala - ničija vojska kako sam je navikao zvati. Neki podaci su me šokirali i ostao sam bez reci.
Vojni potencijali muslimana su sve vreme rata nadmašivali srpske. Prvi korpus Armije BiH prosečno je brojao oko 78.000 vojnika. Prema muslimanskim izvorima, na sarajevskom ratištu je bilo angažovano oko 35.000 vojnika. Na srpskoj strani se nalazio Sarajevsko-romanijski korpus koji je imao od 16.000 do 18.000 vojnika, ali je veliki broj bio angažovan u odbrani sopstvenog zaleđa od muslimansko-hrvatskih snaga koje su dejstvovale iz Goražda, Konjica, Tuzle i drugih mesta.
Kada je reč o artiljeriji, Srbi su mogli da dejstvuju sa samo jedne dominantne tačke - planine Trebević - po starom delu grada. Muslimani su imali bolje i brojnije vatrene položaje za paljbu po srpskim delovima Sarajeva. Tako su skoro sve vreme rata sa Igmana gađali Ilidžu, Blažuj i Hadžiće. Sa brda Žuč su tukli Rajlovac i Vogošću, a sa Mojmila Lukavicu. Srpski deo Grbavice kontrolisali su i gađali sa solitera. A ja sam bio uveren da je odnos snaga drugaciji, iz medija iz novina, iz sveta je sve drugacije predstavljano. Vise ni sam neznam gde je istina.
Mozda ce se jednom saznati a da li ce svima onda zbog toga biti lakse. Naša gotovo identicna sklonost da se igramo brojkama, onih kojih vise nema, koje je neko izbrisao iz spiska zivih je istovetna onoj iz bivsih ratova, posle kojih su se lomila koplja i politicara i istoricara na stratistima od raznoraznih bolesnika i manijaka koji pogubise na pravdi boga toliki narod.
Kao djavolji advokati resise da jos malo trguju sa kostima i lobanjama koje su nekrofilicari brze bolje iskopavali dokazujuci na kojoj strani je vise glava palo zarad necijih bolesnih planova i ideja. Samo amoralni ljudi opravdajvaju zlocine, pokusavajuci da se opravdaju da su to cinili i drugi, da su cinili jer je to biti ili ne biti na nekim prostorima gde ljudi zive izmesani, gde su im i grobovi i kosti pomesane, pa je opet nekome po ko zna koji put palo na pamet da malo ocisti tolika sela i gradove iz sveta zivih prevede toliki svet u svet mrtvih. Rec genocid toliko se otrcala na ovim balkanskim prostorima od Triglava do Djevdjelije, posejani su logori, stratista, nebrojene su kosti po mnogobrojnim grobnicama, koje su otkopavali samo drugi ljudi, ponekad samo potomci istih onih koji su i pre njih zapocinjali to krvavo kolo kojem se ne vidi kada je pocelo da se vrti i kada ce prestati. Kao da deca ne nauce nista ovde od nas, od svojih roditelja i dedova i ponovo puni strasti i zelje da se junace i dokazuju,da otvaraju nove rane i u nove rake, da se zakopava pamet i već vidjena istorija sa zadrskom. Kao da je to neka stara jeziva pozorisna predstava u kojoj se samo menjaju glumci a ona traje li traje dok jos ima nekog u publici, nekoga da plati kartu i ponovo gleda reprize istih onih predstava koje se stalno igraju na balkanu. Reziseri svega toga samo menjaju kulise, menjaju kostime a radnja je jednako za nas surovo realna i bolna.
Sedeo sam sa Zoranom, sa njim sam plakao, nesrecan nad nasom kobi i sudbinom naroda i slusao ga dok prica, suze mu uvek krenu kad se seti oca koji nije ni mesec dana nije sastavio i umro je, ipak srecan. Video je da su obojica zivi. Oba sina. Mnogi nisu u tom prljavom ratu bili te srece.
Urezala se ova prica u moju dusu, kao da je od kamenu rasla i stoji kao svetionik, koji se vidi iz daleka.
Zoranu ni sad nije jasno kako je izasao, da li ga je Kemal spasio, ili su ga prosto razmenili. Mozda je Brat potegnuo svoje policijske veze, ili platio nekome. Neznam. Jesam li ga pitao. Jesam. Nije mi hteo reci, rekao je, sve mi je to sveze, mucno mi, pitacu brata ili Kemala kad se ponovo vratim kuci. Hocu naposletku ipak da znam kome dugujemo nase zivote.
Zoran je ubrzo otisao u drugi grad, dobio stalni posao, bio im je potreban takav inzenjer. Tamo se prizenio sa nekom, javio se nekoliko puta, pitao sam ga jel to za ozbiljno, samo se nasmejao.
Posle godinu dana je dosao jedno popodne, ja nisam bio kuci, Bio je, sedeo do uvece i otisao. Javio mi se posle tri meseca iz nekog mesta gde ce privremeno da radi.
Razmislao sam cesto o Zoranu. O tome sto je rekao da se neko odmah uselio u njegov stan i da nema gde da se vrati. Cuo je da svi vojni stanovi su odmah zauzeti, neki su bili napusteni, iz nekih su ljudi jednostavno baceni sa terase, a iz nekih odvedeni u nepoznatom pravcu i likvidirani. Neko je preziveo, ako je imao srece, ako je razmenjen, ako je platio nekome i tako izvukao zivu glavu.
Dobio sam telegram. Telegram uvek nagovestava losu vest. Otvaram. Preminuo mi je ujak koji ziveo u blizini hrvatske granice. Do same reke. Gde je nekad stajao stari most. Stajao sam na obali reke u selu gde mi je ziveo ujak i umro nekoliko meseci kasnije. Posmatrao sam sruseni most, tamo na drugoj strani su se videle kuce, crkva i ziveli su mirno neki drugi ljudi koji su jednako godinama prelazili poslom na svoja imanja i na ovu stranu. Znao sam da za njih i ove ljude iz ovog sela nece biti vazan onaj koji je sagradio negde sto mostova, vec onaj koji ce ovaj most podici i povezati ponovo ove dve obale gde je najednom naisla bujica i prekinula onu nit koja je povezivala ova dva razlicita naroda koji su vekovima ziveli zajedno.
