"Maybe this world is another planet's Hell."

Monday, May 5, 2008 - Zamor koji besciljan je, cujem ne slusam...

Cekam da prodje vreme na klupi bez boje…
Sedim I gledam kako zivot prolazi pored mene… Posmatram kako se sve menja… Kako reka svojom jacinom odnosi svu prljavstinu, samo moja ostaje tu uz mene. Kao verni prijatelj. Pitam se zasto svi ocekujemo bolje sutra kao da ce nam biti poklonjeno? Pitam se da li ce bolesno dete izleciti Bog ili lekar?
Znam da treba da se trgnem, da nesto promenim, da uradim sa svojim zivotom… Ali opet, pogled mi je prikovan za tu reku, koja zivi, a telo i um nesposobno da registruje ocajne krike koje pozivaju u pomoc. Osecam se prljavo, bezivotno…
Ispod povrsine jasno vidim sve, osluskujem nekoga ko ce znati sve da pokrene…

Komentara (10) :: Slobodno ostavi svoje misljenje... :: Permanent Link

Sunday, April 27, 2008 - Da li je Bog stvorio coveka ili covek Boga?

Zivela sam u porodici koja je uvek bila pobozna... Zasto sam ja ispala crna ovca, ne znam...
Pre mozda 4 godine, kad sam pocela malo ozbiljnije da razmisljam, shvatila sam da sam preterano realna da bih verovala u Boga (namerno stavljam veliko slovo jer ne zelim da vredjam vernike). Na ateizam nisam bila upucena zbog teskih zivotnih situacija u kojima covek obicno kaze da Boga ustvari nema. Razmisljala sam o istoriji crkve. I tu sam nasla dovoljno razloga da postanem ateista. Ali pre svega... sta je ustvari ateizam? Prvo sto se tice same reci, proizisla je iz reci teizam, odnosno verovanje u Boga. Kazu da je ateizam opasan. Posto hriscanstvo propoveda ljubav i oprastanje, smatra se da osoba koja negira Boga negira i ljubav. Tj. da postaje tvrda za sve ono sto je dobro i plemenito. Drugim recima osoba koja je spremna da pocini zlocin, da mrzi, da ne postuje... Vernici bi rekli, ateizam je bezumlje. Ovde se prica kao da je rec o nekoj sekti. Ako kazem ateista sam, ljudi ce me pogresno shvatiti i cak osuditi zbog gore navedenih razloga. Ateizam je ovde opisan sa strane vernika... I morate priznati da je gledano poprilicno subjektivno. Ali ako su vec subjektivni sto se tice ateista, hajde da ja budem subjektivna sto se tice crkve. Ovo je iskljucivo moje misljenje. Kako je nastala vera... Nesto je bilo potrebno da se narod drzi miran i na skupu,zar ne? A narodu u onakvim uslovima u kojem su ziveli je bilo potrebno nesto u sta ce verovati, nesto cemu ce se nadati... Svakom coveku je potrebna nada. Drugim recima, crkva. Ustanova koja je postala daleko jaca cak i od same drzave. Daleko bogatija. Toliko o skromnosti. Crkva koja propoveda ljubav i oprastanje... Prva zena naucnik, Hipatija, tacnije matematicar je spaljena na lomaci. Ukoliko se 'jeretik' pokaje dobija tu 'olaksicu' da prvo bude udavljen pa onda spaljen, ukoliko se ne pokaje za svoje 'grehe' biva ziv spaljen. Toliko o sirenju ljubavi i prastanju... Italijanski astronom Djordano Bruno, tvrdio je da zemlja ne miruje nego da se okrece,pa je uostalom kao i milioni 'vestica' i 'jeretika' spaljen na lomacama srednjeg veka. Kao i tvrdnja crkve da je po Bibliji zemlja ploca. Prve greske u istoriji crkve... I to svetskih razmera. Kao sto je ateista subjektivno gledan. Sta je vernik? Vecina koja procitate ovo ste verovatno vernici. I osudicete ovo ili naci neke razloge koje brane crkve. Nije ni bitno. Da ja vas pitam... Kad vas neko osamari, okrenete li i drugi obraz? Jedna od božijih zapovesti glasi, parafraziram: 6 dana radi, a sedmi se odmaraj ti, tvoj sin, ćerka, sluga, konj, krava, stoka....." Žene nema... Zena je kaznjena zbog svog greha jos u raju jel? Grozne sam stvari videla od ljudi za sebe drze da su sveta lica. Izostavljajuci pedofiliju, o tome ne zelim ni da diskutujem. Videla sam siromasne porodice kako jedva skupljaju novac da sahrane svog bliznjeg. Sahrana danas nije nimalo jeftina. Na pitanje iz naslova ja imam svoj odgovor, koji je vas?

