26/6/2009
I TO JE SVE JEDNOM POČELO ...
U svetlosti radjanja novog demokratskog doba pogubljeni su mnogi, ja sam kojeg li iznenadjenja duže poživeo, a nisam bio ni malo bolji ni lošiji od drugih.
Pišem kao pisac, a govorim kao naivac šta mi je na srcu, jel se to ja ovde ispovedam i predstavljam bolji nego što jesam, dok citam ono što sam napisao se zgrazavam i hocu da verujem da je bar nešto od napisanog istina.
Koje su mi zasluge, kojom zaslugom sam svet zaduzio, pa sam preživeo poslednji otadžbinki i oslobodilački rat.
Nisam zaslužio da budem narodni heroj, a nisam ni sa dobrim preporukama za Hag, nisam se krio ni pre rata a ni posle ko neki dok su druge odvodili dobrovoljno na front jer su svuda komsije penzioneri valjano obavljali patriotasku dužnost i stali patriotski prijavljivati svakog ko nije na frontu a mladji je od trideset i kusur godina.
Sastavljali su oni duge spiskove sa naocarima na nosu, tu je bilo onih koji izbegavaju svoju patriotsku obavezu a trebali su otići na front poginuti u prvim redovima ili ostati bar invalid u drugim redovima.
O da li je to puka slučajnost, neka omaška nekog slepca koji me nije stavio u spisak za odstrel pa se eto još smucam i motam po ovom vas belom ili crnom svetu, dok ne padnem negde pijan ko natruo plot, dok ne crknem ko strvina dok ne propadnem od dobrog života statistički gledano jer nisam ni sada po političkoj liniji načisto kome više da pripadam.
Opoziciji il poziciji, kome sam uvek antiprotivan, kome bi sada prebrojao koske ili bar za pocetak izbio zube.
Ne mogu da se otmem rđavom utisku da sam izabran slučajno - namerno da se ko baksuz rodim, koja sila me je to navela da se nadjem na čelu ispred onih kojima je bilo naj više stalo da se nakon devet i kusur mececi probudim kao mali seronja, da se derem i vrečim jer bo sam šatro gladan, i po običaju do vrha da punim pelene i plave noše, nikako roze jer je to noše za devojčice a narod valjda zna kojem detetu pripada koja boja.
Trebalo me tako nosati i ljuškati do iznemoglosti da bi konačno kao mala protuva i dosada zamislite na pet minuta i ja zaspao.
Čuo sam da je i brat bio vrlo ljut na mene što treba da me često ljulja u onoj porodičnoj i žižljivoj drvenoj kolevci, pa je on to idiot to uvek malo energičnije cinio pa je debilko cesto izvrtao kolevku a ja sam sam se kao uvijena kifla, kao neka mala mumija izvrtao na glavu na drveni patos u davao se u nevidjenu dreku da je i otac govorio majci smiri to deriste da ga jednom ne pridavim.
Naravno to mi nije bata nikad zaboravio, bio sam mu ja kriv jer sam se rodio posle njega i umesto da on pika po ceo dan loptu, igra stoni tenis sa drugarima, ON treba mene da uspavljuje a ja sam inače i danas neko ko malo spava, nocu, dok sav pošten svet spava ja vilenim i obadam se po kući ko poslednji srpski vampir.
Naravno stalno trošim tu skupu struju, na jeftin televizor, kompjuter mi je stalno na online a noge mi suviše vire iz frižidera nakon ponoći dok ronzam i prevrćem po šerpama i činijama ostake hrane dok sve to ne počistim i ujutru da se kao korpus delikt mojih noćnih gurmanskih aktivnosti u sudoperi nadju, prljavi tanjiri, čaše, mrve na stolu i oko fotelje i stola.
Ako rano zaspim noću ustanem sa glavoboljom jer su me probudili ružni snovi...ma vraga, snove gotovo i da nemam, možda da više spavam, više bih i sanjao.
Ovako ili onako sam navikao da ne spavam i spavanje za mene je kuluk, zaludna jeftina aktivnost, stanje koje mi naj više sliči vlastitoj smrti kada se okamenis i uvoštis pa se opet nekim cudom probudis.
Presahli su u meni svi bunari, istekli su iz mene svi bistri potoci, pa sam ispovraćao bljuzgu reči, u ustima mi je jos samo pune peska, suvo je dno, dno mojega dna koje sam dotakao, smrzao sam se, vec sam se smrzao jer sam dočekao i to svoje ledeno doba u kojem ću kao poslednji dinosaurus da ostanem zakopan u vlastitom živom pesku u koji cu jednom potonuti.
Iskrvario bih u vlastitoj bljuvotini da sam pijanac, tulio bih i drao se kao magarac, kenjkao bih kao da mi je pupčana vrpca malo čas presečena.