Odavde je Srbija, a moje selo koje sam ostavio je daleko. Kada sam i ja posao u rat za koga su politicari i novinari govorili da ne postoji, prvo sam pomislio da se vise nikada necu vratiti ziv. Uvek je bilo u svakom ratu suprotno. Onaj koji je samo pomislio i verovao da ce preziveti, je uvek prvi poginuo.
Bio sam sam vojnik nicije vojske, bez drzavem bez obelezja, vojske u raspadu, vojske koja posle svega vise nikoga nije stitiila jer su je se svi odrekli. Postala samo jeftini sareni zmaj od papira koji se povija i bljuje vatru kako vetar duva. Tada sam video i spoznao to grozno lice i nalicje rata.
Ne ljudima, vec zverima je rat najednom postao mio,
kao da im je u goste iznenada dosao rodjeni brat,
tada umesto vina pozelese se necije krvi napiti,
pa da zivotom plati i istina, neka zena,
neko dete ili okiceni svat...
Pitao sam se uvek sto je bas Zoran preziveo. Dosao sam do delimicnog odgovora. Svi su znali Zorana. Nema coveka ni deteta da ga nije znalo. I kad se zavrsi rat neko ce reci taj je ubio Zorana. Niko nije zeleo da mu se upise u zasluge da mu neko prebaci da je on ubio onog Zorana koji mrava ne bi zgazio, koga su svi voleli. Zorana koji je kao dete. Mozda ja samo to hocu da poverujem da je razlog drugaciji, da je cista slucajnost sto ga neki koji je lak na obaracu i li lak na nozu nije ubio.
Njega je svakako smrt zaobisla, dok su neki od njih, oteti, neki neljudi, djavolovi lekari, su vadili krv i organe i prodavani, umrli su mnogi da bi u nekoj belosvetskoj propalici ponovo kucalo njihovo mucenicko srce.
Za svoje najmilije oni su jos zivi, iako su zauvek upisani kao netragom nestali...
Svaki onaj koji je podigao ruku i svetio se zbog nekih licnih razloga, svetio se najvise nevinima, neka zna, biva zauvek proklet. Bog vidi, Bog je veliki i svakom zlu i zlikovcu jednako će da sudi i stane jednom za vrat. Ni jedan bog ne pravda zlocine i najveca he laz da onaj koji ubistvo ucini u njegovo ime se posveti, da ga ceka rajsko naselje kao nagrada.
Hteo bih nekako da poverujem da na Zorana niko nije mogao jednostavno da podigne ruku i ubije ga. Bio bi zauvek ipljuvan, ismejan. Svi bi rekli. Čuj to je ustva koja je ubila Zorana. Zorana koji u sebi nosi i povezuje dushu i srce tog grada. Bez njega i taj grad nece vise biti isti. Svi ce bar jednom sa setom da sete i svaka prica koju zapocnu ce poceti sa Zoranovim imenom, ako cute i obrisu ga nasilno iz svojih prica obrisali su i sebe i time se odrekli zivota koji je stariji od njih samih. Zapisao sam ovo sve, nevoljno, povredjujuci prvo sebe, pa svog prijatelja, tog divnog coveka, koji se nije ni jednog trenutka nije pozalio na nekog, izrekao ruznu rec jer ga je neko zbog necega toliko mucio i tukao u zatvoru. Tiho se lecio i opet je osmeh posle svega bio naj pre na njegovom licu. Zaista necije rane se najbolje zalece srcem, topla ljudska rec ce biti taj prvi most, za svako zlo. Zlo se preko nevinih kao reka mutna i krvava izlilo i porusilo poverenje, nasrnulo na dobrotu, i ljubav pretvorilo u paklenu mrznju. Samo se vrag u ljudima veselio dok su gorele kuce, dok su se culi krici umirucih, dok su necije ruke molile i vapile ka nebu.
Mozda sam ovim pisanjem već povredio necija podeljena osecanja, dirnuo u njihovu bolnu ranu koja jos krvari, mozda sam rano progovorio o ratu koji samo sto je prosao. Neka mi Bog oprosti, a ljudi neka se ljudi uzmu u pamet, da nicija nije gorela do zore i svako pocinjeno i sakriveno zlo se jednom otkrije i pravda se ipak namiri, jer to traze i vape od nas negde na onom svetu neki duhovi nevinih ljudi i dece kojima je nasilno prekinut zivot, oni će cekati zauvek da nadju svoj mir. Telefonom Zorana ponekad cujem, kaze da jos nije bio u Sarajevu. Nisam imao snage da ga pitam hoce li ikada u Sarajevo otici. Znam da hoce. Hoce sigurno. To je bio nekad i njegov grad, tamo je ostala njegova raja. Tamo je ostao i njegov najbolji prijatelj, Kemal, hoce li otici bar da mu se zahvali sto je odrzao rec... jer u ratu se glava lako gubi a data rec porice i zaboravlja.
17/9/2008 21:07
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Živ sam, hvala bogu, jedini neupisan staž, su ove dve godine na blogu, penziju nisam jos stekao, dugovi su mi u banci utvrđeni, po kazni pisem, ovde sa sobom kao da sam besposlen razgovaram, u ovom virtuelnom svetu lečim dušu od televizije, govora mrznje, politike besmisla i politikanskog praznoslovlja. Kriv sam, ovako prost i naivan, najviše prema sebi, ljudima se bezrezervno davao i posvecivao a oni mi uzvracali kako su stigli i mogli. Zlo nikome nisam učinio, branio sam više druge od sebe, od svoje ljutnje, od prekora, od teskih reci koje kasnije ne mogu povuci. Nisam stavio tacku i priveo kraju mnoge zapocete price. Nisam zeleo da u njima budem glavni lik. Jesam pisao svaki put, kada mi srce zakuca brze a dusa zadrhti kao jasika na vetru...
Ovde na blogovima postoji korisničko ime, nick, jedan rab božiji, Radeumetnik kako me već ljudi zovu. Neko sebe prekrsti i nastane taj nick po kome te svi pamte, i po njemu te hvale ili ga na sva usta zbog nečega pljuju i psuju. Ja inace ne volim neke smesne i besmislene nadimke. Moje ime se u spontanom razgovoru stopilo i nastade ni ime ni nadimak, prišiveno mi ime, onako narodski, Radeumetnik. Tako su me nazvali, protivno je pravopisu, dve su reči u jednu povezane. A zar je to važno. Kad otvore neciji blog ljudi se pitaju šta tom coveku znaci taj nick-nadimak, zasto je bas njega izabrao. Ovde u ovom svetu gde sam stalno meta, polako ću naslikati svoj autoportret, ako me ljudi nagrde i ocrne, ne opere me ni Drina ni Sava.
