Komplikovano jednostavna svakodnevica i zabavna dosada

Neprijatnost

Crtica sa letovanja

“Moras da naucis da kazes ne. Cesto radis protiv sebe.” Nerviralo me sto cita moju slabost.
Spavam pored njega u krevetu. Krevet je prostran, ipak u snu instinktivno trazim njegovu ruku, spustam glavu na njegovo rame... Tu u onom stanju polusvesti izmedju dva sna. Prija mi njegov miris. Njegov glas me iritira. Ume da prica mnogo. Ne zna kad je dosta. Nervira me. Pitam se sta ce se desiti kada se budemo videli u stvarnom svetu. Van ovog leta i odmora. I imponuje mi. I blam me je. Boze, kakva komplikacija!

Vaskrsavanje proslosti

Kada proslost stvarno postane proslost, vise nema nikakav ukus. Samo neka tupa praznina. Nesto pomalo morbidno. Kao kada biste videli da je neki dragi pokojnik iznenada ustao iz groba. On vise ne bi bio ono sto je bio nekada, vec izoblicena utvara koja bi vas plasila. Ne vredi vaskrsavati proslost. Onda kada ste sigurni da je umrla, ne dirajte je. Kada za necim posle dugog niza godina konacno prestanete da zudite, ne prihvatajte ako vam se iznenada da. Nece vredeti. Pokvarice uspomenu na nekadasnju ceznju. Isprljace smisao koji je nekada imalo.

Oko 21:20 smo se nasli, malo dalje od moje zgrade i otisli na pice. Istim onim autom. (Kad bi auto mogao da prica...). Ima novu devojku. Setila sam se kako sam se nekad «sekla» za njim, a sad mi je tako sve jedno. Nikakvo uzbudjenje. Bljutav ukus. To nismo bili on i ja od pre.  Sedeli smo u kafeu koji se ravnodusno ironicno zvao «Ljubav». Majka mu boluje od raka. Ta informacija samo je pojacala svu morbidnost sastanka. Rukom me je trljao po donjem delu ledja. Zavlacio je u farmerke ka zadnjici. Bilo mi je hladno. I pomalo muka. Kampari-tonik mi nije prijao. Bio je dekintiran kao i uvek. Ranije nisam o tome razmisljala.  Platila sam piće.

Onda smo se vozili. Ispricao mi je kako ga je nedavno startovao tip u javnom wc-u i kako mu je on dozvolio da mu «poduva» -«Al s' kondomom, naravno». Na kraju mu je dao lazni broj mobilnog i zapalio. Koliko god da sam perverzna i sirokih shvatanja prica mi se malo zgadila. Resila sam da idemo do dna: isfolirani peting i malo svlacenja za vreme voznje. Dovezao se do svoje zgrade. Otrcao gore da se javi zeni (a mozda i devojci) – kao dosao je s' posla i ide da spava. Cekam u kolima. Dugo smo se vozikali. Prvo je zeleo da to uradimo na parkingu u sred grada, ispred nekog parka koji je poznat po okupljanju voajera, ali smo od toga odustali. On zato sto nije bilo voajera, a ja jer mi se cinilo da ce svaki cas naici neko poznat i videti me. Na kraju smo se skrasili na nekom skrovitom mestu. Sve mi je bilo bezveze. Seks je bio OK u sustini, ali bez trunke nekadasnjeg entuzijazma. Na kraju me je ubedio da se testiram na sidu i obecao da ce se raspitati gde i kako i da ce ici sa mnom. Mnogo se istripovao na to. Sto je najgore istripovao je i mene i doveo me do samog dna mog inace morbidnog raspolozenja.

Pitala sam ga da li devojka zna da je ozenjen i sta misli o tome. –«Zna.» – «I jel joj ne smeta ili se nada da ces se razvesti?», pitala sam krajnje ironicno. – «Ovo drugo.» Nisam mogla da verujem! –«Mala je gluplja nego sto sam mislila!», rekoh, uz grohotan smeh, imitirajuci djavola iz popularnog filma. –«Ali ja ozbiljno razmisljam o tome.» Tek tu sam bila zatecena. Mozda samo lupa, kao i vecna muskaraca na tu temu, ali ipak tako nesto nikada ranije nije pominjao. Sve jedno. Dobro da mi je sve jedno.