Komentara (8) :: Slobodno ostavi svoje misljenje... :: Permanent Link

Wednesday, April 23, 2008 - Znak?

Desilo se sinoc... I morala sam da zapisem... Da pamtim, da se setim... Mozda nista ne znaci, mozda znaci dosta toga...
Volim da cutim dok sam sa njim. Da stavim glavu na jedno posebno mesto... Koje je kao napravljeno za moju glavu. Posto je kod vrata imam priliku i da svo vreme udisem njegov miris. Ne parfem, ne kupku za telo, ne kremu... Njegov miris. Onaj koji volim. Onaj tako prepoznatljiv. Onaj koji mi u nekim nocima zna da mi nedostaje, jako. Volim da posmatram njegove pokrete lica. Tako su decije nevini i neodoljivi. Svaki pokret misica na njegovom licu je poseban na neki nacin. Meni je poseban. Htela sam ja mnogo stvari da mu kazem to vece. Ali reci nisu izlazile. Nisu bile ni bitne. Zna on... A mozda i ne zna. Dela govore vise od reci u svakom slucaju.
Znaci glava mi pociva na njegovom ramenu a misli mi lutaju... Kao pogled po njegovom licu. Potrebni su mi ovakvi trenutci... Cutanja. Prilazi nam jedan srednjovecni covek, pristojnog izgleda.
-Izvinite, mogu da vas zamolim za upaljac?-
-Naravno.- vadim upaljac.
Posmatramo ga dok pali cigaretu, on sa nekom radoznaloscu, ja sa prekrivenim nezadovoljstvom jer mi je narusio trenutak kada smo disali kao jedna osoba.
-Hvala puno.- pruza mi upaljac nazad. -Svaka vam cast... Svaka vam cast!-
-Na cemu to?- upitah iskreno zainteresovana...
-Pa duva vetar ovde... Vi sedite... Jel je volis?- gleda u njega...
-Molim?- nije ocekivao ovo pitanje. -Jel je volis?- upita covek ponovo.
-Volim je!-
-Onda... nemoj nikada da je ispustis...' govori i odlazi.

Nisam dugo mogla da dodjem sebi. Nisam dugo ni progovarala... Razmisljala sam. Verujete li u znakove?
Ja verujem... Ne znam zasto. Mozda zvuci smesno. Mozda upravo sad ispadam smesna. Ali znam da mi glas tog coveka i sad odzvanja u usima...

Komentara (14) :: Slobodno ostavi svoje misljenje... :: Permanent Link

Tuesday, April 8, 2008 - I snaga i slabost...

Lezim na boku i palim cigaru. Plamen upaljaca osvetljava mali deo prostorije a onda opet sve tone u mrak. Sada jedini izvor svetlosti pruza zar cigarete koji je meni uvek bio intrigantan u mraku. Narandzaste tackice koje povremeno zasijaju jace.
Podseca me na posleratno vreme bez struje kada su sobu ispunjavali glasovi moje majke i njenih prijatelja, bracnih parova. Tada je bilo mnogo narandzastih tackica i jos vise strasnijih ratnih prica.
Lezim poluotkrivena dopustajuci svezem vazduhu,koji soba kao da uvlaci kroz otvoren prozor, da me nezno miluje.Razmisljam. Ovakve situacije su kao stvorene za razmisljanje dok mi dim cigarete klizi niz grlo. Jako je mali broj trenutaka kada razmisljam o pozitivnim stvarima.Nocas je jedan od njih. Nocas jer moje stalozeno disanje prati prati jedno duboko i relativno brzo. Mozda nesto sanja. Laganim i pazljivim pokretima spustam dlan na njegove grudi. Potreban mi je dodir muske koze. Ni nocas ja ne mogu da verujem da on postoji. Svaki dan iscekujem da cela ekipa iskoci iz zbuna i vikne: 'Skrivena kamera!'. Ali sad je tu. Ako je ovo samo neslana sala sudbine postaracu se da se nasmejem. Ruka mi se dize sa njegovim grudima sto me na trenutak munjevito podseca na misao koja je vec dugo vremena u mojoj glavi. Sakrivena a uvek prisutna. On je zivo bice, on je covek, muskarac, sa svojim stavovima, osecanjima i strahovima, i on veceras nalazi skloniste bas u mom zagrljaju. Zivo bice. Svaka kap krvi koja protice kroz njegove vene je veceras i moja. Sutra mozda nece biti, ali koga sad briga za sutra. Tesko je objasniti sta ja osecam. Jos teze reci. Ne nalazim reci koje bi opisale nas odnos. Ne nalazim jer je to nesto novo u mom zivotu. Usunjalo se tako neocekivano, ozivelo me, osvezilo, usrecilo. Nesto novo. I to novo sam prigrlila,kao sto cu njega kad se probudi, svom snagom iz straha da ne isklizne pobegne, ispari... Promeskoljio se. Spustam pogled sa plafona na njega. U mraku deluje pomalo djavolje crn sa finim muzevnim crtama lica. Samo kada otvori oci me podseca na dete sa zamisljenim ali sigurnim pogledom. Zudim za njegovim rukama na mom vratu i grudima. Zar nisu upravo to te ruke koje cine da se tako osecam kada klize po mojoj kozi? Jake, muske ruke, a pretvaraju se u dva pera kada dodju u kontakt sa mojim telom... Shvatam sada. Nemoguce je pobeci od toga...Mi smo jedno drugome i snaga i slabost.