Niko me neće izvući iz gliba u koji sam sam upao. Slušaću opet odjeke aplauza novom vodji. Kada začujem povike, izgore ti kume kesa, pijani kum baciće nešto sitnine i sešće u svoj sjajni, crni mercedes.
Za razliku od mnogih branilaca ili branitelja iz proteklih ratova, navodnih boraca svega i svačega, ovde predstavljam samo sebe, ibranim jedino sebe. Ostavljam izdajicama da jos nekog i jos po nesto izdaju ako imaju sta, šovinistima da još malo veličaju svoje nacije ako se već nisu po malo umorili, da minimiziraju svoje zlocine a zlocine drugih da uvecavaju. Fanatike i psihopate, stare i nove zlocince ostavljam da ih što pre privedu pameti ili pravdi. Onima sto su zbog zla koje im je naneseno otrovani da taj otrov ispljuju i ne zaduzuju vise nikoga do samo sebe. Herojima da samo za praznike izglancaju i okace svoje medalje, da na oruzje zaborave bar dok je mir, dok nam neko ne spremi neki novi besmisleni rat.
Hteo bih da jos malo poživim i pisem kao sto govorim, a citam kao sto je napisano, kako već rece Vuk, i cesto bi da kazem bobu, bob, premda bi bolje bilo da gledam svoja posla, da ne kukam i ne plačem na tudjem grobu. Nebih da se petljam u neciji zivot i probleme jer mi to niko i ne trazi. I ovde kao i u zivotu ima dobrih ljudi, ima zlih da te bog sacuva, ima pametnih i vidno poremecenih, kako vole neka velika deca reći, ma struja im nije ravna. Ima nas raznih, srecnih, nesrećnih, ima nas kojima ne dam da njihov svet i sve lose udje u moju kucu, da se nametne i razori moj lični mali svet, da postanu izazov i naopak uzor mojoj deci.
Uvek je bilo da se neko rodi srecan, neko nesrecan, neko bogat, neko siromah, nekome je odmah zagarantovano zdravlje a nekom bolest i tezak mukotrpan zivot da prokune dan kada se rodio, da propljuje krv i majcino mleko. Neko se u zivotu obogati, a neko osiromasi i propadne pa bude na istom kao na početku, kako ja volim reći, gde si bio nigde, šta si radio, ništa.
Pisati o svom imenu, i ja o svom je taman toliko valjan razlog da neko cuje da mi je kum ime dao po nekom coveku sto je valjao, pamti ga po dobru, po radu, da je bio cuven covek pa su eto i njegove namere bile taman toliko dobronamerne da mi sa imenom odredi neki moj buduci zivot pod tim imenom. Od svega naj vise sam dobio da radim, mir nisam uvek imao i njega mi je uvek malo, a kome je do rata, rat mu u kuci bio.
Umetnika u ovom svetu ima od svih fela, mozda i previse, stvaraju na milione dela, bezimeni kao sto i ja cuven nisam, koliko sam dobar ili loš o tome ce jednom reci. Ceniće me najpre po mojim delima, a sta danas kažem ili sutra izjavim za novine ili napišem ovde na blogu neće biti nikome važno.
Ja sam i danas isti onaj covek, jednostavan kako narod voli reći prost čovek, Radeumetnik sa nesto izrazenijom figurom oko pasa, sa mestimicno belom kosom i bradom koja ce vremenom taman biti dostatna da moji unuci imaju pravog Deda mraza za badnje vece. Valjda tako treba, takav je red, i hvala bogu dok ima nekog reda jer ima ih previse onih koji sve sto je coveku lepo zele da pokvare i naruze, onih koji na prvo mesto stave prvo mrznju i citav svet im je kriv sto nije po njihovoj meri i poretku.
Eto, radi onih koji zele da znaju nesto o meni o mom imenu ili nadimku Radeumetnik sa kojim se do sada uglavnom slazem i koje jos nisam verujete mi na rec iznosio i profesiju promenio. Pišem zato što se neke reči i događaje počinjem da zaboravljajam a izgleda i drugi. Mnoge rane koje su nastale u ratu još krvare u mojoj duši, tačku nisam stavio na prošlost u kojoj se duboko ukopala moja svakodnevica i moja budućnost.
11/9/2008 02:08
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
...cuj stari pricas neku bajku... pricu o vec zagadjenom moru gde jos sjenke love ...
Putovao sam autobusom, ko u filmu - ko to tamo peva, te mrske mi zime, sneg je po brdima i planincinama vec uveliko padao, na prevojima put svakako zavejan, jasta je gadno poledilo ali su iskusni vozaci i lanci su dobri, činili su cudo i mi retki putnici u nedoba, kukavci nijedni, sidjosmo chitavi sa Zlatibora u Crnu Goru. Ona je jos tada bila ono drugo oko u glavi dok ga potonje ne iskopase. Vec u Titogradu iliti u novome govoru Podgorici sneg koji je padao u planinama se pretvorio u kasu i takvu dosadu koja je neprestano piskila a vetar je sibao po staklima autobusa ko manit sa svih strana. Kederi od gume na staklima sto od zamagljenih prozora , sto od razlike u temperaturi a bice i od prokisnjavanja su bili puni vode.
