Zazvonio je mobilni telefon. Milica je čula drhtav očev glas. Milice kćeri moja, naša Zora se razbolela. U bolnici je. Daću ti telefon i adresu. Na odeljenje ce te pustiti odmah kada kod nje dodješ.

      Svaka reč je Milicu pogadjala pravo u srce. Suze su same krenule niz njeno lice. – Milice sestra hoce da tebe vidi. – Dodji što pre uzmogneš. – Po njegovom glasu je je osetila da ne može više da priča. Dobro tata, doći ću brzo. Prekinuli su vezu jer svaka nova reč bi donela jos vise bola i Milici i ocu Savi. Pogledala je Jevtu, i rekla: - Jevto ono što nas u zivotu prati ili je sreća ili bol. U mojem zivotu saputnik je  do sada uvek bio bol. Moja sestra je sada puno bolesna. Moram odmah da krenem, da se spakujem i odem da je  sto pre vidim. Brinem se za nju puno, samo da ne bude neko zlo. Njene reči je prekinuo jecaj i tuga se uselila u njene do malo čas vesele oči. Ti ćes samnom do manastira ili ćes ostati do sutra u gradu.

Ne Milice, vratiću se sa tobom do manastira – Ako mogu nesto da pomognem, poznajem puno sveta, imam prijatelje svuda,  lekare u zemlji i inostranstvu -. Uzmi obavezno moje telefone, moj mail i bićemo u kontaktu. Do malo čas veseli ručak je ostao daleko iza njih. Sve njihove misli su bile na strani koja najvise boli. Milica je vozila svoj dvosed brzo i sigurno. Jaka mašina je slušala njene komande i široke gume su gutale prostor tako da su vrlo brzo stigli nadomak manastira. Milica je stala i Jevta je izašao i auta. – Milice, nadam se da će sve biti u redu, da ce se sestra tvoja  sestra Zora oporaviti. Daće bog da bude sve u redu. Milica reče. – Daj Bože.

Rastali su se. Jevta je gledao za autom dok se dvosed polako penjao prema motelu i nestao na krivini. Osećao je njen bol kao svoj. Za tren kada su njene oči bile ispunjene suzama, poželeo da je uzme na grudi, da je zagrli i uteši. Njegova osećanja su bila probudjena u toj meri da je znao da sve sto oseća nije nešto prolazno. Znao je da je Milica ona u koju se zaljubio i ta osećanja nije znao kako da izrazi, da ih ne pokaze i spreči. Sve razlike koje su bile izmedju njih, život koji su vodili, a koji ih je spojio na ovom sudbonosnom mestu. Tačka na kojoj se ukrštaju njihovi putevi odakle će krenuti dalje ponovo sami ili zajedno. Ušao je u konak i Lepa je pogledala u Jevtu. Ugledala je njegove zamišljene oči  i primetila je neku promenu u njima. Kao da se veo tame spustio na njih pa se sva svetlost gasila u njima. Jevto. Da ti kažem da će priprata iduće nedelje biti pod krovom. da možes da planiraž dalje radove u priprati. Dobro Lepa ima jos puno dana kada cu preci da radim u njoj. Video sam Lepa da tvoji mozaici napreduju i oni koje si zavrsila su više nego lepi. Uvek sam cenio tvoju veštinu, tvoj siguran crtez i  bujni kolorit koji unosiš u te mozaike. Lepa je sa zadovoljstvom sluša retke reči pohvale o njenom radu iz njegovih usta. I ovo je primila sa neočekivanom radošću. Medjutim to je bilo sve što je Jevta imao reć i  i otišao je u svoju keliju. Ona je stajala i pitala se šta se to dogodilo kada se Jevta povlači i beži od nje, štedi reči i izbegava njen pogled.

            Milica je ušla u svoju sobu u motelu, brzo se istuširala i obukla. Kosu je vezala u rep i torbu sa laptopom i stvarima koja je uvek bila spremna stavila u kola. Na recepciji je ostavila telefone ako je neko trazi. Upalila je svetla na autu i krenula u noc. Njene misli su bile daleko, ona je pustila da joj vetar hladi vatru koja se razbuktala u njoj, njeno lice je gorelo, njene oci su plakale bez suza. Njena sestra Zora bolesna. Kako. Zasto. Moj Boze. Nasoj patnji nema kraja. Moj jadni otac. Ovo ce ga ubiti. Sada jos i Zora bolesna.Ona koja se nikada nije zalila. Ona koja je sve svoje podredila drugima. Njenom prerano umrlom bratu Bozi. Njoj je bila druga majka. Njena podrska, njena mila sestra koju je volela tako mnogo. Bojala se da ne izgubi i sestru Zoru. Gubitak u njenoj porodici je kod nje stvorio utisak da tome nema kraja. Da ce opet njeno srce naceti nova bol, nova patnja otvorice onu njenu staru nezaceljenu ranu.