Sve se to zbog silnog vozikanja zavrsilo tek oko dva ujutru i ja kako bi se otrgla od nekog sumornog osecaja koji me je uhvatio u onom mraku i nedodjiji posaljem poruku decku kako bih mu se pridruzila ako je negde izasao (ipak je subota uvece!). Bio je sa nekim drustvom na splavu Boem. –«Evo me kod kume, bas smo se zapricale, sa'cu da krenem» -«Mogu ja da dodjem po tebe». –«Nema potrebe sreco, uzecu taksi» Osetila sam kako me pritiska umor i steze  kijavica. Malo sam se preforsirala za praznike.

Stigla sam na splav. Ruzna atmosfera, muzika – onako. Vodka – krs! I dalje se osecam sumorno. I hvata me prehlada.

Decko me je dovezao do kuce. Ljubimo se. (Da samo moze da zna sta sam nekoliko sati ranije radila tim istim usnama! – life is a bitch! Ha-ha).

Isla sam da se testiram. Vejao je gust sneg. Nasli smo se ispred klinike pa me je odvezao do posla. Dala sam mu pare za benzin. Ziva nisam bila dok nisam uzela rezultate.

«SVE JE OK!!!» Bila je poslednja SMS poruka koju sam mu poslala kada sam dobila rezultate testa. Mislim da sam zauvek zavrsila sa njim.

«Da li si slobodna u subotu uvece?» Stigla je poruka nekoliko meseci kasnije. Potpuno neocekivano. Nekad bih vristala od srece. « Mozda sledeci vikend?» odgovorila sam. Znala sam da nema nista od sledeceg vikenda. I to je ovoga puta bilo dobro.

Jednom davno

Postoje događaji u našim životima, potpuno neplanirani i naizgled besmisleni koji nas obeleže za čitav život i oblikuju našu ličnost na neki misteriozan način u potpuno iščašenom smeru. Stvari koje nismo planirali da uradimo, ali kada su se desile, ostavile su neodoljivo sladak ukus u sećanjima i čežnju da ih ponovimo, iako znamo da to nikada više neće biti moguće, ne na taj način i uz toliki emotivni naboj.

Interesantno je do koje mere neka uspomena koja je za nas svetinja, kada se prepričava drugima deluje kao psovka, kao najružnija uvreda koju smo sebi i drugima mogli da nanesemo.

Moje najlepše uspomene su nešto što malo kome smem da ispričam, i što, sigurna sam, apsolutno niko kome sam ispričala ne razume.

Ili ne razumem ja.

Sanjala sam ga u belom. Kažu da to ne valja. Bio je neodoljiv. Slagao me je sa osmehom da ćemo se videti u utorak, iako je već bila sreda. Tako iznenada – san se pojavio bez upozorenja i oživeo sećanja. I iskrenu žalost što se neke stvari jednostavno ne mogu ponovo odigrati u ovom životu. I nadu da se ipak još po nešto može odigrati.

Možda treba da ga zovem?Nekada je zvao on mene. A ja sam glumila ludilo. Onda se nešto promenilo. Tada potpuno neiskusna u takvim odnosima bila sam sve pogrešno shvatila. I pogrešno postupala. A možda je baš to bilo ispravno, a sve što sam kasnije radila greška? Sve što sam radila sa drugima želeći da tako ispravim staru grešku?

U svima posle sam tražila njega, a nalazila uvek nešto drugo. Nešto je valjalo, nešto ne, ali niko nije bio on. Nije u pitanju samo on, nego određeni neponovljivi trenutak života. Splet okolnosti. Kad u monoton život kao bura uleti veliki broj događaja. Potpuno novih. Sve je najlepše kad se dešava prvi put i neplanirano. I bez ikakvog interesa. To je ključ svega. Sreća je besplatna. Ali uglavnom ne donosi nikakvu dobit. Sem iskustva. I sećanja.

Pričam uopšteno i izokola, jer se plašim da umesto sećanja upotrebim reči i pretvorim svoju najlepšu uspomenu u psovku. Oskrnavim je na papiru. A želela bih da joj dignem večni spomenik.

Veliko spremanje