Decembar je mesec, nastupila prava i nevidjena zima, kazu stari da znas zasto se kuca pravi i drva segaju, ma mis i macka ce zajedno nocas leci. Ja gonjen nekim svojim ludilom, poveden u nedoba za kao za nekim nezavrsenim poslom, il ajd ponovo, posao na miru radim, leti ne stignem od zene, dece, rostiljanja po plazi i suncanja u hladu tamarisa. Ako zimi to ne uradim u ateljeu na moru leti sigurno necu. Odvojio sam nesto dana uoči nadolazeće nove godine, više neznam ni koja je po redu tada bila. Svaki moj polazak je gotovo neplaniran i polazak na more u poslednji cas. U meni pokrene valove secanja, i unutarnjeg uzbudjenja. Kada sam sa Budvanske strane serpentinama silazio u zaliv posmatrao sam tamne oblake koji su se spustili do same morske povrsine, do horizonta. Kao da ih je neko kao posle zavrsene pozorisne prestave kao zavesu spustio do same vode i rekao turisti, ajd sad je dosta, leto je proslo, ijte odakle ste i dosli da se i more malo od vas odmori. Sezona inace na primorju traje samo mesec ili dva. Mestanima konacno i dosadimo mi furesti, i ona raspojasana, neobuzdana i nepristojna gomila, koja pije po ulici, bahato se ponasa, extra puni novaca i cesto prenaduvani, rasirenih krvavih zenica posle nepropavane noci i pomesanih koktela koji cine alkohol plus tablete, koje se ne mogu kupiti u apoteci. Spavaju do podne ili cak do kasno posle podne, sastavljaju noci, izbegavajuci dan i dnevnu svetlost, ma ko vampircici, nmetalika cista brate, sunce i more ne zele ni da vide, koliko da isprazne besiku iza nekog velikog kamena na plazi. Slusajuci ih u prolazu najcesce se cuje ono poznato, Bratee... ili ono, ovo, jbte, zasu, misim da ne pisem vise covece, izbljuvacu se...pishacu se
More se ljuljalo i valovi su po stenama prskali i prali sve ono sto treba oprati od onih koji zalutaju medju stene, tu di svaki val ostri ili tupi svoje zube o obalu, ko ce ga znati.
Kao da dolazim prvi put gledao sam kroz zamagljeni prozor autobusa i brisao ga rukom, povremeno ga isprskala kisa. Dolazak autobusa u Risan na pusto pristaniste ispred poste je bila jedina promena koja se desila, nigde nikoga, ni zive duse. Ko sudnji dan da je. Docekale su me velike palme pored obale na porti. U lucici su vezovi prazni, i barke na obalu su osle ća. Od male luke i mula gde obicno lovim cipole i drugu ribu do ateljea nema vise od dvesta metara. Ne volem ici uzbrdo, skaline iliti stepenice u nedostatku zicare, kojima se turisti penju dok im je dusa u nosu. do nekog Budvanskog hostela gde se krevet placa kao da u njemu za noc placas i lepuskastu plavusu. Nisam mnogo pokisao iako je kisa na mahove pojacavala svoj ritam pa opet prestajala. A i da jesam sam dolazak, makar da je i decembar mesec kada coveka mozes traziti po obali ko da ti je brat. Sve tonije kod mene pokvario moje dobro raspolozenje i zadovoljstvo sto sam ponovo dosa. Na trenutak sam video da je i reka Spila, potekla, inace leti i ne teče dok ne padnu jace kiše Tada se ona probudi i poteče iz bele pecine, gore uz reku vise kamenog mosta se ona budi jer je negde Spila i Sopot probudila pa vidim gde tece, i besni, svoj slap daleko u more baca da njoj pokaze moć, reci Spili koja hrli da osvoji more u zalivu. Sopot je jedna malo veca pecina, sa povecim otvorom, unutra se moze uci. Cuje se u blizini zubori voda, tu je malo jezerce iz koje do izlaza je pruzeno jedno crno gumeno crevo. Povremeno se za potrebe kuca ispod te pecine odatle crpi voda. Kada su velike kise ne dao ti bog da se nadjes u toj pecini, jer ce te nadosla bujica kao zapusac sampanca izbaciti daleko u more. Ako uopste prezivis takav pad neces vise primirisati nekoj pecini na kilometar. O Sopotu nema podatak, ne postoji tabla sa kratkim objasnjenjem i svako ko dodje
i prodje tu pecinu vidi kao malo vecu rupetinu u stenama.
Moj prvi dan u zalivu, dolazak u sablasno pustu zgradu, u sanducetu nema nista, vratanca iskrivljena kao i na drugim, vandali nijedni opet su imali napad na moje nevino postansko sanduce.moji koraci odzvanjaju po kamenom stepenistu. Kazu kad idem, marsiram, skoro da gazim ko konjicki oficir, idem brzo ko da me neko juri. Ma i kornjaci je njena brzina potaman.
Kada se penjem uz stepenice posmatram kako nas fini i mlčadi svet zvrljaka po zidu, potpisije se i izjavljuje nekom ljubav. Neka. Neka su nam deca zivs i zdrava. Bice da me opet ceka krecenje i na stepenicama.
Otvaram jos neostecenu prvu pa drugu bravu, fala visnjem, dočekuje me hladnoća, dok zidove ateljea ne zagrejem svojim cenjenim prisustvom i ugodjaj popravim dobrom starom klimom. U orman ostavljam ono malo vesa koji vadim iz torbe, inace odecu koju koristim na moru ne nosim u
Beograd. U kuhinji ostavljam u rernu koja mi ne radi, veknu hleba a u frizider sir i masline koje sam nocas kupio na nekoj usputnoj stanici gde je stajao autobus. Ukljucujem struju, struje za sada ima, ako je nema, kad je nema, palim jednu lampu sa pijace, mala plinska svetiljka. Svetlost sijalice osvaja polumrak ateljea, otvaram vrata i prozore da udje vazduh i podižem drvene skure da nesto vise svetlosti sa balkona udje unutra pa onda ugasim sijalicu. Bice, nema televizije, nema radija, novine cu da zaobidjem na kisoku bar sedam dana. Hvala ti boze, da odmorim dusu svoju, da ne citam ni naslova kojih se sutra vec niko ne seca i niko ne stidi. Nekada je svaka kuca imala radio, pa se sa pojavom televizije izgubio. Narod je eto zavoleo da gleda slike, slusanje vesti spikera i pomeranje skale, sustanje i krcanje stanice na radiju skoro da malo ko pamti. Muziku koja je razbijala monotoniju mnogih domova, je zamenila televizija koja je osvojila snove. Dragi slusaoci su postali dragi in gledaoci.
Dotičem ostru dlaku četaka, stoje kao spremljena, naostrena koplja za neku sledecu bitku. Držim ih u ćupu koji sam čitav našao u iskopinama. Stoje u poretku kako sam ih ostavio.
Otvoram plakar koji mi je skoro u predsoblju komsija odozgo nalivao vodom. Problem koji traje da poplavu mozes da imas i sa sprata. Ako ti voda udje u sobe i skvasi parket komotno mozes dati deci da voze skejt po parketiu koji se dobro podigao i talasa li talasa.
