MANASTIR DIONISIJAT
 |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
 |
|
|||||||||||||
 |
 |
|||||||||||||
Манастир Дионисијат смештен је на високој стени на морској обали при рубу огромног шумовитог кланца међу манастирима светог Павла (удаљеног око сат хода) и манастира Григоријата. Овај манастир сасвим је окружен високим зидинама с пушкарницама, налик средњовековном замку и изнутра је прилично тесан.
Основао га је у XIV веку преподобни Дионисије. Уз посредовање свога брата Теодосија, у то време трапезундског митрополита, средства за изградњу добио је од цара Алексија Комнина III.
Цар није одбио да помогне монаху и манастир је подигнут, али још пре завршетка градње бива опљачкан од разбојника који су уз то и све монахе одвели у ропство. Преподобни Дионисије успео је да их откупи захваљујући дару који је добио од цара. И по трећи пут он се упутио у обновљење свога манастира. Манастир је обновио његов наследник, преподобни Домитије.
Саборна црква из XVI века посвећена је Рождеству светог Претече и Крститеља Господњег Јована. То је и нарочито поштован празник манастира. Храм је величанствен, а његови зидови осликани фрескама из XVI века. Из тог времена је и висока манастирска кула. Осим саборне цркве постоји још и једанаест параклиса.
Од манастирских светиња чувају се део животворнога Крста Господњег и делови моштију светитеља: десна рука Јована Претече и Крститеља Господњег украшена драгоценостима, десна рука светог Јована Милостивог, светог Јована Молчалника епископа колонијског, свештеномученика Власија, Модеста патријарха јерусалимског, и свештеномученика Антипе, светог апостола и евангелисте Луке, а такође и миро светог великомученика Димитрија Солунског и вериге светог апостола Петра.
Стара библиотека садржи преко 800 рукописа и преко пет хиљада књига. У збирци се чува и један изузетан Псалтир исписан на пергаменту, с посветом грчког цара Алексија Комнина.
ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
 За ову свету икону тврде да је то иста она коју је патријарх Сергије носио у литији око Цариграда након коначне победе Византије над Скитима. Даровао је благочестиви цар Алексије IIIКомнен лично преподобном Дионисију за време свог боравка у Трапезунду, што сведочи и натпис на полеђини иконе урезан на сребрној плочи.
Негде 1592. године ову икону отели су морски разбојници, али је њихов вођа одлучио, по страшном виђењу које му се једне ноћи приказало, да је сместа врати назад у манастир. Када су донели у манастир кивот у коме је била положена ова света икона и отворили га, он је био препун миомирисног мира. Пренеражени овим догађајем, неки од разбојника потражили су покајање за своја злодела и утеху у монашком чину.
Икона 1767. године бива поново украдена, овог пута од стране иноверника. Њих међутим пресрећу неки хришћани, узимају од њих светињу, и односе је на острво Скопелос. Чувши за догађај, монаси одлазе на Скопелос да узму икону и врате је у манастир, али мештани не желе да је се лише. Касније се међутим повинују жељи монаха, уплашени великом епидемијом која се тих дана изненада појавила на острву. Оставши без вазљубљене иконе, Скопељани из благодарности подижу на свом острву метох, који и данас постоји и принадлежи светом манастиру Дионисијату.
На овој икони знаци точења светог мира и данас су уочљиви. Наиме, због велике количине истеченог мира са читаве површине иконе и због њене велике старости, Божије лице доста је неразговетно и као да се избрисало.
Ова света икона налази се у параклису Акатистне химне Пресветој Богородици и сваке вечери пред њом се окупља читаво братство и чита се Акатист. Она је малих димензија: висине је око два, а ширине око један и по длан.
Један руски поклоникпак оставио је овакво сведочанство о икони Похвале:
“У Дионисијату се пре неколико година налазила и чудотворна икона Пресвете Богородице која је чудесно целом својом површином точила миро, тако да је читав сребрни оков био њиме натопљен. Она се сада налази на острву званом Скопелос, недалеко од Свете Горе, удаљеном скоро 80 миља према југу, јер су је монаси након силног мољења поклонили тамошњим хришћанима, од којих заузврат сваке године добијају неку врсту надокнаде.
Изостављам повест о овој икони, јер је веома опширна. Само бележим да је један разбојник, дошавши у Дионисијат на силу отео ову свету икону од монаха, затворио је у некакав кивот и укрцао се на брод, претећи и хулећи. Отиснувши се на пучину, још исте вечери јави му се у сну Пресвета Богородица, претећи му следећим речима:
– Зашто си ме, лукавче један затворио у ковчег и закључао? Врати се и однеси ме назад у моје пребивалиште, где сам боравила у тишини и миру.
Он или није разумео или се није обазрео на ове речи и пробудивши се није на виђени сан ни мислио нити се бринуо. Тек када се изненада подигао велики ветар и страшна бура а његови људи се нашли у опасности, он се сетио свога сна и иконе. Отрчавши у своју кабину, он пронађе ковчег разлупан на делове, а свету икону како плива у обиљу миомирисног мира које је из ње истекло. Када је узео у руке, бура се утишала.
Уплашени тим догађајем, разбојници се врате назад у манастир. Приставши у луку, они дојаве монасима да су донели свету икону, молећи их да сиђу на обалу и да је са почастима дочекају. Монаси задивљени одмах сиђу, обучени у свечане одежде, са свећама и тамјаном, и узевши ону часну икону Богомајке, донесу је радосни у Саборни храм и поставе на њено место.
А гусарски вођа свима је показивао комаде кивота и своју одећу натопљену миром свете иконе, и они се дивљаху. Многи од разбојника тада су се одрекли свог гусарског живота и отимачине, и кајући се постали монаси, док су неки отврднули срцем и лоше завршили.”
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