Kao da sam istrošena baterija nekog sata koji je stao. Samnom prestaće svaki zvuk dok pekari ne počnu u komšiluku da utovaruju korpe sa hlebom.
POKUŠAO SAM DA SE SUZDRŽIM ALI JE BILO JAČE OD MENE, DA PIŠEM TIHO, AKO SE ZA MOJE KUCANJE I LUPANJE PO TASTATURI MOŽE NAZVATI KUCANJEM. RECITE DA NE VIČEM I NE UKLJUČUJEM VELIKA SLOVA, DA NE REAGUJEM NA SVETLOST KAO BESAN PAS, NEKO KOGA TREBA VEZATI NA KRATKO, STAVITI MI BRNJICU ILI KORPU DA NE UJEDAM PO DANU POŠTEN SVET.
Uključio sam muziku i stavio slušalice, zamisljam da sam kopilot u boingu na prekookeanskom letu za Australiju.
Postavio sam koordinate na mapi koja će me odvesti do nekog zakopanog blaga, a verovatno ce me prvo odvesti do mesta gde ću prvo iskopati nečije, kosti, držati neciju lobanju sa preostalim zubima koje vreme nije povadilo i koji će se u bezuboj vilici keziti na mene kao neko ko je sve svoje završio i sada mu je jedina svrha da mi pokaže da ću i ja jednom ležati negde i keziti se ako u mojoj vilici i bude ostao neki moj zub.
Svako ko me čita će me zamrzeti jer ga tako podsećam na smrt, na našu prolaznost, kratkovekost, na našu providnost i nestajanje u nicemu.
A što će me mrzeti i po jada već će mi opsovati sve mrtvo i živo jer trošim necije vreme, tanjim mu nerve i TREBA DA gubi vid na moje ćrčkarije, na jedno više zaludno piskaralo, besposleno zanovetalo koje umesto da nadje neki sebi pošten posao našlo da tupi dok se sve reči ne osete gotovo radioaktivno zagadjene od MOJE suviše lične slobode i mrtve dosade, od učmalosti i praznine u kojoj tonu svi koji žive od danas do sutra.
U meni neki djavo mi govori piši budalo kad nemaš pametnija posla a to da ce neko trošiti papir da štampa tvoje budalaštine taj filim nece da gledaš.
A ja se ne dam, ubijam sve djavole u sebi, sve avetinje i demone koji mi se smeju, mojim foto biografskim ispovestima, mojim preporukama za F odeljenje na kojem cu dobiti pilulu od koje ce mi biti dobro i od koje me nece boleti glava od koje cu sigurno zaspati i spavati celu noc.
Podsećam VAS da je moja mladost bila samo jedna kratka mini epizoda koju neću neprestano svima na sve načine reprizirati dok ne postanem dosadan sa budjavim sećanjima nekog crvljivog doba kad je sve navodno bilo drugačije, kad su žene mirisale drugačije, kad se kao živelo sporije i nekako mirnije dok se nismo svi ukrcali u poslednji vagon ovog brzog voza KOJI ĆE SVAKAKO JEDNOM SA NAMA IZLETETI IZ ŠINA, odvesti nas na gubilište, iskrcati nas na nekoj nepoznatoj stanici dokle smo kartu platili i svakako nam neće tolerisati da kao slepi putnici se ponovo ukrcavamo u isti taj voz.
Ako ne okinem od ovog naftalinskog ludila, ima da se overim od lošeg života znajte da mi neće biti žao jer poslednja sahrana koju sam gledao je bila sa video trake.
Dok su mu držali govore na meni stranom jeziku svirala je naša muzika i pevale su se nase pesme.
Čujem da pepeo su mu po njegovoj želji doneli u Srbiju i prosuli u našem groblju gde mu je jedan moj zemljak digao spomenik.
Sta je on stranac video u tome da mu neko deo pepela od sprženog tela koje ga je na kraju izdalo baci u Dunav.
Koji je smisao vide da počiva ovde, zar smo mi ovaki kakvi smo njemu bili bliži nego oni sa kojima je život proveo.
Gde je decu podigao i sa srpskom ženom život u svojoj zemlji srećno proveo, za naše prostore se vezao, što bi rekli kod nas poveo se po ženi.
Usvojio je on nešto na kraju naših običaja, uživao kažu u našim ljudima u njihovoj naivnosti, u njihovoj dečjoj veri da ihs svet smatra boljim nego što jesu.
Uživao je on najpre u našem kiselom kupusu, sarmi, u pečenju iz vurune, u ljutoj rakiji koja svakog grešnika učini kraljem i podigne mrtvog da progleda na oba oka.
A mi smo ga prihvatili kao da je jedan od nas, kao da ga je srpska majka rodila, i ovim rečima mu još jednom upućujem pozdrave gde me čuo i ne čuo.
Objavio
Radeumetnik u 01:33
kategorija posta:
email this post |
Komentara (0)