Počnem da šnjuram za priborom, složeni štapovi, a u drvenoj mornarskoj kutiji koju sam našao pored reke pa je restaurirao, ofarbao i tu je sada kao blago cara Radovana sav moj ribolovni pribor, velike udice za samice, skinute sa pokidanog parangala koji je izbacilo more iza punte i zaplelo ga posle neke jake bure. Nije ih more nagrizlo, ostre su i jake, dotrajaće mi po broju dok sam živ za lov velikih riba koje lovim na samice. Predvece cu kad se smiri vreme, kad prestane kisa, a uvek prestane neko vreme, da izadjem sa mestanima, loviti lignje sa mula u luci. Onda se pojave ljudi i pusta luka i kej ozivi, cuje se smeh i pljuskanje otkacenih liganja pri obali, cuju se stare price koje ce neko jednom da zapise.
Pronasao sam stare varalice, lampu, tu su moje panule, tu je i jak kratki varalicarski stap i kutija sa retkim varalicama za grabljivice koje dolaze kad pridje sitna riba i lignja obali. Na pijaci mozes kupiti kineske udice , ili neke ruske li su to ni Bog otac nezna ili poneku kesicu u kojoj su pakovanja od 20, 10, 6, 8, udica i sve su sa istom cenom, jedan evro. Sto bi se reklo moja roba , moj ducan, kako ocu ja je dam. Smesno, bas. Prodavac je e, po nacionu Srbin, penzionisani bosanski policajac, neki bice visi inspektor zaostao tu posle rata u bog te pita kada kupljenom stanu, tamo za rata u Bosni napustio zenu muslimanku i sina koji je bice ratovo na muslimanskoj strani. Neka je, nemam nista protiv, njegov izbor. Sada im on salje povremeno novac koji tu zaradi preprodajuci razlicitu robu. Bice da jos nije bija u Sarajevu. Ako neka. Nek mu je sin ziv i zdrav. A zenu mu necu spominjati i ovo je previse.
Kada gledam kroz prozor preko terase uvek podignem pogled visoko gore prema Crkvicama gde uvek padaju one kise, da se istice metereoloski taj podatak i prednjaci po padavinama u Crnoj Gori. Neznam odakle dolazi i spusta se niz reku vetar koji inace pokrece i budi more kao neki ventilator u ovom malom Risanskom zalivu gde se smestio ovaj uspavani gradic. nekda nazvan Rhisan. Ziveli Iliri. Rimljani. Ziveli mi na njihovim kucama i ulicama. Ispod mene su jos neke rimske vile, rimski mozaici. Tu su pored skole, u vocnjaku kapetanove kuce i nove iskopine, keramike na svakom koraku, gde god zakopaju keramika. Neki u sali kazu nagomilana prazna ambalaza iz koje je popijeno vino i potroseno maslinovo ulje pa je onda odbaceno u more sa broda ili zakopano u zemlju da se ne vuce kao otpad oko kuca. Imali su oni jos tada vodovod video sam, a mi i sada kuburimo sa vodom, jos mi i komsija ispod sto drzi kafic iz zabave zatvara ventil pa cela zgrada nema vodu. Moze mu se on je na svome, a mi smo fureste i ako nam nije pravo Rusi su raspolozeni i dobro in placaju, kupuju ovo more, kupuju sve, pa dok skontaju sta je u pitanju proso im voz. Al necu. ma daj lud sam sam, opicen ko struja, capila me bice kad sam sa stapom za pecanje prelazio prugu i zakacio neki visoko naponski kabal. Nedam in moj atelje, ich alavima i onima sto umesto vesa peru pare pa se osecaju na kilometar bez obzira na hektolitare dezodoranasa. Ispod su mene, in djipovi, neke ljute mashine, kad prodjem sa stapom strogo u vis da ne ogrebem slucajno kojeg jer su tetovirani, okajlirani, sve pirsing face, pirsing cice vodaju, i one tetovirane po kicmenim delovima.Tange se posebno biraju da se dobro vidi in tatu. Jbte mish. prava seksi galerija, lepe slikice in izbockane, sve ko u porno slikovnicama za matoru decu i crtanim filmovima.
Nigde u zalivu me nece tako rashladiti vetric kad sve gori i nebo i zemlje, kada temperatura vazduha i mora se podize U Risnu tamarisi na obali mi daju sasvim dovoljno hlada da uteknem sa vreline, tu sedim i uzivam posmatrajuci more koje se za me pretvara u najlepse Venecijansko ogledalo. To je ono ogledalo u kome se ogledala i kraljica Teuta, tu se ogledaju svi vrhovi, i onaj gde je Teuta imala tvrdjavu. Odatle je posmatrala Rimaljane i prkosila gusarska kraljica dok nije sklopila primirje , dok je nisu silom osvojili a ona sakrila blago pa se onda bacila, njima uinat se bacila u dubinu na samo dno zaliva i nestala. Zauvek uronila u more kao prava morska sirena, i sada roni u prici koja jos traje.
Dok sam na moru, makar to bilo i u ovo doba volim da se za hranu pobrinem tako sto cu sam svojim rukama uloviti nesto, izbegavam da kupujem u marketu, volim vec da se reci i moru zahvalim za skroman obrok koji mi podari. U ovo doba i cipol zna da ponekad ulazi bezeci od bure od ludaka kojekakvih zubatih grabljivaca i brancina sto ih teraju u reku. Vecinom mi se posreci da se tih cipola nalovim.
Dok je napolju dan vise licio na sumrak a sat na zvoniku je kucao dva puta. Nekome je ovo doba neobicno ko je naviko na sunce, na jaku svetlost, dok je leto sunce je visoko i oblaci gotovo da se i ne vide. Ovi oblaci kao pokrivač, sivilo se spustilo i neka tama na morsku povrsinu, iz toga na mahove pada kisa. Obukao sam moju nepromocivu jaknu, hm nepromociva, na moru nista nije dovoljno nepromocivo.
Posle jedne setnje po poplavljenoj ulici posle jake morske kise i dobro nakvasenih skupo placenih kineskih cipela, sam kupio neke gumene cizme i sad sam uvek suvih nogu ako mi kisa ne piski odozgo sa moje gumirane jakne direkt u cizmice. A i koj me tera po jadu, da se svrckam po rivi, kupi brate leba i zevaj kroz pendzer kako pada kisa tri dana. E da necu. nek padaju sekire i kamenje ima da izadjem na portu da vidim kako reka ide starim gradom a retke devojcice slatko skakucu preko barica i sljapkaju
svojim mokrim lakovanim cipelicama. Odma se setim one pesmice, - devojcica vodu gazi, polako, polako...