Komentara (9) :: Slobodno ostavi svoje misljenje... :: Permanent Link

Tuesday, March 18, 2008 - Dasak vetra... Dasak nade...

Grade se nove zgrade, cisto da podsete da je svet krenuo dalje. Gledam kroz prozor tog zagusljivog vozila... Ne znam da li me vise davi taj nepodnisljivi miris koji dolazi iz osvezivaca vazduha ili negativna energija nabijena u tom tako malom prostoru. Znam samo da zelim sto pre da izadjem, da pobegnem, da nema mene, da nema njih, da nema nikoga. Placam i izlazim. Dasak vetra prolazi mi kroz kosu, kao njegove ruke... Dolazim sebi, ne gusi me vise prostor, ne gusi me zbijena negativna energija... Sad me guse emocije. Pozurih ka trafici jer videh spas u kutiji lucky-ja. Prodavacica me ljubazno pogleda, i na najljubazniji nacin koji sam ikada videla odmeri. Dobila sam svoj lucky, ona je dobila nesto o cemu ce razmisljati. Sada, i za sat vremena, i kada dodje kraj radnog vremena. Docice kuci, umorna, lecice u krevet i razmisljati... Prosto znam. Njegove ruke u mojoj kosi. Prilazim zgradi kojoj prilazim vec 10 godina... A mozda i mnogo vise... Ovi grafiti me podsecaju na detinjstvo, ako sam ga imala... Ako to moze da se nazove detinjstvo, zasto jos stoje ovde? Zar svet nije krenuo dalje? Ulazim u zgradu, hod mi je uvek veseo, poletan. Osmeh na licu? Tu je. Za njega? Nikada vise. Otvaram vrata sa malim poteskocama, kao i uvek potrebno je da se naslonim celim telom na vrata kako bi ih otvorila. Taj mali ritual sam potpuno zaboravila, setis se tako, kad razmisljas o tome... Nekada, mnogo kasnije. U zgradi je mrak, apsolutni mrak. Ili je to u mojoj glavi... Osecam, cujem, zelim jos jednu osobu u istom mraku. Zajedno smo u mraku. Ne vidimo se. Ne znamo se. Ali se privlacimo. Kao dva magneta, kao obala sto privlaci more, kao nebo sto grli ptice, kao dve zivotinje. Hvatam se za ogradu, znam da se on drzi za istu... Nijedno ne zeli da upali svetlo a opet ne mozemo ovako da stojimo u mraku. Zelim da dobije lice, da dobije glas, da dobije mene. Dasak vetra. U zatvorenom prostoru. Njegove ruke u mojoj kosi. Osecam ih, velike su, muzevne, jake a opet nezne kad prelaze po mom licu, usnama... Zaslepljujuci osecaj. Ne nije to od njega, to je od svetla, od nedostatka istog. Dobio je lice, dobio je glas, dobio je osmeh ali ne i mene. Ne,jer ja to lice, glas i osmeh poznajem. Prepoznajem u svakom, u svima i u njemu. Opet mrak. Ovaj put samo u mojoj glavi. Ovaj put, put u ludilo, u nepoznato, u nezeljeno... Celo telo mi se grci od njegovih nepostojecih dodira... Bradavice su mi se ukrutile, oci zamutile... Samo ti i ja. Samo nas dvoje, u crnilu. U ludilu. Jel pakao ovo? Ne biti pored tebe a opet biti. A ova vrelina, osecas kako gorim... Osecas li? Cemu proganjanje? Krecem polako, nesposobna da pricam, jedva sposobna da hodam, prolazimo jedno pored drugog. Cemu proganjanje? Prva stepenica, druga, treca... Brojim stepenice, a ustvari brojim tebe, tebe oko mene. Gubim se u brojanju. Zaslepljujuce svetlo me vraca iz brojanja. Vidim neki sasvim drugi prostor, neko sasvim drugo vreme, neke sasvim druge ljude. A znam da si i dalje tu. U njima. Osecam dasak vetra...

Komentara (9) :: Slobodno ostavi svoje misljenje... :: Permanent Link

O blogu

...jedini koji moze da izdrzi ceste promene mog raspolozenja...

Something random... Take a look

love