Spremio sam pastelu od hleba i sira i zavio u krpu, stavio u torbu sa poklopcem u koju voda nije mogla uci dok kisa pada dok pecam na reci.
Stavio sam svoj sesir i uzeo moj verni stap sa kojim lovim ciple. Probao sam najlon da nije krt i vezao novu udicu na nov predvez, nesto manju nego inace ali od onih ljutih koje se same kace za robu ako si nepazljiv prilikom zabacivanja mamaca, to jest kako ja volim reci njeske.
Na reku sam dosao od gvozdenog mosta, reka je prilicno nadosla ali je njena snaga slabila jer obicno je nemoguce pecati ako je jaka a to je posle same velike kise kada je prava bujica koja se izliva u more. Pomalo je duvao vetar, moje rukavice bez prstiju nisu mi mnogo pomagale da ne osetim hladnocu koja mr docekala na reci. Raspakovao sam stap, posmatrao sam vodu i razmiljao sam hoce li reka kao vise puta u ovo doba godine da mi da ulova koji je u moru inace zimi kod obale izostajao jer se riba povlacila bezeci od raznih terminatora u dubinu. Zabacio sam udicu, plovak sam stavio na plitko da ne kaci o dno. Plovak i njeska nije tonula i krenula je ka gvozdenom mostu i onda je doao prvi udar, nisam stigao ni da zategnem a cipol je naglo sam povukao i gotovo da se sam i upecao. Imao je oko dvesta pedeset grama, taman od onih koji nisu ni mali ni veliki da mogu da stanu u onaj moj veliki tiganj. Grizao je kao lud, svaki zabacaj, riba, manje sam ponovo vracao u reku a samo one vece sam stavljao u mrezu. Bas je navalio, kao da me je docekao, pozeleo mi dobrodoslicu i cini mi zadovoljstvo. Uzivam u nadmudrivanju kada veliki cipol kao lisac njuska i dudla njesku pipkajuci kao da je gavun, to je ona mala ribica koje ima u jatima oko mula, tu se setaju u zoru veliki brancini koji nisu ulovili na mreze ili ubili ronioci puskom.
U ovo doba ne volim da ulovim mnogo jer to treba ocistiti i pojesti a svakako ja sam to ne mogu uciniti. Zato lovim samo vece komade i sve ostalo vracam u vodu. A taj prvi dan dok je kisica sipila, vetar duvao niz reku pa mi ledio prste riba je gladno jela i vec sam u svojoj mrezi za ovo doba godine i pecanje sa obale imao bogat ulov. Vec sam se dobro sledio, moja nepromociva se dobro smocila kao i sesir kroz kapuljacu, voda je klizila sa jakne i prilicno me i nakvasila pantale i kolena, sto bi rekli do gaca, pa sam se pokupio, zahvalio fortuni na ulovu i pozeleo da se nadjem u svom ateljeu gde cu skuvati malo vrucega vina, i osusen i zagrejan dremati kao macak neko vreme dok ne uzmem da ocistim ribu i spremim svoj morski obrok. To cinim uvek sam i uvek mi cini zadovoljstvo da posmatram svoj ulov dok se sprema i mirisi me opiju da cesto imam manji apetit, tu sam malo preterao i po mojemu bojleru se nebi reklo al ajd sad, tako mi se pise.
Popio sam svoje extra skuvano crno vince i spremio sam par krupnijih cipola, i pojeo ih, to mi je bio prvi obrok danas koji mi je bio dovoljan jer sam ga dobio iz mora koje neznam zasto toliko volim kao da sam se rodio na ovoj kamenitoj obali, kao da sam odrastao na ovom starom kamenom mulu, kao da sam i pre bacao mreze i panulao po zalivu, spustao ispod sopota i na Vruljama parangale, tamo gde sam lovio povelike grujeve, prave orade i retko palamide..
Kada sam imao petnaest godina dosao sam kod brata prvi put, prvi put, zevao u more otvorenih usta i evo skoro trideset godina ja se ponovo vracam na ovu dragu obalu kao da me neka magična sila, privlači ovde i opet balavim kad ga prvi ugledam ozgo sa planine. Kao da sam u nekom zivotu ziveo na moru pa me ono toliko veze za sebe. Lovio sam mnoge morske ribe cijaimena sam naucio od mestana ili iz knjiga. Tu sam saznao gde zive, kada se mreste i cime se najpre hrane. Naucio sam da postujem more koje zna biti mirno i umilno ali i besno i opako. Kao da ima stotinu lica i samo ih menja kako je kad u naravi. Lovio sam i mnoge noci proveo na vodi, posmatrao mesec, slusao tisinu, posmatrao zvezde i onaj zvuk je uvek u meni od talasa dok povlaci pesak za sobom odnoseci ga ponovo u more. Ko je cuo taj sum, ko je cuo u pustoj noci lajanje divljih pasa u velikm stenama gde sam postavljao samice na grujeve, nalazio sam ih kako vise gotovo da su potrgali debeli najlon o struzuci ga o stenu da se oslobode sto su ponekd i cinili ili ona sarena bestija koja je znala i sajlu da mi cupa ili udicu iskrivi.
Bas sam se zaneo, a vec pada vece a sad je dan kratak i treba poc na mulo, baciti na lignje koji put i malo se videti sa mestanima, veseliti se kad se neki veliki uliganj uhvati pa te pokvasi dok ga vadis, ako se otkaci da se hvali da je bio preko kilo a mozda i je ponekad ali nije uvek, i ne sigurno sa obale gde ne prilazi u tolikoj meri da toliko moze loviti kao iz barke. Pripremam se za odlazak na vodu, kisa je prestala, sve je hladnije, taman onako kako lignja voli a samo mi zaljubljenici se micemo iz toplog kutka, od peci i vatrice i idemo na vetar i kisu ne zaleci se. nastavicu...nastavak na mulu lov liganja i dobra ribolovacka sreca i prica. Kao u prici moze biti i preterivanja ali gde ima price bez toga, zar ne...
kao da su se dogovorili na mulu se vec nasla cudna skupina, starci, nekoliko zena,
decaci koji su se okusavali bacajuci skosavice u pokusaju da ulove svoj mozda do sada najveci uliganj. Kada sam se pojavio noseci varalicarski stap malo bolje obucen u suvu odecu, sa gumenim cizmama na nogama, javise se i prvi povici. Dosa nam je umetnik, padose i prve sale. Ima svaki uliganj da nam izlovi. Oni koji me znaju ne stede sale, pozdravljajuci me sa onim humorom koji samo tu postoji na obali od istih ljudi koji jednako su veseli i humor im je karakterna crta na svoj ili na tudj racun.
Pozdravljam se sa poznatima i odmotavam da bacim skosavicu i oprobam, makar
i ostao bez nje, a nebi mi bilo prvi put, jer dno je puno krsa jer tu gde sada nema ni jednog broda stalno pristaju teretni brodovi i sa mula pad svakakvoga krsa u more.
Na molu se prica kako radi uliganj, kako je se hvatao juce, kome je otpa veliki uliganj, i ko je odneo kuci vise komada. Svi potvrdjuju da lignja radi ali ne bas najbolje, ulovi nisu bas bogati ali niko i ne ode bez nekoliko komada manjih ili vecih kako se kome posreci. Povlacio sam svoju skosavicu i upisao sam se sa prvom, nije bila bas za slikanje ali za pocetak dobra je, hvala joj sto je dosla. Dok samlovio i posmatrao veste ruke mnogih koji su povremeno izvlacili po neku lignju na vodi sam primetio da lupa neka riba na vise mesta. Grabljivica neka je jurila uliganj ili sitnu ribu. Ociti poveliki komadi su me povremeno privlacili kao magnetom i vec sam pozeleo da namotam najlon i bacim na varalicu. Ali nekako mi je bio gust da hvatam lignje, pa sam cekao kad prestane da radi da onda probam. Tako sam i uradio, uhvatio sam jos par liganja, i onda kad se mulo vec dobro ispraznilo i samo nas par baj uporniji trpeli sve vecu hladnocu sam presao na zabacivanje varalice. Ostao sam sam pored vode, a krupna riba je duz mula na udaljenosti od neki desetak metara pravila svoj pir. Lupala je neprestano a ja sam pokusavao da joj nabacim varalicu da se zaleti na nju. Setao sam se duz dugackog mula ali mi nije uspevalo da je zakacim niti se nesto narocito obazirala na mnoju varalicu. Promenio sam vise varalica i skoro da sam hteo da odustanem kada sam na ribicu crvene boje sa crnim sarama dobio zestok udar, umalo sam ostao bez stapa. skoro da je htela da mi otme stap iz ruku. Piatao sam se sta sam zakacio, velika jesta a koja je to bog zna i more. Ako mi se posreci bar da vidim koju sam ribu uhvatio. Sto bi se reklo da joj bar vidim rep. Plasio sam da je silk i stap abu kardinal biti slabi da izdrze ovakvu ribu. Masina je drilovala, riba je izvlacila silk i uplasio sam se da mi ne iyvuce sav silk i ne skosne i pokida mi kao neke ranijih godina kompletam silk sa vrha stapa. More je nepredivo, nikad neznas sta ce i kad da ti udari. Ako te uhvati nespremnog, ako je pribor lak, ako si je precenio i previse pozurio ostajao si bez lovine i bez najlona. Ruke su mi drhtale, adrenalin je proradio, i pricao sam mojoj ribi koja me docekala ovde na rivi i dosla mi da se poigra samnom. Pricao sam joj, neka si dosla i da te izgubim nece mi biti zao, kako vuces. Kao prava, divlja i prkosna, najlon je sekao talase brzo ali je moja stara vodootporna sigma koju sam vecinom i koristio na moru je pevala. Namotavao sam kolko riba izvuce, znao sam da ce posle nekog vremena me i ruke zaboleti da je moram privlaciti jer se moze i otkaciti. Ako joj dam previse fore mozde ce me izvozati otici ca. Kako vele mestani. Necu joj dati tako lako da se poigra. Nekoliko zestokih voznji i pokusaja da odvuce u dubinu i vec sam je podigao skoro do ivice mula. Jos malo pa cu je videti. Uh velika si i dugacka ribo. Ne mogu oceniti kad se prevrne koja je dugacka vretenastog tela, jaka, pokusava da se otrgne i ode. Idem na sve ili nista. Nemam sak, ili ti meredov. Za silk pa hop na obalu. Kao mnog kojesam tako podigao, Samo da mi ne skosne kad je podizem. Ima da mi pokida ko dlaku. I nije. Izbacio sam je na metar od ivice, nedovoljno, ona jos moze da skoci i opet ode u vodu, odbacio sam je nekoliko metara unazad dok je ona skakala i mlatila repom. Prisao sam da vidim sta je capilo. Brancin nije. kakva je ovo ala sto gladna po ovoj zimoci pridje obali.
Pa sta sam uhvatio ovo. Bogo moj, jedva je prepoznao. sa slike iz knjige , grabljivica, Hama.* Argyrosomus regius, RIBA SJENKA, riba koja svira, ma muzicar morski, he, raste do 100 kg i 2 metera. Auu.
Citao sam, spada u najugroženijihh (5 vrsta) na celom Jadranu. Nisam ni pretpostavljao da je ima ovde, a ima je kad su onako mlatile, jurile su glavonozce, lignje je bice privukle.
Hvala bogu, priroda je cudo nije sasvim istrebljena ipak.
Dugacka, kakve zube ima, capila je varalicu. I to kakva. skoro 4 kila u njoj. Bas si me ribo usrecila, dosao sam na sedmicu dana a ti odmah pa cap kod mene. I da si osla ca. Ne bi mi zao. Hteo sam je pustiti ali ko bi mi verova da sam je capio. Da je ponesem ako sprdaju samnom, ne gine im korpus delikt, a da je sam izedem toliku ne mogu. Moracu nekog zvat u ispomoc kad je ja ispecem u rerni. Tako i bi. Ispekao sam je i pricalo se kako je umetnik capio hamu od nekoliko kila, popilo se i nazdravilo, kolko da se zna da i mi kontinentalci capimo koji krupan komad da se zabelezi u jednoj ovakvoj prici...
18/8/2008 21:16
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Uvek veran svojoj zeni i svojoj drugoj ljubavi Boki Kotorskoj i njenim lepotama koje mi nisu dosadile i koje jos nisu pokvarili neki hajvani, neki Rusi, Irci, Englezi i tamo neki Albanci koji bi da kupe neko parce Crne Gore. Krenuli smo rano ujutru jos pre zore, prvo Kum sa svojim kolima pa ja za njim. Na pumpi sam napunio rezervoar do vrha i zenin Jugo cedo nase domace industrije, nov tek izasao ispod cekica, malo vise je krcio dok sam iz prve saltovao u drugu al na servisu kazu da je to normalno. Kum je vec odmakao a kisa je padala kao da je neko resio da nadoknadi pa je iz neba kao iz kabla lila kisa da su brisaci radili non stop. Kao sva putovanja koja se ne planiraju u detalje nismo imali kontakt sa drugim kolima jer njihov mobilni nije bio napunjen a i moj kum kaze da kad idu dvoja kola nikad se ne prate jer su tada moguce nezgode jer uvek jedna kola zaostaju. Iskusni vozaci kazu da to nije dobro pratiti druga kola vec svako treba da vozi za svoj gros pa ako se negde i stignu dobro je. Nemam nameru da sad pisem neki putopis i opisujem prirodne lepote jer vreme i nije bilo neko da se nesto lepo napise. Oko tri sata sam vozio a kisa je padala, deca su spavala a zena mi je pravila drustvo da se ne uspavam i ja po ovakvom vremenu i ovako rano dok sam ustao a nije mi bas navika. Zenin auto je isao kao nov, sto je i bio a ja sam uzivao prvi put u voznji do mora sa autom. U gepeku je sve bilo puno ko oko, hrane smo poneli pa nek nam uzmu carinici ako oce a salili smo se da ako budu hteli da uzmu da ce mo to da izjedemo i deca neka placu ako cika resi da im uzme hranu koju smo poneli da nam bude bar dve nedelje ako ne i vishe. Citao sam ja i Vjesti u kojima se spradaju sa nama vajnim turistima koji nosimo hranu sa sobom i ne trosimo po njihovim lokalima i prodavnicama. Ma i taj novinar bi da vidi te neke nove turiste na njihovom moretu i ja al njih nema pa nema. Uslikao bih svakog da vam pokazem kako izgledaju novi gosti koji dolaze na to more ali njih nije bilo kao uzinat. Da vam kazem da sam imao nameru da idem kolima preko Bosne ali Kum nije imao papire za decu pa smo isli preko Zlatibora pa na Kanjon Moracu preko Podgorice. Put je sve do Crne Gore odlican.
Veljo care svaka cast dok si ti bio minister bar su put uradili da lici na nesto. I put kroz kanjon nije kao sto je bio ranije. Nema odrona i zastoja a i asvalt je nov gotovo svuda do Podgorice. Vozaci nisu bas pazljivi, voze brzo, uzdaju se u jaka auta i vrlo cesto ulecu u makaze da moram da ih spasavam da i ja ne nastradam i moja deca zbog njihovih ludosti. Odmorili smo na jezeru u restoranu u Kokinom Brodu. Odmorili se i nastavili put ponovo da se ponovo negde nadjemo mozda u Podgorici. Presli smo granicu, platili taksu od 10 evra samo i niko nas nijhe pretresao do gatja i trazio dal nosimo mleko i euro krem vec su pregledali papire i pustili nas da idemo dalje na nase veliko iznenadjenje. Iako nisam neki vozac na duge staze oblacno vreme i dobar put i Podgorica nije bila vise toliko daleko. U Podgorici je vec pocela vrucina a nas jugo je postao jedna uzarena limenka bez klime sa oba otvorena prozora da se dodje do malo promaje da nas rashladi. Resio sam da idem na Cetinje i preko Budve za Kotor. A mogao sam ko covek da produzim jos malo kroz novi tunel Sozina i za po sata da budem u Sutomoru na moru pa da idem polako pored mora.
Al uvek neki djavo tera te tamo gde ne treba i ja krenem i prodjem Cetinje i polako izbegnem sve one ludake koji preticu i mangupiraju se sa nekim autima koja uvoze bog te pita odakle u Crnu Goru. Pocnem da se spustam prema Budvi i kao sto kazu na kraju covek kad vec stigne treba da bude najvise obazriv. Vozio sam i spustao se niz serpentine i uzdao se u dobre kocnice i ispravan auto. Dok sam sam se spustao zena mi je zvocala da treba da stignemo do 4 sata da uzmemo kljuc od ljudi koji su bili pre nas u nasem stanu. E to je ono sto ne valja, ako imas neku tenziju i zuris kad ne treba. Na jednoj skoro poslednjoj ostroj krivini sto je zovu lakat povukao me auto i nisam mogao da smotam kako treba pa sam malo brze usao u krivinu i desnim branikom zakacim zastitnu ogradu. Cuo sam zenin krik deca su se ucutala, auto je malo zagrebao limom po ogradi i ja sam se vratio auto ponovo u normalu na put i nisam nastavio dalje u ambis i doslo mi je da puknem od muke. U sebi psovao sam i zenu i kljuc i zurbu koja u ovakvim situacijama je pogubna. Nisam stao do nigde da vidim jesam li desni branik malo ili puno iskrivio. I nisam vise vodio racuna ni o kljucu ni dal cu stici do 4 sata. ispostavilo se da ljudi idu tek uvece autobusom i zena nije dobro utvrdila kada oni polaze za Srbiju.
Stigli smo na more i parkirao sam auto. Na njemu je bilo dve male ogrebotine na limu iznad desnog tocka skoro jedva primetne. Ma da je bila i rupa ko pesnica kad smo samo stigli zivi na to nase more.
E tada sam rekao. Da ubuduce idem kuda ja hocu. ne slusam ni kuma ni brata rodjenog. Vratio sam, se preko Bosne nakon mesec dana. Rucali smo u Visegradu pored starog mosta i uzivali u predelima i video sam da sam pogresio sto sam isao drugim putem a ne onim koji sam prvobitno planirao a to je preko Bosne za Beograd.
Svaka skola se placa, opet cu da idem sa kolima, prelep je osecaj proci sav taj put, videti sve te predele, stati tamo gde zelis. Iskustvo je da se ne zuri i kad se vozac umori, da stane i protegli noge, proseta malo, pa i odrema ako treba jer zivot je jedan i vreme nije bitno samo kad se stigne tamo gde si krenuo i ponovo se svojoj kuci vratis zdrav i oni koje vozis.
